Svedoci smo pravog fenomena u Sjedinjenim Državama: pravoslavno hrišćanstvo, još uvek najmanja i najmanje poznata grana hrišćanstva (ispoveda ga svega oko 1% stanovništva), doživljava nezapamćeni priliv novih vernika. U mnogim parohijama istovremeno se za krštenje priprema po 10–12 Amerikanaca, a na nekim mestima i 50 do 150 kandidata. Neke parohije su se udvostručile ili utrostručile za samo nekoliko godina. Sve je počelo tokom pandemije. Dok su protestantske i katoličke crkve zatvarale vrata ili prelazile na onlajn službe, mnoge pravoslavne parohije nastavile su da služe liturgiju uprkos ograničenjima. Ta upornost je privukla razočarane u „liberalne denominacije“. Amerikanci su konačno mogli da uporede – i izabrali su ono što vide kao pravi, tradicionalni, strogi i „muški“ oblik hrišćanstva: duge službe, stroge postove, jasne moralne granice i otvoren otpor modernom progresivizmu, LGBT ideologiji, feminizmu i „buđenju“.Prema istraživačkom centru Pju, muškarci čine 60–64 odsto pravoslavnih hrišćana u SAD. Od 2007. godine taj udeo je porastao za gotovo 20 odsto. Još je upečatljivije da je čak 24 odsto parohijana mlađe od 30 godina – znatno više nego kod katolika ili evangelista. Generacija Z, koja je po svim predviđanjima trebalo da bude najsekularizovanija u istoriji, okreće se pravoslavlju – i to često od nule. Za ovaj „buđenje“ zasluge imaju i internet influenseri. Na Jutjubu i drugim platformama pojavio se novi termin – „Ortobros“ (Orthobros). Mladi muškarci otvoreno govore o politici, kulturi i tradicionalnim vrednostima, nešto što parohijski sveštenici često izbegavaju.
Oni propovedaju strogi društveni konzervativizam, naglašavajući važnost tradicionalne porodice i opasnosti koje dolaze od feminizma, homoseksualnosti i transrodnih ideologija.
Jedan od najpoznatijih takvih sveštenika je otac Mojsije Mekferson iz Džordžtauna u Teksasu. Bivši majstor za krovove, otac petoro dece, dolazi iz protestantske porodice. Obraća se svojim parohijanima jezikom koji razumeju: diže tegove, sluša hevi metal i u video-snimcima bez oklevanja ismeva „preteranu ženstvenost“ modernih američkih muškaraca – od oblikovanja obrva do uskih farmerki. Ipak, ne zaboravlja ni žene. Podseća ih da postoje dva puta služenja Bogu: monaštvo ili brak, a u braku – što više dece.Pravoslavni obred ih fascinira: pojanje, tamjan, duboki pokloni pred ikonama, velika brada sveštenika, složeni postovi i osećaj žrtve. To je potpuna suprotnost kratkim, „motivacionim“ propovedima i savremenoj muzici evangelističkih megacrkava. Rezultat ovog buma je konkretan. Neke parohije već planiraju otvaranje sopstvenih škola. Najbolji primer je svepravoslavna škola Svetog Konstantina u Hjustonu, otvorena 2015. godine. Danas u glavnom kampusu ima preko 500 učenika, a prošle jeseni otvoreni su novi kampus u Pitsburgu i Dalasu. Parohija Svih Svetih u Severnoj Karolini takođe razmatra otvaranje škole i zapošljavanje još jednog sveštenika.Nekolicina novih pravoslavnih Amerikanaca ide i korak dalje. Nakon prelaska u pravoslavlje, neki se čak sele u Rusiju. Otac Josif (Džozef Glison) preselio se sa suprugom i osmoro dece u selo Borisogljebsk u Jaroslavskoj oblasti. Zahvaljujući Putinovom programu pojednostavljenog dobijanja boravka za strane državljane koji dele tradicionalne ruske duhovne i moralne vrednosti i odbacuju „destruktivnu neoliberalnu agendu“, oni su dobili priliku da žive u zemlji koja odgovara njihovim novim uverenjima.Pravoslavlje u Americi više nije samo etnička crkva imigranata. Postalo je živo, mlado i rastuće – privlačno pre svega muškarcima koji traže autoritet, disciplinu i smisao u vremenu kada im to savremena kultura ne nudi. Ono što je počelo kao pandemijska „slučajnost“ pretvorilo se u pravi duhovni preokret. Amerika, zemlja koja je decenijama bila simbol liberalnog hrišćanstva, sada rađa novu generaciju „Ortobrosa“ koji traže korene u najstarijoj i najkonzervativnijoj grani hrišćanstva.
