ZADUŠNICE (grč: Ψυχοσάββατο); subotnji dani posvećeni pomenu i molitvama za upokojene; posebni dani kada se na bogosluženjima: Liturgijama, parastosima, deljenjem milostinje, uređivanjem grobova, odaje dužno poštovanje upokojenim članovima familije i Crkve. Crkva se svake subote, a naročito II, III i IV subote Vaskršnjeg posta moli za upokojene i seća se svih upokojenih Hrišćana, otaca i braće naše. Međutim, pored ovih redovnih subotnjih molitvenih dana, Crkva je odredila posebne dane u toku Crkvene godine, koji se nazivaju zadušnice. One uvek padaju u subotu.
Zadušnice su dan posvećen upokojenim, pa prema tome, treba otići na službu u crkvu, obići grobove, preliti ih vinom, urediti i okititi cvećem i upaliti sveće. Uobičajeno je da se na zadušnice drži Liturgija, na kojoj sveštenik preliva vinom donešeno žito (koljivo), a posle službe se odlazi na groblja, gde se pale sveće, a sveštenici obilaze i kade grobove. Oni koji nisu u mogućnosti da odu na groblja zbog udaljenosti, treba da odu do najbližeg hrama, i da tu obave pomen za svoje upokojene. Pošto je to dan kada se posebno obraća pažnja na delenje milostinje, obavezno se svakom prosijaku koga sretnemo, udeli milostinja i da deo hrane koju smo poneli sa sobom.
Poznate i kao letnje zadušnice, uvek su u subotu pred Duhove (Silazak Svetog Duha). Toga dana vrši se pomen „od veka usopšim blagočastivim Hrišćanima, ocima i braći našoj.“ I ove subote Crkva se moli za sve one koji su pobožno usnuli u pustinji, gradovima, na moru, na zemlji, na svakom mestu i nabraja careve, sveštenike, arhijereje, monahe i sve u svakom svenarodnom uzrastu od Adama do danas. Zaupokojene jektenije se uzimaju u toku vrlo sadržajnog kanona na jutrenju.
Pred veliki praznik Duhova, uznosi se molitva za sve umrle u svim vremenima, „od veka“, jer se sutrašnje slavljenje silaska Duha Svetoga odnosi i na žive i na upokojene, kako se i pominje u večernjim molitvama, koje se čitaju na kraju liturgije i slušaju klečeći. Nije poznato od kada potiče ovo pominjanje umrlih na današnji dan. U najstarijim pravilima nema spomena o tome, ali se ove zadušnice pominju već od 12. veka. Navodi se da se odlazi na grobove bliskih, da bi se zapalile sveće i grobovi okadili tamjanom. Kod našeg naroda su ove zadušnice, nazvane letnjima, uvek bile važne i držale su se širom srpstva. U nekim krajevima se na groblje izlazi već u petak predveče, ali obično u subotu. Crkva i vernici se prisećaju umrlih, prizivaju se u spomen njihova dobra dela i čvrsta vera, a uznosi se molitva da im Gospod bude milostiv zbog greha, koje su svesno i nesvesno učinili, za vreme ovozemaljskog života. U manastirima se monasi, bez tuge, danas prisećaju svih svojih znanih i neznanih prethodnika. Osim za pokojne, molitve koje uznosimo za njih čine dobro i nama – osećamo vezu sveta živih i mrtvih, njihovo jedinstvo u Gospodu.
Narodna jela za zadušnice
Pogača za ovaj dan može se praviti s kvascem ili bez kvasca. Bez kvasca se pravi tako što se na dasku za mešenje izruči 1-2 kilograma prosejanog brašna, posoli se i zamesi vodom u kojoj je rastvoreno malo sode bikarbone. Zatim se pogača mesi i što se duže tare i mesi biće ukusnija. Kada po testu počnu da izbijaju mehuri, znači daje dovoljno izmešeno. Testo treba da je što tvrđe, tj. sa što manje vode. Umešena pogača razvije se oklagijom u debljini od 3-4 prsta, izbode viljuškom, stavi se na vrelu ringlu, sa jedne i druge strane da se malo zapeče, a zatim se stavi u pećnicu i peče na tihoj vatri dok se sasvim ne ispeče.
Pogača je još bolja ako se peče u crepulji. Ako se pogača pravi mrsna, onda se u testo stavlja komad masti, 2-3 cela jajeta, a mesi se kao što je već opisano. Ako bi se pravila sa kvascem, a zamesila mlekom, bila bi još ukusnija, ali to nije pogača za zadušnice već za sve druge prilike.
Običaj je u narodu da se ο zadušnicama, kao i ο parastosima, iznose mnoga jela. Verovanje je, da ta iznesena jela treba da se razdele sirotinji i uopšte svima koji se tu zateknu, za pokoj duše umrloga. Obično se iznosi pogača, žito, vino, kao i druga jela.
U Gornjoj Pčinji, na groblje izlaze stariji ljudi, domaćini. Dolazi i sveštenik da održi opelo upokojenim. Prilikom uzimanja koljiva, svako zahvati i malo prospe na zemlju govoreći: „Večna pamjat, laka mu zemlja.“ Slično se radi i sa rakijom koja se nudi iz kondira.
Na groblju u selu Bresnici kod Čačka, kao i u okolini Krupnja nalaze se posebno podignute drvene kućice tzv. „sobrašice“, koje su se koristile, pored ostalog, i ο opštim zadušnicama. U njima se nalazio i veliki drveni sto na koji su iznošena jela i pića.
Ljudi u Hercegovini i Popovom polju ne izlaze na groblje, ali priređuju zadušnice u kućama. Obično, pre sunca pale sveće mrtvima i u kući ili u crkvi, a poneki, koji su to sačuvali, nose i „čitulju“ – knjižicu u koju upisuju generacijama svoje mrtve, da ih sveštenik pomene u toku službe svim mrtvim. Ako se sveće pale u kući, onda domaćin poziva goste, kada zapali sveće. Kad su gosti stigli domaćin ulije rakiju u čašu ili fildžan i nazdravi: „Za pokoj mrtvih i spasenje duša njihovih! Daj im bože rajsko naselje, a živima zdravlje i veselje.“ Svi prisutni odgovaraju sa „Amin“. Zatim domaćin nazdravi prisutnima: „Zdravi da ste“ – prisutni odgovore „Bog ti dao život i zdravlje.“ Domaćin ispija nalivenu čašu, a onda toči i svim ostalima.
Opšte zadušnice se pokojnicima daju po isteku godine dana od smrti. U toku čitave nedelje služe se razna jela i pića i lepo priča ο pokojnicima. U Srbiji je običaj da se za svakog muškog pokojnika priprema mali hleb – baburica u obliku ravnokrakog krsta, a za ženski rod okrugao, bez krakova. Oba imaju utisnuto „slovo“ (poskuricu) od drvenog pečata.
