O Milanu Odoviću Tanatosu sam već pisao sa mnogo ljubavi za njegov nesporan talenat i sposobnost artikulacije egzistencijalne teskobe i unutrašnjih lomova retku za tako mladog čoveka. O Jovanu Soćaninu Jowam-u samu pisao kao o pouzdanom u darovitom saradniku nekih od najizrazitijih predstavnika mladog srpskog repa kakvi su Tanatos, Rouzi ili Dante, nekome blagoslovenom upravo sposobnošću za saradnju sa često sasvim različitim izvođačima, što nije mala vrlina.
Sada Tanatos i Jowam imaju zajednički album „Za nas“ (Bassivity, 2025), sa čak dvanaest pesama, od kojih su poneku napravili u saradnji sa Danteom, Momicom i izvođačem koji se imenuje brojem 29. Ovde je Tanatos uglavnom zastupljen u svom „lajt“ izdanju, sa manje izlaganja svojih ličnih demona, a više isticanja sopstvenog talenta i lepote, dok Jowam i dalje najčešće, a jednako šarmantno, bezbrižno i dečački nevino, peva o „travi“ i ponešto seksu. Sve dinamično i zakovitalano, iz pesme u pesmu, opevajući život ispunjen žurkama, seksom, travom, željom za novcem i uspehom. Ali i svešću o sopstvenoj nestalnosti, nesputanost i nesređenosti, kao i zlom sveta, sa puno ljudi sa kojima, ako se već rukujete, treba što pre da operete ruke.
Sve bi to moglo da prođe kao u svojoj vrsti talentovano i zabavno napravljena i izvedena muzika za sopstvenu, veoma mladu generaciju (jer ovo su još momci ispod dvadesete godine života), koja bez mnogo okolišanja i izvinjavanja opisuje realno iskustvo svojih još svežih, uspaljenih i svega željnih života, iskustvo viđeno i projektovano kao rolerkoster brzih i prolaznih senzacija bez mnogo brige za posledice.
I sve bi to tako moglo da izgleda negde do poslednje tri pesme, zbog čega ovaj album i treba slušati u celini i po redu po kom su pesme posložene. Tako u pesmi „Prvo jutro“ tu zahuktalost smenjuje melanholija, vrlo emotivna, ček nežna težnja za ljubavlju, odjednom tim hvalisavim i hormonima, isparanjima kanabisa i (željenim) slavom i novcem omamljenim dečacima, kao da zatreperi srce, nasluti se tu i neka suza koja bi mogla da kapne iz očiju, kao i svest da će mladost jednom proći, a da mi moramo ostati i pored svega što s tom mladošću budemo izgubili.
Tanatos tu peva kako jeste da želi sve to što želi, ali da to nije to kad nema „nje“, koju želi makar samo da vidi, iako zna da je gotovo, a Jowam kako niko nema to što su „on“ i „ona“ imali, da su jedno drugom „antidot“ i da to ništa drugo neće moći da zameni, da bi potom trijumfovao stihovima kako su njih dvoje „dva dela slomljenog triptiha gde je treći istina“. On se bez nje budi bez „dobro jutro“ i ona je drugačija od svih onih koje u „kola sedaju sa mentolima“. Da zna da je naslika, on bi je gladao satima, dalje superiorno veze mladi Soćanin, u svom najboljem stilu, ali ovaj put opevajući nešto egzistencijalno mnogo važnije i komunikativnije od iskustva pušenja nedozvoljenih supstanci.
A potom u pesmi „A ko bi reko da ću ja“ čujemo čak razgovor Tanatosa sa bakom, koja želi da ga vidi i brine za njega, ali uz podršku da nastavi da radi ono što voli, dakle da stvara muziku, makar i takvu kakvu stvara. Tanatos priznaje kako je ostvario dosta od svojih snova, da pravi muziku i putuje, da ja svašta preživeo i ipak nešto postigao, opisujući i iskustvo stvaranja ovog albuma, kao nečega njemu očito veoma važnog.
Ali i tu ipak ima melanholije, jasnog stava o prolaznosti i tome da će se sve jednom završiti, a da on i pored svega i dalje pravi haos i da će ipak morati da malo zastane kako se sve za njega ne bi loše završilo. On se posle sve te pre neverice zbog sopstvenog uspeha nego hvalisanja njime, nekome (ne znamo kome tačno) obraća molbom da mu kaže kako „da stane“, posle čega opet, kao i na početku sledi umiksovani bakin glas koji se brine oko toga kada će njen unuk završiti školu.
Poslednja pesma se vrlo eksplicitno, rekao bih čak namerno preeksplicitno do nivoa ironije, zove „Nove pare“ i mislim da ne grešim kada u nju, i zbog stihova i zbog prenaglašenog načina izvođenja učitavam upravo ironiju (pa čak i parodiju na izvođački stil nekih od njih starijih repera) ka idealu sticanja koji je gotovo obavezujuć za ove momke zbog muzike koju stvaraju, generacije kojoj pripadaju, ali i čitave vrednosne skale ovog našeg vremena. U pesmi je izvesno da pare nisu tu da ostanu, da ni jedna devojka neće sa njima biti iskreno ako je to zbog para, a to onda nije praktično ništa.
Ovaj album se ipak zaokružuje gotovo bolnom željom za toplinom, ljubavlju i dobrim ljudskim odnosima, što ljubavnim što prijateljskim. I ovo jeste upravo jedan prijateljski album, sa gotovo opipljivom sponom njegova dva autora i izvođača, koja se ne može ni lažirati niti je treba potcenjivati, jer to su one spone među ljudima koje svet drže na okupu i ono zbog čega vredi živeti više nego zbog bilo kog apstraktnog ideala.
