U Srbiji je zavladao svojevrstan naučni hohštapleraj, pa se tako po trideset ljudi potpiše na jedan rad, profesori i mentori se potpisuju na sve što njihovi studenti i zaposleni objave, a prave se i karteli za citiranje kako bi se veštački podigao privid uticaja.
Upravo sam pročitao odličan, šaljivo tragičan tekst Džonatana Prajsa, objavljen na Sabstaksu koji se zove Kako da upropastite predstavu. Dovoljno je da vam navedem samo prvu preporuku povezanu sa kastingom:
„Svaka glumačka postava mora da uključuje najmanje dva vidljivo nebinarna lika, od kojih jedan govori isključivo u fusnotama. Zamenite svako pominjanje ‘kralja’, ‘oca’ ili ‘Boga’ demokratski izabranim nehijerarhijskim odborom. Ako morate da postavite Šekspira, osigurajte da Hamletov monolog drži osoba koja se identifikuje kao ‘vremenski fluidna’ i stoga već zna kako se predstava završava. I, Julija mora imati preko 50 godina, a Romea treba da igra četrnaestogodišnja devojčica koja insistira da se rodno identifikuje kao ‘nebo’, u ime ekološke empatije. Nijedan lik ne sme biti cisrodan i heteroseksualan osim ako nije negativac – i čak i tada samo ako umre van scene. Izbegavajte ‘himpatiju’, odnosno kada se publika identifikuje sa muškim likom. Nijedan muški lik ne sme biti saosećajan ili herojski.“
Ko god prati savremenu popularnu, ali nažalost i elitnu kulturu na Zapadu zna da se Džonatan uopšte ne šali, nego da precizno hvata izvitoperavanje samih osnova pozorišta i njegovih funkcija u ime totalnog razaranja smisla, ali i razaranja svih osnova onoga što se naziva društvena fabrika, odnosno reprodukovanje opstanka jednog društva.
U isto vreme nađoh ispitivanje o tome koliko je u Holandiji generalno opalo poverenje u nauku. Ljudi su veoma zabrinuti za istraživanja koja stoje u vezi sa biotehnološkim eksperimentima, proizvodnjnom veštačke hrane, veštačkom inteligencijom, digitalizacijom i raznim praktičnim posledicama prirodnih i tehničkih nauka.
No šta tek da kažemo o propadanju društveno-humanističkih nauka, koje su danas opasnije po zapadna društva nego i atomska bomba i veštačka inteligencija zajedno. DH nauke su na Zapadu pulsirajuća megaatomska bomba koja se aktivirala odavno, ali širenje njenih destruktivnih čestica nije se odigralo u jednom trenutku, već se odvija postepeno decenijama, menjajući gotovo nevidljivo suštinu svog delovanja, ali i svega na šta se raširila.
Korporativni model
U Srbiji je prošle godine objavljen izvanredan zbornik radova, nastao kao posledica konferencije na kojoj su Mihael Antolović i Srđan Šljukić hteli da skrenu pažnju na posledice prelivanja bolesti kvantofrenije na DH nauke u Srbiji. Radi se o pogubnom procesu koji je delimično naznačivan i pre Slobinog pada, ali je eksplodirao posle 2000. godine kada smo u mnogim oblastim postali prilično jadna zapadna kolonija.
Oblast naučne politike je možda jedan od najtragičnijih prostora na kojima se to lako vidi i uočava. Tu su se naši vrli ministri i njihovi saradnici uglavnom ubijali od toga da postanemo „kao sav ostali svet“, to jest da svoju nauku izručimo strancima, njihovim koproracijama i agentima uticaja i da merilo naučnog uspeha u svim oblastima postanu bodovi koji se zarađuju objavljivanjem u sve više korporativnim časopisima, čiju vrednost određuje nekoliko privatnih američkih korporacija.
DH nauke su na Zapadu pulsirajuća megaatomska bomba koja se odavno aktivirala
Zbornik je objavila Matica srpska, jedno od poslednjih utočišta slobode misli, istraživanja i pre svega smisla u našoj nauci, što je jasno suprotstavlja nesrećnoj, samo po nazivu Srpskoj akademiji nauka i umetnosti koja je postala upravo nosilac intelektualne okupacije Srbije i srpskog naroda.
Zbornik je izuzetno vredan, iako je uglavnom kao i sve takve stvari ignorisan u našoj naučnoj javnosti i zajednici. Uzgred, njegova vrednost dobija na značaju u svetlu svega ovog što se dešava sa univerzitetima jer osim što pati nastava, i što može da se desi da se neki fakulteti potpuno i ukinu, zaboravlja se da pate i naučni rad i naučna istraživanja koja bi velikim delom trebalo da se odvijaju i na univerzitetima, a ne samo na institutima.
