Autor Zločina i kazne, Idiota, Zlih duhova i Braće Karamazovih ostao je simbol dubokog ulaska u ljudsku dušu i traganja za istinom, verom i pokajanjem. Svojim delom uzdigao je rusku i svetsku književnost na moralni i duhovni pijedestal, a njegove misli i danas odjekuju kao opomena i nada čoveku u borbi između dobra i zla.
Postoje Dve Srbije: Srbija gornja, užarena i neiskusna, još nije živela niti delovala, ali zato strasno sanja o budućnosti, i već ima partije i intrige koje ponekad dosežu takve granice (opet, usled užarene neiskusnosti), kakvih nećeš naći ni kod jednog od dugo živećih, neuporedivo većih i samostalnijih naroda od Srbije. Ali pored te gornje Srbije, koja tako žuri da živi politički, postoji Srbija narodna, koja jedino Ruse smatra svojim spasiocima i braćom, a ruskog cara — svojim suncem, voli Ruse i veruje im. Nemoguće je bolje se izraziti nego što su to učinile u istoj stvari „Moskovske vedomosti“, nesumnjivo naš najbolji politički list. Evo njenih reči:
„Uvereni smo da osećanja ruskog naroda prema Srbiji neće se izmeniti zbog uspeha obeju stranama neprijateljske intrige… Srbi Kneževine — narod zemljoradnički, miran, koji je tokom dugog mira uspeo da zaboravi svoja ratnička predanja i nije uspeo da, umesto njih, izgradi čvrstu narodnu svest koja povezuje svaku istorijsku naciju. Najzad, Srbi Kneževine ne mogu se ni narodom nazvati: to je samo odlomak naroda, koji nema organski značaj. Ali ne možemo zaboraviti da su Srbi oduševljeno i jednodušno ustali u pomoć svojoj jednokrvnoj braći, zločinački mučenoj… Ruski narod neće ostaviti Srbe u ovaj strašni za njih trenutak, a krv ruskih ljudi pokazala je koliko je čisto bilo njihovo učešće, koliko je junački nesebična bila njihova žrtva i koliko su besmisleni neprijateljski navodi da Rusija želi da izvuče za sebe neke koristi iz položaja Srbije. Neka uspomena na hrabre ruske ljude, pale za Srbiju, posluži kao karika bratske ljubavi dva naroda, tako bliska po krvi i veri.“
U zaključku ću reći: neka smo mi, Rusi, ovog leta pretrpeli, pored svih nemira (?), čak i materijalne gubitke i već potrošili, možda, desetine miliona, otišlih, međutim, na organizaciju i podizanje naše vojske (što je, naravno, takođe i dobro), ali već samo to što su se pokretom ove godine izdvojili naši najbolji ljudi — već samo to je takav rezultat koji se ni sa čim ne može uporediti. O, kad bi svi narodi, čak i najviši i najinteligentniji u Evropi, znali čvrsto i skladno se dogovorili koga da smatraju svojim istinski najboljim ljudima — kakav bi li izgled imala Evropa i evropsko čovečanstvo!
„Dnevnika pisca“
Fjodora Mihajloviča Dostojevskog
1876. godine
