Iako su navodi iz sledećeg odlomka vezani za događaje s kraja dvadesetog veka, oni ne gube na aktuelnosti i u današnjim društveno-političkim prilikama. Priređujući ovu knjigu, autor je vodio računa o verodostojnosti teksta. Citati i dijalozi u knjizi su autentični i zasnivaju se na zabeleženim iskazima njenog junaka, izjavama njegovih sagovornika, očevidaca, ili njihovih zapisa. Prenosimo nekoliko poučnih stranica teksta iz knjige: „Vladika Maksim: ATANASIJE – JEDAN ŽIVOTOPIS“
Nije išao u bezobalnu kritiku komunizma, pa je znao da koriguje mišljenje i o komunistima i o „prosvetiteljima“ i slično:
„Poslednjih nekoliko meseci sve više dolazim do zaključka da jedno od osnovnih zala hrišćana, bilo na kom položaju, od vernika do vladike, jeste da misli da je nepogrešiv. Takav će se odmah staviti u stav odbrane da brani sebe, umesto da sagleda i kaže: „Jeste, tu sam pogrešio“, ili: „Tačno je to“. Naravno, ne znači to neki kompleks. Nego tada tačno može da sagleda šta je učinio dobro i dokle je to bio stvarno izraz njegovog raspoloženja, a kad i u čemu nije uspeo.“
Rat su poveli bezbožnici
Za razliku od mnogih koji su rat na prostoru druge Jugoslavije opisivali kao „verski sukob”, Vladika Hercegovački Atanasije je imao dijametralno suprotno mišljenje, nazivajući to propagandnom igrom:
„Ja to ne bih nazvao verskim ratom. Pazite, uglavnom su ga bezbožnici poveli. Ovaj rat je posledica komunizma. Komunistima je najlakše da sve svale na versku podelu. Na Vatikan, na sukob Pravoslavlja i Rimokatolicizma, ili Pravoslavlja i Islama, i onda su oni nevini i čisti.
Oni su glavni tvorci zla u svetu u poslednjih 70 godina. Ja to govorim s punom savesti i odgovornosti. Ne mogu sad odjednom, „puj-pike, ne važi“. I kad sam nekima rekao – otelo mi se, ne želim nikoga da vređam – da su bili „komunjare“, oni se vređaju, kao da mi sada treba da se izvinjavamo njima što su oni bili „komunjare“, a mi nismo.
To im je od nečiste savesti. Nijedan komunista se nije izvinio Srpskom narodu za zla koja je počinio. Sramota je da u 20. veku govorimo o verskom ratu. Ima verskih elemenata, naravno. U Srpskom narodu je živo prisutna Pravoslavna vera. Braneći sebe, on brani veru, braneći veru, on brani sebe, ali ne treba zaboraviti da su, recimo, u Lici komunisti govorili, odmah posle rata, Srbima: „Zato su vas klali ovde, zato što ste bili pravoslavni. Da nije bilo vere koja vas je delila, ne bi vas klali.“
Kako može srpska majka biti racionalna?
A onda su posle ukinuli veru i najviše je Ličana bilo bezbožnika. Oni su odbacili svoju veru da bi se tek sada prisetili vere i rekli: „Pa, nas su komunisti prevarili, evo opet hoće da nas kolju, a sad ne bi bilo razloga. Sad, eto, nismo verovali ni u šta“. Tako da je to jedna podla igra i podla propaganda. – Posebno su ga gnevili indiferentni intelektualci, koji su sa udobnog rastojanja „hladnokrvno“ osuđivali borbu za život.
