Desanka Maksimović rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovici kao najstarije od osmoro dece majke Draginje, poreklom iz poznate svešteničke porodice Petrović i Mihaila Maksimovića, učitelja. Ali Desankine uspomene na detinjstvo, toliko prisutne u njenoj poeziji, odnose se upravo na Brankovinu u koju je otac premešten nakon njenog rođenja, i gde je završila prva tri razreda osnovne škole.
Očeva promena službe odvela je porodicu u Valjevo 1908. godine gde će buduća pesnikinja završiti i osnovnu školu i gimnaziju. Književnost joj je predavao Sima Pandurović, koji je primetio njen talenat i podržao afirmaciju, ali su gimnazijski dani ubrzo prekinuti Prvim svetskim ratom.
Biografija
U međuvremenu su nastala neka od najvećih njenih dela
U međuvremenu pojavile su se zbirke pesama i pripovedaka: „Vrt detinjstva“, „Zeleni vitez“, „Ludilo srca“, „Srce lutke spavaljke“, „Kako oni žive“, „Nove pesme“, „Raspevane priče“… Stradanje srpskog naroda opevala je u čuvenim rodoljubivim pesmama „Srbija se budi“ i „Spomen na ustanak“ i najsnažnijoj svojoj pesmi te vrste, nadahnutoj kragujevačkom oktobarskom tragedijom „Krvavoj bajci“.
U posleratnom periodu izdvajaju se knjige: „Pesnik i zavičaj“, „Miris zemlje“, „Govori tiho“, „Tražim pomilovanje“, „Nemam više vremena“, „Pisma iz Norveške“, „Letopis Perunovih potomaka“, „Ozon zavičaja“, „Slovo ljubavi“… Pesničkim vrhuncem Desanke Maksimović smatra se zbirka poezije „Tražim pomilovanje“ gde u lirskoj rasparavi sa Dušanovim zakonikom pesnikinja zastupa sve kategorije ljudi, između mnogih i svoje brankovačke zemljake.
Njene pesme su njena duša i njeno biće
Kroz svoje pesme, Desanka je iskazivala snažnu ljubav prema svom zavičaju, otadžbini, svome narodu,prirodi koja je okružuje i bogatoj istoriji i tradiciji. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Može se reći da je srpski jezik najlepše propevao u pesmama Desanke Maksimović.
Njena pesma je uvek bila sigurna streha i zaklon svakome ko je obeležen osećajnošću, uskraćen za nešto, ugrožen. Retko je koji pesnik u nas kao Desanka Maksimović još za života stekao ime i ugled i zadobio toliku naklonost, poštovanje i privrženost brojnih čitalaca.
Naša divna pesnikinja nema drugu biografiju sem književnu, ni drugog poroda sem pesama. Onaj ko je čitao njene pesme upoznao je ne samo njenu dušu i njeno biće, već i dušu naroda iz kojeg je potekla.
Mnoge njene pesme su poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih načela i uverenja, boja i vera, pozivala ih da proslave i tuđeg sveca, da uvažavaju neistomišljenike, da budu strogi prema svojima kao što su i prema tuđim manama. Od svih vrednosti u životu ona je posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.
Ljubav je glavni motiv njenih dela, vodič u svet, učitelj duha. Bog o kome i kome peva Desanka Maksimović, prisutan je svuda i nigde ga nema; on je milosrdan i ravnodušan; prisan i neuhvatljiv; ispovednik i stranac. On nije sabran u jednu žižu, već je rasut u hiljadu mogućnosti, a pesnikinja nam saopštava da svaka od njih može biti, ili jeste prava. Sve te suprotnosti se usklađuju u ljubavi.
Njena zaostavština ne umire