E sad, koliko je ovim mučenicima sa Filozofskog u Beogradu koji ne primaju platu pet meseci stalo do nauke, možete misliti. Ne govorim o revolucionarnoj „avangardi“, već o onoj ćutećoj, neorganizovanoj većini kojoj je muka i od Vučića i od Đokića i Sinanija, koja mora da trpi kako ne bi ispali „ćaci“, odnosno „profesori koji hoće da predaju“, i ne sme da podigne glas jer će ga odmah citirati neki vrli Informer.
Knjiga ima jedanaest poglavlja, sa disciplinarno vrlo raznorodnim autorima, koji fenomene scijentometrije i kvantofrenije, odnosno pretvaranja nauke u kvazimerljivu birokratiju izučavaju i prikazuju sa različitih pozicija i u raznim oblastima.
Autori jasno određuju i scijentometriju i kvantofreniju u kratkom uvodnom članku ukazujući na osnovne probleme i tendencije koje smo ovde dobili sa reformom nauke uz koju je išla i bolonjska reforma obrazovanja, koja je u Srbiji razvalila sistem visokog obrazovanja. Scijentometrija je praksa koja je stigla iz SAD od pre pola veka i koja pokušava da kvantifikuje sve uključujući i ono što se ne može i ne sme kvantifikovati.
Ona je potekla iz prirodnih i tehničkih nauka, ali se onda brutalno i bez rezerve prelila i na humanistiku sa sada već čuvenim „objavljuj ili nestani“. Scijentometrija je vodila ka kvantofreniji gde se nauka koja je kvalitativna, elitna delanost pretvorila u kvazinaučnu stahanovštinu sa katastrofalnim posledicama.
Zatvoreni sistem
Zavladao je naime naučni hohštapleraj, pa se tako po trideset ljudi potpiše na jedan rad, profesori i mentori se potpisuju na sve što njihovi studenti i zaposleni objave, zatim, prave se karteli za citiranje kako bi se veštački podigao privid uticaja (kao što naši pevači plaćaju da im se podigne broj pregleda na jutjubu). Oni, takođe, ukazuju na pretvaranje naučnog rada i sistema objavljivanja u kvazitržišnu robu, gde su naučnici najamnici koji moraju da se prilagode ideološkim uzusima jer inače ne mogu da objavljuju u takvim korporativnim časopisima.
I to vrlo lako vidite ne samo u istorijskim časopisima. Sve što se ne uklapa u aktuelnu globalnu i korporativnu ideologiju prosto ne može da se objavi. To važi i za naše časopise i tačno se zna ko može da objavi u kom časopisu. Časopisi sve više liče na jutjub ili društvene mreže koji funkcionišu po sistemu zatvaranja u torove gde nema debate, polemike i razgovora, već svi vrte svoju priču.
Tekstovi daju silne katastrofalne posledice toga po nauku i društvo koje prihvati ovaj sistem. Npr. čuveni Vojnosanitetski pregled, jedan od najstarijih naučnih časopisa te vrste u svetu, prešao je kompletno na engleski jezik što već uveliko sledi sve veći broj časopisa. Što bi rekli, u ovakvom sistemu i sa ovakvom naučnom politikom ne isplati se da objavljuješ na srpskom, to ti je čist trošak i gubljenje vremena. Otud imate sve više pojava da doće čovek da traži naučno zvanje, a u biografiji nema ni jedan jedini naučni rad objavljen na srpskom jeziku. Ili uopšte u zemlji Srbiji.
Treba pomenuti da su pre ovog zbornika najveći doprinos analizi štetnih posledica ovakvog naopakog sistema dali profesori na etnologiji i antropologiji Ivan Kovačević i Miloš Milenković u nizu odličnih članak napisanih oko 2010. godine. No pravi preteča koji je upozoravao na ludilo u samom začetku je ruski sociolog u SAD Pitirim Sorokin čija se knjiga o Modi i greškama u sociologiji i povezanim disciplinama razumljivo naveliko citira u mnogim radovima.
Časopisi sve više liče na jutjub ili društvene mreže koji funkcionišu po sistemu zatvaranja u torove gde nema debate, polemike i razgovora
Miloš Šumonja piše o kvantofreniji kao političkom projektu koji dovodi do toga da fakulteti lažno predstavljaju uspehe studenata, nastavnici i đaci uče samo za ocenu, a lekari neće da operišu teške slučajve jer vode računa o procentu uspešnosti. Antolović polazi od čudnovatog slučaja profesor Lorenca iz Viga, koji je tokom 2022. godine objavio 176 članaka sa kolegama iz sveta koje uopšte ne poznaje.