U našoj drami, tragediji i golgoti Srpskog naroda, jedan beogradski intelektualac kaže: „Neću da se podam emocijama da ne povredim integritet intelektualca“. E pa, hvala mu lepo na tom integritetu, ako u ovoj patnji našoj on može da ostane gospodin, koga možeš da skuvaš, i da ne ostane ništa; da bude, što kažu Grci, kao skuvana bundeva. Kako može Srpska majka kojoj ustaše, uhvativši dva sina, predlažu da joj zakolju jednoga, a jednoga oslobode, ali ona da kaže kojega, kako takva majka može biti racionalna?“
Atanasije i dobrovoljci
A da su ovi dani bili ispunjeni, kao i kod Makaveja, i „zlom domaćim“, rečito govori sledeći primer o kome je svedočio očevidac vladika Grigorije:
„Sjećam se jedne večeri, kad su u manastir došla dva dobrovoljca, neki Rusi, Bog zna ko su zapravo bili. Vladika Atanasije je bio bolestan, a oni pijani hoće da pucaju u manastiru, kao u čast ne znam ni ja čega. Rekao sam im: „Ljudi, ovdje se ne puca, ne damo da se u portu ulazi sa oružjem“.
Oni su bili pijani, pa sam htio da budem kao tolerantan. Oni vele: „Dobro, nećemo!“ – i počnu da pucaju. Pijani ljudi. I vladika, onako bolestan, istrča niz stepenice i povika: „Zašto im dozvoljavaš da tu pucaju. Ti si šmokljan!“ – A ja mu kažem: „Stani, čovječe, ubiće te!“
Jedva sam ga zadržao na stepenicama kad je potrčao prema njima bili su pijani, ubili bi ga. Ali, ne, on je kasnije samo išao po manastiru i govorio: „Ti si šmokljan, neću da živim sa šmokljanima, meni ne treba šmokljan u ovako teško vreme, na ovako teškom mestu“. Meni se srce cijepalo. Onda je on meni rekao kako je i Adam bio šmokljan, pa ga je Bog istjerao iz Raja. I kaže mi: „Spakuj svoje stvari, ne trebaš mi, idi u Ostrog.“
To se nije desilo jednom, nego bar pet puta. Nisam pristajao, nisam odustajao, on bi se brzo smilovao, takav je čovjek. Sutradan su ponovo došli ti nesrećni dobrovoljci, njih petnaestak, predstavio nam se neki pukovnik, kaže da je iz formacija vojvode Vojislava Šešelja. Vidimo mi, obični pljačkaši, hoće da nam daju neku rimokatoličku Bibliju, koju su očito iz crkve ukrali.
„Nisu svi Srbi za raj“,
Vladika izađe ispred manastira i oni počeše da se svađaju. Glavama se dodiruju i svađaju se, urlaju. Vladika viče kako su oni bruka srpska i da oni nisu srpska vojska, nego da su bašibozuk, da su obični kokošari, pljačkaši, i da im je najbolje da idu odakle su i došli, da nam ne trebaju ni za šta, da samo brukaju srpsko ime, itd.
Jedan od njih repetira pušku, drugom ispadoše bombe, treći viče: „Sad ćemo da ih skinemo, da vidimo jesu li Turci“. Ja se tu nešto bunim, borim se, vladika ne da da idem ispred njega, stalno se bori, i s njima i sa mnom. I onda, na moje veliko zaprepaštenje, oni polako uzeše svoje stvari i otidoše psujući nam oca, majku, crkvu, Boga.
