Rat SAD i Izraela protiv Irana traje već drugi mesec. On je na ovaj ili onaj način zahvatio ne samo region Bliskog istoka, već i čitav svet, uključujući i svetsku ekonomiju. Uticaj na svetsku ekonomiju ispoljio se i nastavlja da se ispoljava u rastu cena energenata, pre svega nafte. Već u prvim danima rata Iran je blokirao Ormuski moreuz, kroz koji je prolazilo oko 20% „crnog zlata“ kojim se trgovalo na svetskim tržištima. Približno isti udeo imao je i tečni prirodni gas (TPG).
Nafta i TPG isporučivali su se u druge zemlje iz monarhija Persijskog zaliva (Saudijska Arabija, Kuvajt, Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar, Bahrein, Oman). Isporuke su išle preko Ormuskog moreuza, koji povezuje Persijski zaliv sa Arabijskim morem i Indijskim okeanom. Pre početka rata cena nafte tipa „Brent“ iznosila je 70 dolara po barelu. Posle početka rata skočila je na 100–110 dolara, odnosno za oko jedan i po put. U medijima su napetu situaciju na tržištu nafte već počeli da nazivaju „naftnom krizom“, poredeći je sa krizom iz kraja 1973. godine (kada je tokom nekoliko meseci cena nafte porasla četiri puta).
U trenutku kada pišem ovaj tekst (3. april), cena nafte je oko 109 dolara po barelu. Zadržavanje cene na tom nivou tokom mesec dana značajno je uticalo i na cene drugih energenata (prirodni gas, ugalj, škriljci). U martu 2026. prosečne berzanske cene gasa u Evropi porasle su za 59% u odnosu na februar.
Poskupela je električna energija, benzin i drugi naftni derivati, kao i proizvodi petrohemije. Dalje po lancu, došlo je do rasta cena mnogih vrsta robe koje naizgled nisu direktno povezane sa naftom. Inflacija je počela da se ubrzava.
Za sada je nemoguće prognozirati rast cena do kraja godine. Prvo, nije poznato kada će se rat završiti. Drugo, veoma su neizvesne perspektive deblokade Ormuskog moreuza.
Čak i ako se desi „čudo“ i, na primer, tokom leta moreuz bude potpuno otvoren za plovidbu, isporuke energenata iz zemalja Persijskog zaliva ove godine neće se vratiti na predratni nivo. Značajan deo kapaciteta za proizvodnju nafte i gasa, kao i za proizvodnju TPG-a, oštećen je ili uništen. Ozbiljna razaranja pretrpeo je i Iran. Za obnovu tih kapaciteta, prema procenama stručnjaka, biće potrebno najmanje godinu dana, a neki kažu i do pet godina.
Uzimajući sve ovo u obzir, može se pretpostaviti da inflacija 2026. neće biti manja nego 2022. godine. Podsetimo, tada je usled sankcija kolektivnog Zapada protiv Rusije izvoz nafte i gasa iz te zemlje bio značajno smanjen, što je dovelo do rasta cena energenata. Kao rezultat, prosečna svetska inflacija iznosila je 9% (prema proceni MMF-a). Nije isključeno da će se ove godine inflacija u svetu meriti dvocifrenim brojem.
Iako se često govori da je rat na Bliskom istoku izazvao naftnu krizu, mnogo ređe se pominje da može izazvati i prehrambenu krizu. Ona još nije u potpunosti nastupila, ali bi mogla da se ispolji već tokom leta i jeseni, u vreme žetve.
Zemlje Persijskog zaliva su pre rata imale veoma važnu ulogu na svetskom tržištu đubriva, a skoro sav izvoz prolazio je kroz Ormuski moreuz. Godišnje su proizvodile 50–55 miliona tona đubriva i sirovina (pre svega amonijaka). Oko 45 miliona tona otpadalo je na azotna đubriva, naročito ureu (30 miliona tona). Kroz moreuz je prolazilo 21–22 miliona tona azotnih đubriva, što je oko 40% svetskih pomorskih isporuka.
Značajnu ulogu imaju i fosfatna đubriva, čiji je najveći proizvođač u regionu Saudijska Arabija, koja je ujedno i važan snabdevač sumporom.
Zemlje Persijskog zaliva učestvovale su sa 15–20% u svetskom izvozu azotnih đubriva, a kod ureje čak 30–34%. Glavni kupci bili su Indija, Brazil, Australija, SAD, Tajland i Turska (oko 80% izvoza). Brazil je 100% zavisan od uvoza ureje iz zaliva, Indija 40–50% od uvoza azotnih đubriva.
Isporuke đubriva praktično su obustavljene početkom marta, a cene su već sredinom meseca porasle za 30%. Dodatni faktor bio je i prekid proizvodnje ureje u Iranu, koji je treći najveći izvoznik.
U trenutku kada je potražnja najveća, ponuda je opala za najmanje 30%. Ako rat potraje, cene bi mogle porasti i više od 50%.
Poljoprivrednici će ili ostati bez đubriva ili će ih kupovati po visokim cenama. Poslednji pad upotrebe bio je 2022. (6% globalno, 10% u EU).
Ove godine može se očekivati pad proizvodnje hrane i rast cena. Neki već govore o „prehrambenoj krizi“. Svetski program za hranu UN procenjuje da bi broj gladnih mogao porasti na 363 miliona ljudi.
Tržište hrane još nije značajno reagovalo, jer je u opticaju roba proizvedena pre rata. Ali na jesen 2026. može doći do novog talasa „prehrambene inflacije“, koji će dodatno podići ukupnu inflaciju.
Uvoznici đubriva sada traže alternative, a jedna od glavnih je Rusija, koja učestvuje sa 20–25% u svetskom izvozu. Prošle godine izvezeno je rekordnih 45 miliona tona. Proizvodni kapaciteti su popunjeni 85–90%, ali se proizvodnja može brzo povećati za 10–15%.
Iako Rusija ne može u potpunosti nadoknaditi manjak, može ublažiti posledice krize đubriva.
Takođe, na jesen, kada se kriza đubriva pretvori u prehrambenu, Rusija će svojim izvozom poljoprivrednih proizvoda moći delimično da ublaži globalni nedostatak hrane. Stručnjaci već prognoziraju da će ova godina biti jedna od rekordnih po proizvodnji žitarica u Rusiji.
