Kada neko počne da posti zbog Hrista, kreće na četrdesetodnevni maraton. Svaki dan postavljeni su izazovi i, odgovarajući na njih, saznajemo ko smo: jadna, sladostrasna zver ili hrišćanin? Ne govorimo o tome da ne jedemo apsolutno ništa ili stojimo na kamenu, već o stalnoj budnosti u našim srcima. A ako ni u Velikom postu ne možemo da živimo kao hrišćani, kako onda da živimo u obično vreme?! Ako ne možemo pažljivo da se molimo ni u Velikom postu, da budemo uzdržani i budni, kako se onda molimo i o čemu razmišljamo u obične dane? Ko je rekao da Veliki post nije zbog hrane? Naravno da nije reč o hrani! Međutim, nejedenje ovde služi kao vrsta „ugovora“ gde se potpisujete za velikoposne „patnje“ zajedno sa celom Crkvom. „Otvoreno je poprište vrlina. Neka sada uđu svi koji žele da se bore za nagradu, opasavajući se za plemenito takmičenje posta; jer, oni koji se zakonito trude, bivaju pravedno i krunisani“ – Crkva peva poslednjeg dana pred početak Velikog posta.
Cela Crkva je kolektivno ušla na brod i isplovila, a poštovanje spoljnog režima apstinencije samo je karta za brod. Čim se ukrcate, čuda i nevolje odmah počinju. Možete postiti prema punoći Tipika ili ne, ali odmah od početka Velikog posta Gospod vam daje nova stanja srca. Ono što je bilo pre nekoliko dana, sada odvojeno granicom Nedelje oproštaja, postaje nešto sasvim drugo.
Kao da ste ranije hodali u magli, a sada se magla razišla, pa prvo što vidite jeste da se sami prekriveni čirevima. Ono što niste juče shvatili kao greh, danas vas boli i guši i svaka prazna reč, koja vam puzi iz usta, počinje da vas osuđuje i razapinje. Ako su jučerašnja osuda, bes i kleveta bili samo verbalni grehovi, sada svaka reč izaziva smrad i muči dušu, utoliko što otkriva svu našu crninu i ludilo.
I tek što ste ušli u crkvu, osećate se kao da ste stigli kući. Sukob između Crkve i sveta uvek tinja, ali tokom Velikog posta izuzetno se rasplamsava. Ne bez razloga se poslednjeg dana pre Velikog posta sećamo proterivanja Adama iz Raja: „Prognan iz rajskih radosti, Adam je sedeo napolju i plakao, udarajući rukama po licu rekao je: „Pao sam u sažaljenje Tvoje smiluj mi se“, Crkva peva toga dana. Jadni Adam, uživajući u zajednici sa Bogom, iznenada se našao prevaren i opljačkan od đavola, proteran iz Očeve kuće i gorko plačući u bedi i očajanju. Video je, osećao i iskustveno poznavao slast Raja i zato je plakao. Mi, naravno, ne znamo kako je biti u raju pa ga izgubiti, o tome možemo samo nagađati. Ali neprestano suočeni sa okrutnošću sveta, još više čeznemo za izgubljenim rajem, a crkva za nas postaje upravo poput njega. Možda i početni usklik Liturgije „Blagosloveno Carstvo“ govori o tome?! Govori nam o postojanju tajanstvenog Carstva, probijajući se do nas pomoću Evharistije, ali u isto vreme to je čežnjivi vapaj Adamovih sinova, koji plaču za izgubljenim rajem…
Veliki post je baš sjajan u svemu. Prvog dana Velikog posta u početku se osećate pomalo zbunjeno. Jednostavno je neverovatno kako ste pre nedelju dana mogli lako da ne doručkujete i ne jedete ručak tokom radnog dana, a kasno uveče samo brzo zagrizete sendvič i padnete u krevet, ne primetivši nikakve posebne muke gladi; onda dolazi prvi ponedeljak Velikog posta i bitka gladi je već započela. U ostale dane vam se ne jede, a u postu gladni ste već ujutru. Štaviše, muke gladi neprimetno se prikradaju: Bili ste siti i sad odjednom imate ludu želju da jedete! Kada nije post, ako izdržite pola sata bez hrane, osećaj gladi vas napušta. Gladan čovek je uvek gladan, a u postu je sve nekako pomešano. Dakle, natprirodni karakter gladi postaje poznat i dejstva demonskog duha postaju očigledna.
Bitka je glavni znak Velikog posta. Stoga post nema ništa zajedničko sa dijetom. Kada neko počne da se uzdržava zbog Hrista, odmah se uključuje u stvarnost drugačijeg poretka. A u ovoj stvarnosti sve ima značenje i težinu.
Svaka akcija vodi ka drugoj. Greh donosi opomenu, a podvig – novo suđenje. U suštini to je četrdesetodnevni maraton. Svaki dan vam postavlja izazove i, odgovarajući na njih, saznajete ko ste. Rub ovog pitanja nas seče na komade. Ko sam ja: jadna, sladostrasna zver ili hrišćanin? Šta mogu učiniti za ime Hrista? Koliko daleko sam spreman da pređem da bih ugodio Bogu? Ne govorimo o tome da ne jedemo apsolutno ništa ili stojimo na kamenu kao Sveti Serafim Sarovski, već o savršenoj trezvenosti i stalnoj budnosti u našim srcima.