Zbog ovakvih i drugih sličnih primera, Hercegovački Vladika nije kovao svoj narod u zvezde („Nisu svi Srbi za raj“, govorio je na Radio Nevesinju leta 1993. godine). Znao je i za njegove vrline, ali i za tamne strane. Njegova reč je bila ponajviše proročka. Našavši se 5. maja 1992. godine na parastos u Manastiru Vavedenje, Atanasije je rekao:
„Srbi pod ovakvom političkom i vojnom komandom čine zločine. Posle borbe, koliko znamo, u Zvorniku je pobijeno oko 400 Muslimana, a čuje se da je i u Foči toga bilo. Nije srpski običaj da se posle borbe ubija, pljačka, a čini se da nećemo izaći iz ovog rata čista obraza, pa makar je to trebalo i po cenu naših većih žrtava.“
Zločini kao komunistički recidiv
Bez ličnog sekretara, sa pisaćom mašinom na stolu, Atanasije sedi, dok iza njega na zidu lebdi lik Ave Justina, i sam kuca izveštaje, akta i pisma: istovremeno sastavlja pastirske poslanice i odgovore. Pišući čistim, negovanim jezikom i stilom episkopa, oca i duhovnika, on je u napomenama u knjizi o Makavejima napisao:
„Srpskih zlodela u ovom ratu ima, bilo ih je, više nego ranije, ali je najveći broj tih slučajeva komunistički recidiv, a komunistički ideolozi i oficiri prvi su i započeli ta zla i u Krajini i u BiH. Bogu hvala, ima i časnog srpskog pokajanja za učinjeno zlo.“
Otuda nisu bili u pravu neki beogradski intelektualci koji su prozivali Atanasija zbog tobožnjeg nereagovanja zbog progona Muslimana. Atanasije je o tome otvoreno govorio:
„Ima, moram da kažem, izvesnih koji su nam naneli ljagu i ne verujem da će ona biti sasvim sprana daljim junaštvom i čojstvom naših boraca. Na primer, prilikom prvog i drugog izgona Muslimana. Bilo je odlazaka, ali i izgona. Izgazili su nogama jednog mladića Srbina što je ustao u odbranu svog prijatelja Muslimana.“
Intervju za Studio B
Kada je u ranije pomenutom „Intervjuu gledalaca“ na Studiju B, 12. marta 1992. godine (nekoliko meseci pre prelaska na Hercegovačku katedru) bio upitan zašto je započinjan rat, on je rekao:
Pitajte one kao što su Milošević, Adžić i drugi, šta su mislili kada su započinjali rat. A to je bio ne samo prljav rat, nego takav rat da smo ostali i poraženih obraza koje ćemo teško oprati, osim časnih izuzetaka. (…) Sad su svi odjednom ispali mirotvorci. A, u stvari su kapitulanti, pred avnojevskim granicama. Pred avnojevskom grobnicom ovog naroda.
Izdali su Srbe u Makedoniji, nekoliko stotina hiljada. Izdali su Srbe u Krajini, Srbe u Crnoj Gori, Srbe u BiH. Šta će biti sa Srbima na Kosovu, severnoj Bačkoj… Mešanje Crkve u politiku u ovom slučaju je borba za egzistencijalno pitanje našeg naroda. Nama je sve gore.
Krajine su izdate u momentu kada je gospodin Milošević priznao avnojevske granice Hrvatske, Krajine su u Hrvatskoj… Šta će biti sa Bosnom, šta će biti sa tom katastrofalnom Armijom?
Prazni se kasarna u Čapljini. Isprazniće se uskoro u Visokom i Bugojnu. Ginu od iste vojske i večeras u Bogovađi. Neka mi objasne tovarničku katastrofu, izdaju zapadne slavonije. Kada poljski avioni bombarduju kolone izbeglica.
Prepiska sa Ćosićem
Početkom 1993. godine, tadašnji predsednik Jugoslavije tražio je od Vladike Hercegovačkog da mu razjasni šta se radi, tamo u Hercegovini“ (konkretno u Trebinju).
