Ljubav je vera i sigurnost. “U ljubavi nema straha. Savršena ljubav izgoni strah napolje. Jer strah ima muku, i onaj koji se boji nije savršen u ljubavi”, veli Jovanova poslanica. Ljubav ne znači samo vladati savršeno sobom, biti racionalno superioran; ljubav se suši u uslovima stroge kontrole emocija. Individuacija ne znači jačanje samo intelektualnog života, niti znači da treba postići takvu introspekciju koja će u svesti postaviti nekog vrhunskog svevidećeg stražara. Individuacija je mnogo pre proces čišćenja emocija kod brojnih naslaga, pre svega, porodične opterećenosti, i to u smislu neurotične zavisnosti od roditelja, još uvek snažnog straha od separacije, samim tim i odgovornosti. Individuacije nema bez separacije. Samo kada se čovek istinski odvoji od krvi predaka on postaje prijatelj sebi i tek onda na “demijanovskom” putu koji vodi kuda sloboda i sudbina vode: na trnovit put odgovornosti i ljubavi koja je u biti, ne više u imati. Zato je Martin Buber (u knjizi Ja i Ti) ispisao suštinske reči o ljubavi, sudbini i slobodi. Na jednom mestu on veli: “Sudbina i sloboda su verene jedna za drugu. Jedino ko ostvaruje slobodu susrešće sudbinu. Tajna mi se otrkiva kada čin koji mene zahteva nalazim u kretanju moje slobode; ali ona se otkriva i u otporu koji me onemogućava da izvršim čin onako kako bih hteo”.
Ne možemo shvatiti ni slobodu ni sudbinu bez ljubavi. Prokletstvo je onih koji ne mogu da vole što se nalaze u mreži straha i prinude, vezani pupčanom vrpcom za telesnu i duševnu prošlost od koje su morali već davno da budu oslobođeni. Ne treba, međutim, smetnuti s uma da je oplemenjivanje emocija, čišćenje intelekta od bezbrojnih naslaga lažnih ideja i ideologija, spremanje volje za akcije u koje se ulaže vera i sigurnost, skopčano s bodljikavim putem separacije-individuacije koja se ne postiže bez padova, razočaranja, tuge i očajanja. Ali, očajavaj, poručuje nam Seren Kjerkegor. “Očajanje je biranje. Šta se tu bira? Bira čovek samoga sebe, ali ne u svojoj neposrednosti, ne kao slučajnu ličnost, već u svojoj večnoj važnosti… Nije daleko vreme kad će se, možda po dosta skupu cenu saznati da polazna tačka za nalaženje apsolutnoga nije sumnja, nego očajanje.
Ljubav treba negovati. Imamo duhovnu ljubav, intelektualnu, emotivnu i fizičku. Neću da rangiram, svaka od tih ljubavi je bitna.
Četiri komponente nikad nisu zadovoljene jer idealnog braka nema. Neka budu dve, i kod jednog i kod drugog… Ne znam koje… Svaka je značajna.
Naravno, najteže je uskladiti emotivni život. Intelektualni, najlakše. Čim primetite da u braku jedna od ovih komponenti slabi, odmah negujte neke druge (sve četiri treba). Ne zapuštati fizičku ljubav, naročito u srednjim godinama
