Velika istina do koje se došlo u drugoj polovini XIX i početkom XX veka nesumnjivo je pravilna ocena značaja rada Vuka Karadžića. On je s pravom nazvan ocem savremene kulture naših naroda. Njegova značajna uloga reformatora književnog pravopisa i jezika potvrđena je uvođenjem kulture na narodnu osnovu. Bilo je potrebno da se prvo ostvari reforma grafike, pravopisa i književnog jezika, oko čega je pedeset godina vođena velika borba, da bi se moglo sagledati celo delo Karadžićevo. Ipak, čini mi se da još nije dovoljno osvetljen lik Njegošev. Iako je mnogo urađeno da se njegovo književno delo razume, ipak celokupni značaj njegov tek treba da se utvrdi. Neka bi ovaj tekst poslužio kao mali prilog tom važnom zadatku.
Ako je Vuk osnivač savremene kulture naše, nesumnjivo je Njegoš njen najveći i najznačajniji propovednik. Niko o slobodi, koja je uslov svake prave kulture, nije tako rečito govorio u književnosti našoj kao Njegoš; niko o junaštvu, koje je prvi uslov slobode, nije kazao tako duboke reči kao on; i niko se trudoljublju i marljivosti nije radovao iskrenije od njega. „Trudoljublje i iskustvo mrava i pčele i uredno letenje ždralova — to radosno gledam više nego sve što rade u evropskim prestonicama,” piše on u jednom pismu pred svoju smrt. Njegov plameni patriotizam, koji se ogleda u svim njegovim pesničkim i proznim delima, bio je toliko snažan da je pokolenja iza njega oduševljavao za oslobodilačku akciju i nastavljaće da to čini i u budućnosti.
Kako je Njegoš dirljivo pisao o Crnoj Gori! „Da je lepa Crna Gora, ne bi se Crna Gora zvala, nego mliječna ili medena, a kako će biti lepa kada je neprestano napadaju turski talasi i potresaju je! Ta svešteni edem, da ga je ovakva sudbina zadesila, već bi se zlom preunio i zlom otrovao.” Crna Gora je, po Njegoševim rečima, „gnezdo vojničke gordosti, gde se braća, jedini sinovi, rado žrtvuju, samo da ostane neokaljana čast bratovska.“ Njegov pogled na Crnu Goru, na svoju zemlju i narod bio je obojen proročkim, dubokim razumevanjem njihove snage i istorijskog značaja.
Njegoš je ne samo duhovni svetilnik naše narodne kulture, već i izvor nadahnuća za slobodu i sreću svoga naroda. On je bio svestan da pripada narodu, da je njegova duša i delo u službi svog naroda, kao što je ispoljavao od prvih dana svog rada. On je bio uz Vuka; bio mu je prijatelj. Završavao je svoja prva pisma Vuku stihovima u kojima slavi Vukovo srpstvo i podstiče ga da ga nikad ne ostavi. Njihovo približavanje i zajednički duh podstakli su ova dva izuzetna čoveka da sve svoje znanje i rad posvete svome narodu.
U podizanju narodne kulture, Njegoš je stajao rame uz rame sa Vukom. Pomagao mu je i novcem, ali i celokupnim svojim radom. Od početka svog stvaralaštva, oko tridesetih godina prošlog veka, Njegoš je pisao svojim narodnim jezikom. Kao prirodni književnik, on je osećao da svojim maternjim jezikom može najbolje iskazati svoje misli i osećanja. Iako je pozajmljivao iz crkvenoslovenskog i ruskog jezika ono što mu je nedostajalo, on je svojim narodnim rečima davao visoko intelektualizovan karakter. Njegov značaj je veliki jer je pokazivao kako se narodni govor može koristiti u književnosti, bez obzira na dijalekte kojih se nije klonio.
Njegošev jezik preliva se izvanrednim bojama, a njegove slike i metafore trepere životnom istinom, obuhvatajući celokupni svet osećanja i misli velikog književnika. On je uzdigao svoje domaće narečje, dajući mu samo ovlaš opštu oznaku srpskohrvatskog književnog jezika, do visine izvanrednog instrumenta literature izrasle iz nedara narodnih, koja je predstavljala sintezu stremljenja jednog naroda ne samo za trenutak u kom je nastala nego i za budućnost.
Književnici poput Njegoša bili su dragoceni za pobedu Vukovih načela. Njegoš je svojim stvaralaštvom bio nedostižan, ali je njegov književni jezik bio izuzetno prozračan, osvetljavajući Vukove ideje o jeziku običnih ljudi, koji je bio osnova velike Vukove reforme. U tome je njegova sličnost sa Brankom Radičevićem, čiji je jezik, kao i Njegošev, prenosio duh naroda i izraz istinske narodne duše.
Veliki značaj dela Branka i Njegoša je u tome što su, svojim delima napisanim narodnim jezikom, pokazali da velika književna dela mogu i trebaju biti pisana na čistom, narodnom jeziku, koji ostaje u upotrebi kao živi jezik naroda.
Aleksandar Belić