Atanasije je odgovorio u sebi svojstvenom maniru: „Gospodin predsednik je u jednoj svojoj izjavi, ne tako davno, rekao da mi iz Crkve ne treba da se bavimo politikom. Zašto gospodin predsednik sada mene pita o ovoj ne jedinoj sramoti nanetoj srpskom narodu odozgo, sa Dedinja, Pala i Trebinja?“
Odgovor predsednika Ćosića usledio je 16. februara 1993. godine koji je rekao da sramotu srpskom narodu ne nanosi samo njegova politička vlast sa Dedinja, Pala i Trebinja, nego i crkvena vlast iz vladičanskih dvorova i domova.“
Atanasije je odmah odgovorio, dajući sagovorniku do znanja, da je njegovo pismo shvatio kao „samoodbranu, ironijom i moralističkim dociranjem nekadašnjeg komesara“. Podsetivši ga na njegove partizanske i komunističke dane, optužio ga je „zbog katastrofalne politike vlasti“, kao i zbog podrške koju je pružio Miloševiću da „produži komunističku tiraniju, verovatno do potpunog pokopa Srpskog naroda u avnojevsku grobnicu, iz koje nema Vaskrsa…“
Vens-Ovenov plan
Isti Vladika je aprila 1994. godine prebacio Božidaru Vučureviću, tadašnjem gradonačelniku Trebinja: „Ako izigravate demokratu onda vas pitam zašto ste uopšte progonili muslimane i rimokatolike iz Trebinja i ostale Hercegovine…“
Vladika Atanasije je i Vuku Draškoviću prebacio zbog podrške Vens-Ovenovom planu (1993. godine) čime bi se Srbi u BiH stavili „pod zatvorski protektorat Zapada“. Ovaj plan je bio poslednji plan za ujedinjenu Bosnu i Hercegovinu, a potonji mirovni planovi su predviđali podelu države.
Predsednik Karadžić je, posle pritisaka, pristao da potpiše sporazum, ali pod uslovom da ga ratifikuje Narodna Skupština Republike Srpske. Slobodan Milošević je na sastanku sa Ovenom u Beogradu 24. aprila 1993. prihvatio plan, uz pretnju većim sankcijama Saveznoj Republici Jugoslaviji.
Skupština Republike Srpske ga je odbacila sa 96 odsto glasova. Po Atanasiju, prihvatanje plana je značilo podršku Miloševiću, „srpskom tirjaninu sa Dedinja“, koji Srpski narod „davi kao zmija žabu i tera da potpišemo sve ono što nam zapadni krojači naših sudbina na Balkanu određuju i nameću“ („Pismo Vuku Draškoviću u zatvoru“ i „Otvoreno pismo Vuku Draškoviću posle zatvora“).
Treba reći da je srpska strana prihvatala sve planove, osim Vens-Ovenovog, jer on nije predviđao postojanje Republike Srpske, koja je bila uslov da Srbi kao konstitutivan narod sa vekovnim trajanjem u BiH pristanu na njeno izdvajanje iz Jugoslavije. U svom odgovoru Drašković je, objašnjavajući zašto je bio za Vens-Ovenov plan, napisao: „Taj plan je, koliko-toliko, sprečavao legalizaciju etničkog čišćenja i bio solidna osnova za neke nove, ljudske, prilaze i mostove.“
Proročka predviđanja
Kako god razumeli sadržaj i ton gornje prepiske, ostaje činjenica da je Atanasije bio akter sa terena koji je mogao bolje i dublje od svojih sagovornika iz Beograda da proceni šta je realnije rešenje za njegov narod. I zato je proročki predvideo, i to još tokom juna 1992. godine, izdaju Srpskog naroda u Krajinama od strane jugoslovenske vlasti.
Ovaj milosrdni arhijerej je morao da odgovara i na srpske prigovore – ne samo iz Srbije nego i iz same Hercegovine kako, tobože, pomaže i one koji nisu Srbi (a zna se da je delio pomoć svima na teritoriji pod kontrolom srpskih snaga).
Jedan, makar bio dobar borac, jednom mi je rekao: „Kako ste vi davali ustašama u Kotezima pakete?“ Rekoh: „Nećeš valjda ti meni reći kome ću ja da dam. Jesam dao i – daću! Ti ljudi su sad kod nas, ljudi su, a posebno, čuo sam da i našima daju na drugoj strani. Šta bi ti hteo, da budemo neljudi? Nemoj, to je sramota tvoja.“
Ima, dakle, takvih pojedinaca. I nemojmo da mislimo da su sada svi Srbi pravo dupke za raj. Ja ne znam da li ću u raj. Imam nezgodan jezik. Osoran sam i imam mnogo, sigurno, ogrešenja i svojih ličnih i prema Bogu i prema ovome narodu, i prema borcima.