To je zaista vrhunski primer korumpiranosti kao osnove laži i simulacije koja se danas izdaje za nauku. On daje i detaljan pregled razvoja korporacija koje drže famozne ISI i SCI liste i koje određuju sudbinu naučnicima u velikom delu sveta, ali nam donosi i listu ogromnih problema i razloga zašto je kvantifikacija pogrešna i uništava nauke, odnosno pretvara ih u robu. Vladimir Gvozden daje genezu i kritiku vldavine pomoću brojeva. I on daje istoriju statisike i proces kroz koji je ova pomoćna disciplina postala svemogući Matriks. Uz to idu i procesi normalizacije, odnosno kako brojevi govore sami za sebe, uz šta pridolazi vladavina big data i kompjuterskih proračuna, što se ilustruje na primeru Šangajske liste univerziteta.
Proces adaptacije
Uroš Šuvaković precizno određuje da ovakav sistem vodi kolonijalizmu i komercijalizaciji nauke, što se naravno najbolje vidi na stanju u društvenim naukama, i kako članci potpuno potiskuju naučne monografije jer se naprosto ne isplati krvavo raditi na knjizi koja će vam doneti jednako bodova kao i običan članak ako ga dobro plasirate.
On skreće pažnju i na ultraokuapcionu instituciju Fonda za nauku o kome ću jednom prilikom ovde morati detaljno da pišem. No kad je u pitanju gospodin Šuvaković, čiji je članak odličan i veoma informativan, problem je što se radi o visokom funckioneru vlasti i čoveku koji je zapravo sve vreme u vrhu ove države. Tu dolazimo do paradoksalnog pitanja ko vlada ovom državom ako se visoki funckioner vlasti žali na njenu politiku i po ovome tvrdi da se ona ne može promeniti?
Gordana Đerić u kratkom ali vrlo korisnom članku piše o fenomenu takozvane naučne izvrsnosti koji se opet zasniva na kvantofreniji. Govori i o akademskom turizmu, međusobnom citiranju po fudbalskom sistemu tri za tri, koji vodi hiperprodukciji bofla u nauci, kao i kako zapravo komjuterski algoritmi sve više određuju šta ćemo da čitamo kad ukucamo neke reči za pretragu i izučavanje teme koja nas zanima. Naravno tu je i fenomen ključnih reči i tema koje se biraju zbog stipendija i mogućnosti da se objavi, a ne zbog stvarnog naučnog interesa.
Vanja Glišin i Ljubiša Despotović ovom problemu prilaze iz perspektive bolonjske reforme i stradanja univerziteta pod uticajem kvantofrenije. Privatni univerziteti su samo vrh ledenog brega ukupnog stradnja visokog obrazovanja. Ana Kuzmanović Jovanović piše o pedagogiji ljubavi i etici brige kao kvalitativnim fenomenima za koje u novom sistemu nema mesta.
Srđan Šljukić je svoj prilog posvetio megaaktuelnosti Sorokinovih uvida danas. Kvantofrenija ili metrofenija ne vodi nikakvim novim teorijama, hipotezima, uvidima, probojima, jer se zasniva na ponavljanju opštih mesta kao najsigurnijem načinu da se objavi i zaradi. U produžetku kao ilustraciju daje članak koji ima osam strana i 32 autora iz 29 zemalja… No on jako dobro pokazuje kako su sve to ispratile ili trasirale sociološke teorije koje su umesto sukoba kao osnov za napredak društva budućnosti postavile adaptaciju. Tako se i naša nauka „adaptirala“ ili upodobila globalnom korporativnom kolonijalizmu.
Slobodan Antonić donosi primer kvantofrenije iz domaće sociloške naučne prakse. Pokazuje kako se simuliraju upitnici, ankete, veštački oblikuju uzorci i kako se tim putem može „dokazati“ šta god vam padne napamet. Nema više terenskih istraživanja i terenskog rada, jer se sve ankete rade iz fotelje, preko interneta. Ivan Jerković pokazuje kako se psihologija pomera ka neurološkim istraživanjima reagovanja mozga, što počinje da liči na ozloglašena iskustva Frensisa Goltona. Knjigu zatvara kratki tekst Saše Radojčića o pokušajima primene kvantifikacije u umetničkom stvaralaštvu.
Sve u svemu, autori su uradili izvanredan i preko potreban posao. I oni sami više ne gaje veru da će ovim bilo šta promeniti, ali knjiga ostaje kao odličan pregled, dobra multidisciplinarna analiza i svodočanstvo o tome kako je elita preko korupcije izdala svoj narod i napravila sistem koji vodi njegovom propadanju, „jer su stranci rekli da to mora“…
