Zanimljivi ruski mislilac i umetnik Vladimir Videman zapaža da je, „kako se međunarodna situacija pogoršava, nastupila poplava recepata raznih analitičara (sa svih strana), posvećenih zajedničkoj temi: kako vratiti svet u stanje mira i spokoja, ili, alternativno, totalno ga preformatirati za novi ciklus ekonomskog razvoja“ (FB stranica https://www.facebook.com/vladimir.wiedemann).
Prema njegovom mišljenju, „svi takvi recepti pate od zajedničke mane: fundamentalnog neuspeha u razumevanju da svaki razvoj usmeren ka povećanju materijalne proizvodnje i potrošnje za celo čovečanstvo više nije moguć“, pa je „svet svedok sve intenzivnije konkurencije za resurse isključivo za ‘naše’, dok su svi ostali samo prepreka“.
Ko su ti „naši“, nastavlja Videman, „strateško je pitanje“, i to ne u prvom redu ono „kulturne ili političke pripadnosti“, već se pre radi o „instinktu za preživljavanje u novim uslovima kolapsa međunarodnog prava, globalnih finansija i povećane svesti o rastućoj oskudici prirodnih resursa“.
Na kraju ovog kratkog zapažanja, ovaj autor citira budistički spis „Dhamapada“, gde se kaže: „Jer neki ne znaju da nam je suđeno da ovde propadnemo. Oni koji to znaju odmah prekraćuju međusobne sukobe“.
Da li je, dakle, moguće „prekraćivanje sukoba“ kao rezultat svesti o zajedničkoj opasnosti?
Znanje da nam je „suđeno da propadnemo“ ne tiče se samo kriznih vremena, nego se radi o znanju o prirodi onoga što kao hrišćani nazivamo palim svetom, i u tom smislu mir i jedinstvo su uvek imperativ nas kao zajedničke Božije dece.
Ali u kalu vremena i istorije trenuci takve spoznaje, a koji bi doveli do harmonizacije međuljudskih odnosa u širim razmerama su izuzetno retki i nikada nemaju istinski opšteljudski i globalni doseg. Štaviše, u vremenima zaoštrenijih kriza i sukoba, koji prete opstanku čitavih zajednica, prvi instinkt i pojedinaca i zajednica obezbeđivanje sopstvenog opstanka, gde nema mnogo mesta brizi za dobrobit „čovečanstva“.
Kako sugeriše Videman, međunarodni subjekti, dakle države i narodi, u obezbeđivanju sopstvenih interesa svedenih na puko preživljavanje, neće se voditi u prvom redu političkim, ideološkim ili kulturnim razlozima, već pre svega materijalnim interesima, povezanih sa resursima, demografijom i bezbednošću. Ipak, treba napomenuti, i ovde će vrednosti, ideje i kultura imati značaja sa stanovita integracije i motivacije zajednica, i kao takvi će imati neizbežno partikularni karakter.
To na prvi pogled isključuje svaki govor o takozvanim univerzalnim i opšteljudskim vrednostima, pretvarajući svet u arenu krvavih obračuna i kolektivnih egoizama, kojima ideje, vrednosti i norme služe tek kao pokriće za međusobno nasilje i potčinjavanje, za simboličko legitimizovanje principa gole sile.
Ideje, norme i vrednosti
Ipak, ideje, norme i vrednosti, ono što obično podvodimo pod kulturu, iako teško da mogu biti potpuno univerzalne i nezavisne od pojedinačnih (partikularnih) istorijski generisanih tradicija, kao opštosti ne mogu biti ni potpuno partikularne i nepropusne prema drugim partikularnim tradicijama.
Naravno, svaka tradicija može biti zloupotrebljena za različite prolazne ciljeve, ali kada se stvari mali smire obično se nađu tačke dodira i kompatibilne znakovno-simboličke i misaone strukture koje omogućavaju komunikaciju.
Svaka od sukobljenih strana će, dakle uvek imati neku meru idejnog, vrednosnog i simboličkog pokrića za ono što čini, a koje vremenom može biti osporeno, preispitano, pa čak i odbačeno.
Pošto ideje i vrednosti koje u nekom trenutku motivišu delovanje određenih zajednica ne moraju sve jednako biti legitimne i poželjne sa stanovišta opštečovečanskog dobra, bilo bi dobro da nadvladaju one koje otvaraju mogućnost komunikaciji, dogovoru i suživotu, umesto ultimativnog nametanja samo svoje, idejno i simboličko „opravdane“, dominacije nad svima drugima.
Mi hrišćani, kojima je svaki čovek, stvoren po obrazu Božijem, vredan kao i ceo kosmos, svakako bismo to morali da imamo na umu. I svakako bismo morali da aktivno radimo na tome da zajednica i kultura kojoj pripadamo, kao jedna od mnogih u ovom izglobljenom svetu, bude što je moguće više prožeta i preobražena takvom svešću i takvom verom.
Jer jedini mogući na hrišćanstvu zasnovan ili njime opravdan i motivisan univerzalizam mogao bi se ticati samo vere u to da je svaki čovek stvoren po liku Božijem i da je Hristos stradao, vaskrsao i otvorio put vaskrsenju za sve ljude. To je možda i jedini i pravi univerzalizam uopšte, jedini koji ima puni i trajni bogočovečanski smisao.