Pismo Dugi
Navedimo ovde i Atanasijevo Pismo novinama „Duga“ (br. 496, od 27. 2. do 12. 3. ’93). Pismo se tiče članka u kome je novinarka Ljiljana Habjanović Đurović, pišući o Vojislavu Šešelju, iznela, kako je Atanasije napisao „notorne laži“ koje je, navodno, čula iz Hercegovine.
„Ne ulazeći u celu tu priču o Šešelju i oko Šešelja, jer imam preča posla, pišem Vam ipak ovo pismo želeći da skinem sramotu nanetu ovim neodgovornim napisom u „Dugi“ srpskim borcima Hercegovine, koji su, po toj malignoj priči vaše novinarke i njenih anonimnih došaptača, navodno, „iz srušenih katoličkih crkava i manastira u Hercegovini pokupili sve knjige i zapise i predali ih ocu Atanasiju i oni se sada nalaze u Tvrdošu“.
Gospodine Uredniče, srpski borci u Hercegovini, bar ovi koji se bore od kako nas je izdala Ju armija i kad smo ostali sami, nisu rušili ni pljačkali nijednu katoličku crkvu ili manastir u Hercegovini.
Naprotiv, upravo su hrvatske ustaše okupirale i porušile preko 20 naših srpskih pravoslavnih crkava i manastira. Zapanjujuća je pokvarenost takvih ljudi, i nesavesnost ovakvih novinara, da od srpske nesreće prave svoj jeftin politički kapital u trvenju sa sebi sličnim unesrećiteljima Srpskog naroda.
Atanasijevo pismo „Duga“ nije objavila, ali je to skraćeno učinio „Nin“ 19. marta 1994. godine.
Sankcije
Poznato je da je 1994. godine Milošević stavio Srbima iz Republike Srpske blokadu na Drini, jer nisu prihvatili plan Kontakt grupe (BiH je trebalo da se podeli tako što bi Republici Srpskoj pripalo 49% teritorija, a hrvatsko-muslimanskoj federaciji 51%).
Muslimani i Hrvati su plan prihvatili, dok su ga Srbi, koji su držali oko 70% BiH, odbacili posle sprovedenog referenduma. Predloženom planu se posebno protivila Srpska Pravoslavna Crkva. Na zasedanju Skupštine Republike Srpske u julu 1994. godine, na kome se odlučivalo o prihvatanju ovog mirovnog plana, Vladika Atanasije je rekao da Crkva ne može ponovo pristati na „desetkovanje Srpskog naroda.“
Tim povodom, 5. jula 1994. godine, Episkopski savet SPC u BiH je uputio „Apel srpskom narodu i svetskoj javnosti.“ Posle toga su usledile Miloševićeve reperkusije.
Ludi Milošević zatvorio granicu. Ne možemo da dođemo mi iz Bosne jer ga nismo poslušali. Ipak smo na Rači na Drini nekako prolazili. Ali, recimo u Ljuboviji nisam mogao. Ja sam se razvikao: „Komunjare, kažite onoj komunjari da ja odavde do mog kraja u Valjevu mogu da se bacim kamenjem, a on ne da da prođem!“ A jedan kaže: „Ja sam Valjevac, nisam taki“. Odbrusio sam mu: „Nisam ni Valjevac, otpiši me.“ A jedan kaže: „Nemoj da vređaš!“. „Hoću da vređam, jer on vređa moj narod.“
Išao je Mitropolit Nikolaj, a za njim Longin i Nikanor drugim kolima. Jadni Nikolaj vozio. I traži onaj karte. A Nikolaj dao dokumenta sa imenom „Gojko Mrđa.“ Onaj gleda ne zna, ima tamo na spisku. „Koje je vaše ime?“ – „Patrijarh Pavle“. Tek sad ne mogu da se snađu oni. ,,A da li ti nisi Atanasije?“ Zbog toga je kasnije odlučeno da možemo imati Episkopska savetovanja, tj. da se okupe episkopi i da rešavaju na terenu, šta da radimo, odsekao nas, i rešavamo dogovorom.
