Велика истина до које се дошло у другој половини XIX и почетком XX века несумњиво је правилна оцена значаја рада Вука Караџића. Он је с правом назван оцем савремене културе наших народа. Његова значајна улога реформатора књижевног правописа и језика потврђена је увођењем културе на народну основу. Било је потребно да се прво оствари реформа графике, правописа и књижевног језика, око чега је педесет година вођена велика борба, да би се могло сагледати цело дело Караџићево. Ипак, чини ми се да још није довољно осветљен лик Његошев. Иако је много урађено да се његово књижевно дело разуме, ипак целокупни значај његов тек треба да се утврди. Нека би овај текст послужио као мали прилог том важном задатку.
Ако је Вук оснивач савремене културе наше, несумњиво је Његош њен највећи и најзначајнији проповедник. Нико о слободи, која је услов сваке праве културе, није тако речито говорио у књижевности нашој као Његош; нико о јунаштву, које је први услов слободе, није казао тако дубоке речи као он; и нико се трудољубљу и марљивости није радовао искреније од њега. „Трудољубље и искуство мрава и пчеле и уредно летење ждралова — то радосно гледам више него све што раде у европским престоницама,” пише он у једном писму пред своју смрт. Његов пламени патриотизам, који се огледа у свим његовим песничким и прозним делима, био је толико снажан да је поколења иза њега одушевљавао за ослободилачку акцију и настављаће да то чини и у будућности.
Како је Његош дирљиво писао о Црној Гори! „Да је лепа Црна Гора, не би се Црна Гора звала, него млијечна или медена, а како ће бити лепа када је непрестано нападају турски таласи и потресају је! Та свештени едем, да га је оваква судбина задесила, већ би се злом преунио и злом отровао.” Црна Гора је, по Његошевим речима, „гнездо војничке гордости, где се браћа, једини синови, радо жртвују, само да остане неокаљана част братовска.“ Његов поглед на Црну Гору, на своју земљу и народ био је обојен пророчким, дубоким разумевањем њихове снаге и историјског значаја.
Његош је не само духовни светилник наше народне културе, већ и извор надахнућа за слободу и срећу свога народа. Он је био свестан да припада народу, да је његова душа и дело у служби свог народа, као што је испољавао од првих дана свог рада. Он је био уз Вука; био му је пријатељ. Завршавао је своја прва писма Вуку стиховима у којима слави Вуково српство и подстиче га да га никад не остави. Њихово приближавање и заједнички дух подстакли су ова два изузетна човека да све своје знање и рад посвете своме народу.
У подизању народне културе, Његош је стајао раме уз раме са Вуком. Помагао му је и новцем, али и целокупним својим радом. Од почетка свог стваралаштва, око тридесетих година прошлог века, Његош је писао својим народним језиком. Као природни књижевник, он је осећао да својим матерњим језиком може најбоље исказати своје мисли и осећања. Иако је позајмљивао из црквенословенског и руског језика оно што му је недостајало, он је својим народним речима давао високо интелектуализован карактер. Његов значај је велики јер је показивао како се народни говор може користити у књижевности, без обзира на дијалекте којих се није клонио.
Његошев језик прелива се изванредним бојама, а његове слике и метафоре трепере животном истином, обухватајући целокупни свет осећања и мисли великог књижевника. Он је уздигао своје домаће наречје, дајући му само овлаш општу ознаку српскохрватског књижевног језика, до висине изванредног инструмента литературе израсле из недара народних, која је представљала синтезу стремљења једног народа не само за тренутак у ком је настала него и за будућност.
Књижевници попут Његоша били су драгоцени за победу Вукових начела. Његош је својим стваралаштвом био недостижан, али је његов књижевни језик био изузетно прозрачан, осветљавајући Вукове идеје о језику обичних људи, који је био основа велике Вукове реформе. У томе је његова сличност са Бранком Радичевићем, чији је језик, као и Његошев, преносио дух народа и израз истинске народне душе.
Велики значај дела Бранка и Његоша је у томе што су, својим делима написаним народним језиком, показали да велика књижевна дела могу и требају бити писана на чистом, народном језику, који остаје у употреби као живи језик народа.
Александар Белић