I ma kako se izvrtali i okretali, ne možemo se maknuti od pitanja molitve. Molitva je zvono Velikog posta. Ustanete ujutro, i dok ste još pospani, počinjete polako da zvonite jezikom ovog zvona: „Sveti Bože, Sveti Krepki, Sveti Besmrtni …“ Bum, bum, bum. To je putarina. Isprva su reči skrenute, ali uporno pokušavate da dođete do svog srca i razbijete njegov debeli oklop: „Gospode, očisti grehe naše; Vladiko, oprosti bezakonja naša; Sveti, poseti i isceli nemoći naše…“
Svako „Gospode, smiluj se“ u postu je posebno. Svaki vapaj „Gospode, smiluj se“ prekoreva i želi da vas smrvi, jer je veo već uklonjen sa vaše duše, izašli ste iz magle i ništa vas ne sprečava da u sebi vidite svoju duhovnu inferiornost.
Veliki post je veliki razarač. Možete napraviti sve moguće planove pre posta i zamisliti pobožne slike o tome kako ćete provesti post, ali tada počinju Četrdeset dana i svi vaši planovi su uništeni. Možda zato što Gospod ne želi da nas ostvarenje naših planova odvede u nebo avionom ponosa? Možda mu je ugodnije da, radi našeg dobra, pošalje taj avion na zemlju, razbijajući nas i naše planove u deliće, kako bi slomljeni delovi još više vapili: „Gospode, smiluj se“, ali sada sa suzama u očima?!
Naš um i naša srca su poput velikog hotela, sa prostorom za sve i svakoga. A iza mnoštva junaka iz raznih filmova, knjiga i situacija iz stvarnog života, izgubila se usamljena Hristova figura. Stoga, u postu, nastojimo da što više ograničimo pristup svom srcu bilo kome. Tokom perioda Velikog posta Spasitelj je lekar za naše srce. On jedini treba da vlada u našim umovima; samo Njemu se nude sva osećanja našeg srca. Da bismo iz hotela isterali sve neželjene goste, da bi svi suvišni likovi otišli u zaborav, moramo postaviti „ogradu“ oko očiju i ušiju, kako bi naše srce ostalo čisto za Gospoda, moramo da „sačuvamo“ i usta, kako ne bismo isprljali svoju unutrašnju tišinu praznim razgovorom.
Često kažemo da je Veliki post doba godine koji predstavlja duhovno proleće. Ali hrišćanstvo insistira na tome da život može u potpunosti doći na svoje tek nakon smrti. Pravoslavlje kaže da je Pasha pravi život koji sija iz groba. Stoga moramo izvući neizbežni zaključak da je Veliki post vreme smrti. Umreti za greh je konačni cilj Velikog posta, i uopšte celog našeg života.
Nema potrebe da se bunite, proterivajući askezu iz sveta u manastire! U svetu postoji askeza, čak i nehrišćanskog karaktera. Na kraju krajeva, oduševljavamo se postignućima sportista ili veštinom muzičara koji mnogo sati provode ubijajući sve što je u suprotnosti sa njihovim glavnim životnim ciljem. Šest sati treninga svakog dana – zar to nije isposništvo? Ali muke stvaranja umetničkog dela, kada pisac ili umetnik ne spava po celu noć, toliko su daleko od monaških bdenija, kada se dar blagodati Duha Svetog rađa u srcu.
U svetu bi trebalo da postoji podvig – u suprotnom se naše hrišćanstvo pretvara u želje, u protestantizam, u farisejstvo. Podvižništvo nije samo uzdržavanje od svih vrsta hrane tokom posta. To je beskrajno proučavanje srca, izbacivanje grešnih misli i stalno „hodanje pred Gospodom“. To je delo koje zahteva neprestano pokajanje i, prema rečima jednog podvižnika, ovo neprekidno pokajanje rađa neprestanu molitvu. „Pokajanje rađa molitvu, i dvostruko se rađa od svoje kćeri…“ Ove reči, slogan Velikog posta, ispisala je mudra ruka svetog Ignjatija (Brjančaninova).
Ovo delo mrzi đavo, a na kraju ga odbacuju svi savremeni ljudi koji olakšavaju svoju velikoposnu praksu, jer je ovo delo nemoguće preduzeti bez uzdržavanja i molitve. Stalno praćenje puta pokajane molitve predstavlja asketsku smrt hrišćanina, koji, zatvarajući se u grob srca, živi s nadom u pashalno vaskrsenje.
Stoga možemo reći da je Veliki post veliko suđenje. A ako neko dostojno kroz to prođe, onda postaje sjajan.
Veliki post sažima čitav naš hrišćanski život u sedam nedelja, poput izvora. A ako ni u Velikom postu ne možemo da živimo kao hrišćani, kako onda da živimo u obično vreme?! Ako ne možemo pažljivo da se molimo ni u Velikom postu, da budemo uzdržani i budni na oprezu, kako se onda molimo i o čemu razmišljamo u obične dane?
Ne propuštajte ovo vreme, braćo i sestre! Kratko je. Trudite se, budite prisebni, molite se u svako doba. Proterajte svoje grehe od sebe. Dolazi Hristova Pasha koja prosvećuje i blagosilja pripremljene.
Sveštenik Sergej Begijan
