„Onaj koji dođe do spoznaje sopstvenog greha veći je od onog koji molitvom podiže mrtve;
ko god je u stanju da spozna sebe, veći je od onog ko je dobio viziju anđela.“ – sveti Isak Sirin, 41. beseda
U potrazi za istinskom samospoznajom, zaustavljamo se pred jednim od najdubljih i najopasnijih duhovnih poroka: ponosom. On se ne javlja sam. Ponos, egoizam, sujeta, bahatost, arogancija, uobraženost – sve su to različita lica jedne iste pojave: okretanja sebi, egocentričnosti.
Od svih ovih pojmova, dve reči nose najjasnije značenje: sujeta i ponos. Sveti Jovan Lestvičnik kaže da su one kao dete i starac, kao seme i hleb – početak i kraj.
Sujeta – početak pada
Sujeta je prvi dah egocentričnosti. Njeni simptomi su lako prepoznatljivi: nepodnošenje kritike, žeđ za pohvalom, traženje lakšeg puta, stalna usmerenost na to šta će drugi reći, kako će nas videti, šta će o nama misliti.
Ista ta usmerenost ka publici rađa i greh samoopravdanja. On se često neprimetno uvlači čak i u ispovest: „Nisam gori od drugih… samo sitni gresi… nikoga nisam ubio, ništa nisam ukrao…“
Sveti Jovan Lestvičnik upozorava: „Demon sujete se raduje kad vidi da se naše vrline umnožavaju: što više uspeha imamo, to više hrane za taštinu.“
„Kada postim – tašt sam. Kada krijem svoje podvige – tašt sam zbog svoje razboritosti. Ako se lepo oblačim – tašt sam; ako nosim siromašnu odeću – još sam taštiji. Ako govorim – tašt sam; ako ćutim – opet sam tašt. Na koju god stranu okreneš ovu bodljikavu biljku, ona će uvek dići svoje trnje nagore.“
Čim se u srcu pojavi dobar osećaj ili iskren duhovni pokret, odmah ga preseče sujetno samoispitivanje. I najdragoceniji impulsi duše tada nestaju – tope se kao sneg na suncu. A kada se istope, oni umiru. Tako, zbog sujete, u nama umire ono najbolje. Mi sami sebe ubijamo taštinom, zamenjujući pravi, jednostavan život – varkama.
Ponos – vrhunac egocentričnosti
Iz sujete se rađa ponos. On je vrhunac samouverenosti, odbacivanje svega što ne potiče iz sopstvenog „ja“. Ponos je izvor gneva, surovosti i zlobe. On odbacuje Božiju pomoć i postaje „tvrđava demona“. Ponos je kao gvozdena zavesa između čoveka i Boga – neprijateljstvo prema Bogu, izvor svakog greha, i prisutan je u svakom grehu. Jer svaki greh je, u suštini, svesno popuštanje svojoj volji i strastima, drsko kršenje Božijeg zakona.
„Onom koga je ponos zarobio, očajnički je potreban Bog, jer ga nijedan čovek ne može spasiti.“ – sveti Jovan Lestvičnik
Odakle dolazi ovaj porok? Kako se rađa? Čime se hrani? Kroz koje faze prolazi? I kako ga prepoznati?
Ovo poslednje je naročito važno, jer ponosna osoba obično ne vidi svoj greh. Jedan starac je savetovao monaha da se čuva ponosa. Monah mu je odgovorio: „Oče, u meni nema ponosa.“ A starac mu je rekao: „Nema boljeg dokaza tvog ponosa, dete moje, od tog odgovora.“
Ako neko teško traži oproštaj, lako se vređa, sumnjičav je, osuđuje druge – sve su to pouzdani znaci ponosa.
Sveti Atanasije Veliki u „Besedi protiv pagana“ kaže: „Ljudi su pali u samoljublje, radije razmišljajući o sebi nego o božanskom.“ To je suština ponosa: čovek, koji je nekada stremio Bogu, okreće se sebi. Božansko sozercanje zamenjuje samosozercanjem. Ljubav prema Bogu ustupa mesto ljubavi prema sopstvenoj senci.
