О Милану Одовићу Танатосу сам већ писао са много љубави за његов неспоран таленат и способност артикулације егзистенцијалне тескобе и унутрашњих ломова ретку за тако младог човека. О Јовану Соћанину Jowam-у саму писао као о поузданом у даровитом сараднику неких од најизразитијих представника младог српског репа какви су Танатос, Роузи или Данте, некоме благословеном управо способношћу за сарадњу са често сасвим различитим извођачима, што није мала врлина.
Сада Танатос и Jowam имају заједнички албум „За нас“ (Bassivity, 2025), са чак дванаест песама, од којих су понеку направили у сарадњи са Дантеом, Момицом и извођачем који се именује бројем 29. Овде је Танатос углавном заступљен у свом „лајт“ издању, са мање излагања својих личних демона, а више истицања сопственог талента и лепоте, док Jowam и даље најчешће, а једнако шармантно, безбрижно и дечачки невино, пева о „трави“ и понешто сексу. Све динамично и заковиталано, из песме у песму, опевајући живот испуњен журкама, сексом, травом, жељом за новцем и успехом. Али и свешћу о сопственој несталности, неспутаност и несређености, као и злом света, са пуно људи са којима, ако се већ рукујете, треба што пре да оперете руке.
Све би то могло да прође као у својој врсти талентовано и забавно направљена и изведена музика за сопствену, веома младу генерацију (јер ово су још момци испод двадесете године живота), која без много околишања и извињавања описује реално искуство својих још свежих, успаљених и свега жељних живота, искуство виђено и пројектовано као ролеркостер брзих и пролазних сензација без много бриге за последице.
И све би то тако могло да изгледа негде до последње три песме, због чега овај албум и треба слушати у целини и по реду по ком су песме посложене. Тако у песми „Прво јутро“ ту захукталост смењује меланхолија, врло емотивна, чек нежна тежња за љубављу, одједном тим хвалисавим и хормонима, испарањима канабиса и (жељеним) славом и новцем омамљеним дечацима, као да затрепери срце, наслути се ту и нека суза која би могла да капне из очију, као и свест да ће младост једном проћи, а да ми морамо остати и поред свега што с том младошћу будемо изгубили.
Танатос ту пева како јесте да жели све то што жели, али да то није то кад нема „ње“, коју жели макар само да види, иако зна да је готово, а Jowam како нико нема то што су „он“ и „она“ имали, да су једно другом „антидот“ и да то ништа друго неће моћи да замени, да би потом тријумфовао стиховима како су њих двоје „два дела сломљеног триптиха где је трећи истина“. Он се без ње буди без „добро јутро“ и она је другачија од свих оних које у „кола седају са ментолима“. Да зна да је наслика, он би је гладао сатима, даље супериорно везе млади Соћанин, у свом најбољем стилу, али овај пут опевајући нешто егзистенцијално много важније и комуникативније од искуства пушења недозвољених супстанци.
А потом у песми „А ко би реко да ћу ја“ чујемо чак разговор Танатоса са баком, која жели да га види и брине за њега, али уз подршку да настави да ради оно што воли, дакле да ствара музику, макар и такву какву ствара. Танатос признаје како је остварио доста од својих снова, да прави музику и путује, да ја свашта преживео и ипак нешто постигао, описујући и искуство стварања овог албума, као нечега њему очито веома важног.
Али и ту ипак има меланхолије, јасног става о пролазности и томе да ће се све једном завршити, а да он и поред свега и даље прави хаос и да ће ипак морати да мало застане како се све за њега не би лоше завршило. Он се после све те пре неверице због сопственог успеха него хвалисања њиме, некоме (не знамо коме тачно) обраћа молбом да му каже како „да стане“, после чега опет, као и на почетку следи умиксовани бакин глас који се брине око тога када ће њен унук завршити школу.
Последња песма се врло експлицитно, рекао бих чак намерно преексплицитно до нивоа ироније, зове „Нове паре“ и мислим да не грешим када у њу, и због стихова и због пренаглашеног начина извођења учитавам управо иронију (па чак и пародију на извођачки стил неких од њих старијих репера) ка идеалу стицања који је готово обавезујућ за ове момке због музике коју стварају, генерације којој припадају, али и читаве вредносне скале овог нашег времена. У песми је извесно да паре нису ту да остану, да ни једна девојка неће са њима бити искрено ако је то због пара, а то онда није практично ништа.
Овај албум се ипак заокружује готово болном жељом за топлином, љубављу и добрим људским односима, што љубавним што пријатељским. И ово јесте управо један пријатељски албум, са готово опипљивом споном његова два аутора и извођача, која се не може ни лажирати нити је треба потцењивати, јер то су оне споне међу људима које свет држе на окупу и оно због чега вреди живети више него због било ког апстрактног идеала.