Svaka Jugoslavija je grobnica srpskog naroda
Čitaocu je jasno da je za Atanasija glavni krivac za tragičnu jugoslovensku dramu bio komunizam. (Uostalom, ni Jugoslaviju nije cenio, često govoreći: „Jugoslavija, svaka pa i ova treća, tzv. „Savezna, grobnica je Srpskog naroda“).
Smatrao je, takođe, da je najveća greška Međunarodne zajednice bila u izjednačavanju srpskog naroda i njegove komunističke vlasti. Jasnoćom duhovnog prozrenja sagledao je posledice bogobornog ateizma. Zbog toga, kada su neki hteli da ga predlože za Oktobarsku nagradu grada Beograda, pa mu je to dojavljeno, rekao je: „Spremio sam bio sedam kratkih odgovora i razloga da odbijem, a prvi je glasio da Beograd 20. oktobra nije oslobođen.“
Zbog toga je i u ratu govorio: „Naš Srpski narod, do pojave bezbožnih komunista, partizanskih komesara i vođa, kojima ništa sveto nije bilo, nikada nije uzimao ništa od tuđih svetinja, čak ništa ni sa poginulog neprijateljskog vojnika, osim možda oružja i zastave kao trofeja.
U ovom sadašnjem ratu, nažalost, najpre su komunistički oficiri počeli svakovrsne pljačke po Krajini, pa i na Dubrovačkom i Mostarskom ratištu, a onda su se na njih ugledali i pojedinci iz paravojnih grupa i grupica, koji su pokušali da ukaljaju lik čestitih srpskih boraca i ratnika, vojskovođa i vojnika.
Događaj u Švajcarskoj
Upravo je nesreća komunizma Srbe načinila „dežurnim krivcem“ u međunarodnoj i javnoj sferi. A kako se to prenelo i na naivne pojedince na Zapadu svedoči jedan događaj u Švajcarskoj.
Septembra 1992. godine organizovan je u Sen Galenu susret srpskog Patrijarha sa zagrebačkim Kardinalom i sa Reis-ulemom sarajevskim (koji nije došao). Izabran je taj grad zbog toga što u nesrećnoj Jugoslaviji nije bio moguć susret i razgovor verskih lidera. Atanasije je bio u pratnji Patrijarha Pavla.
T“ada smo u Cirihu menjali avion. I čekajući na aerodromu ja sam se s jednim detetom igrao, po običaju. „J’ai trois ans et demi, j’ai un oiseau…” (Imam tri i po godine, imam jednu ptičicu…). Dete je osmehom reagovalo, kao svako dete, ali nismo mogli da uspostavimo tešnji kontakt, jer ono nije znalo francuski.
Tada mama njegova reče: „Ono ne govori francuski, nego nemački“ (Cirih je germanofoni grad). Dotle je sve bilo dobro. A onda će gospođa pitati: „A ko ste vi?“ Malo dalje bio je Patrijarh i još naših vladika. – „Srbi“, kažem ja. – „Uuu!“ trgla se gospođa naglo unazad, valjda od nekog straha. Ja sam na to reagovao kao čovek, rekavši: „Gospođo, čuvajte se, je suis un anthropofague!“ (Ja sam ljudožder!). Gospođa je videla da je preterala, pa veli: „Nije dobro za vas što ste Srbi!“ – „Hvala lepo, gospođo, ali ni za vas to nije dobro!“