Faze razvoja ponosa
1. Početna faza – samozadovoljstvo
U početku, ponos se javlja kao česta usmerenost pažnje na sebe, praćena dobrim raspoloženjem koje često graniči sa lakomislenošću. Osoba je zadovoljna sobom, smeje se, zvižduće, pevuši, pucketa prstima. Voli da bude originalna, da zabavlja druge duhovitošću i neobičnostima, pokazuje izbirljivost u hrani, u oblačenju, u navikama. Rado daje savete i prijateljski se meša u tuđe poslove. Nesvesno otkriva svoje interesovanje za sebe kroz fraze poput: „Pusti, da ti kažem…“, „Ja znam bolju priču…“, „Imam naviku da…“, „Obično se držim pravila…“ Istovremeno, takva osoba zavisi od tuđeg odobravanja. Ako ga dobije – procveta. Ako ga ne dobije – uvene, postaje ogorčena.
2. Faza uobrazilje – samopouzdanje i nametanje
U ovoj fazi javlja se iskreno uverenje u sopstvenu superiornost. To se često ispoljava kroz nezadrživu rečitost. A šta je rečitost, ako ne nedostatak skromnosti i radost u samom sebi?
Samopouzdanje prerasta u strast za uređivanjem drugih. Ponosna osoba nameće svoju volju, ali ne trpi da se njena sopstvena volja dovede u pitanje. Ona upravlja pažnjom, vremenom i energijom drugih, postaje drska i odvratna. Njene stvari su važne, tuđe – beznačajne.
Tada, kao senka koja se produžuje na večernjem svetlu, u duši počinje da se gomila nešto teško i hladno. I gotovo neprimetno, nastupa preokret. Ono što je do juče izgledalo kao snaga, počinje da se pretvara u nemir. Raspoloženje se kvari. U agresivnosti takva osoba nailazi na otpor, postaje iritantna, tvrdoglava, zlovoljna. Uverena je da je niko ne razume – ni bližnji, ni duhovnik. Sukobi sa svetom se umnožavaju, i ponosna osoba donosi konačnu odluku: „Ja“ protiv drugih – ali još uvek ne protiv Boga.
Posledice ponosa
Čovek koji je zarobljen u sopstvenoj uzvišenoj predstavi o sebi, u poslednjoj fazi, živi u potpunoj izolaciji. U drugima vidi samo ono što je sam u njih uneo. Čak i kada hvali, ostaje zatvoren, okrenut sebi, nepristupačan za stvarnost. Takav duh trpi poraz na svim frontovima: To unutrašnje uzdizanje nad drugima – to je krajnje siromaštvo duše. Kako se boriti protiv te bolesti?
– Emotivno/duševno: tuga, bol, mračnost
– Moralno: samoća, presušena ljubav, bes
– Psihopatološki: nervne bolesti, duševne poremećaje
– Teološki: smrt duše prethodi telesnoj; iskustvo pakla već u ovom životu
Lečenje – put ka smirenju
Ponos je krajnje siromaštvo duše. A borba protiv njega zahteva upravo ono što čovek najviše izbegava:
– Smirenje – kao temelj duhovnog života
– Poslušnost – korak po korak:
– prema onima koje volimo
– prema bližnjima
– prema zakonima sveta
– prema objektivnoj istini
– prema svemu dobrom u nama i oko nas
– prema Božijem zakonu
– i konačno – prema Crkvi, njenim pravilima, zapovestima i svetinjama
To znači stati na početak hrišćanskog puta: „Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe…“ (Mt. 16:24) Odricanje sebe mora biti svakodnevno. Svakog dana čovek uzima svoj krst: krst podnošenja uvreda, stavljanja sebe na poslednje mesto, podnošenja tuge i bolesti, tihog prihvatanja nepravde, i potpune, bezuslovne poslušnosti – trenutne, dobrovoljne, radosne, neustrašive i postojane. Tada se otvara put ka carstvu mira, ka najdubljem smirenju koje uništava sve strasti. Slava Bogu našem, koji se protivi ponosnima, a smirenima daje blagodat!
Sveštenik Aleksandar Elčaninov
Preveo i prilagodio: Petar Volkov
Iz knjige „Zapisi“.
