Boj na Krusima bila je značajna bitka u toku crnogorsko-turskih ratova, jer je pobeda nad Turcima dobijena zajedničkom borbom crnogorskih i brđanskih plemena. I u dotadašnjim borbama bilo je saradnje između Crnogoraca i Brđana, ali ona nije bila nikad tako prisna, ni brojno velika kao u bici na Krusima. Brđani su poslušno izvršavali naređenje vladike isto kao i Crnogorci, što se dotad nije dešavalo ni u jednoj zajedničkoj borbi.
Tako se stvorio temelj za bližu saradnju između Crnogoraca i Brđana, a Piperi i Bjelopavlići, na svojim posebnim plemenskim skupštinama, doneli su odluku (1796) da se konačno ujedine sa Crnogorcima, obavezujući se da će ispunjavati Vladičina naređenja. Ovim se crnogorska granica proširila do blizu Spuža, reke Morače i Rovaca.
Čim je ruski car doznao za crnogorsku pobedu na Krusima, poslao je Vladici gramatu u kojoj je istakao zasluge Crnogoraca i Brđana u zajedničkoj borbi koju vode Rusija i Austrija protiv Turaka. Uz to je ruski car obavestio Vladiku da će Crnoj Gori slati svake godine po 1.000 dukata kao poklon za opštenarodne potrebe, kako se ističe u gramati.
Govor Svetog Petra Cetinjskog
Nekoliko sati uoči bitke, kada su Turci počeli da ulaze u prva lješanska sela, Vladika je hrabrio svoju vojsku, predočavajući joj opasnost koja preti svim plemenima, ako Turci prodru u pravcu Cetinja.
Blagosobrani vojnici i hrabri vitezi,
Evo opet dođe vreme, da ponovimo naše snažne mišice nad krvožednim agarjanskim rodom! Evo, velim, opet dođe vreme, da pokažemo osvedočenu slavu i hrabrost i dostojnu odbranu naše slobode, koju su nam naši blaženopočivši predci verno dohranili. Mene vaša osvedočena hrabrost kod Martinića uverava, da ćete još silniji i mužestveniji u ovom drugom sraženiju biti. Vaše su mišice već ogrezle u tekućoj krvavoj neprijateljskoj rijeki. Vas su neprijatelji kao ljute risove razjarili i u vama silni duh hrabrosti, duh vitežtva diše.
Ustremite se na neprijatelja naše vere, našeg predragog imena srbskog i naše dražajše voljnosti, učinite, slavni vitezi! da današnjim danom pokažemo to što će vi večni spomen među rodom i potomstvom ostaviti. Danas sa radostnim čuvstvom očekuje naš mili rod vaše vitežke podvige vencem pobede uvjenčane čuti, a potom da vi dostojne pesme spevaju i vence slave pletu. Ne uztežite u žestokoj bitki vaše krijepke mišice, koje su se navikle junački megdan deliti. Budite složni sad više no igda protiv našeg obšteg neprijatelja i učinite ono, što vi dostojno vašem imenu odgovara.
Vi i sami znate da su se Turci od vazda bojali, a i sad se boje Crnogoraca, boje se srbskijeh vitezova, koji nisu vični svoju postojbinu ostavljati, a još manje crnim obrazom na svoj se dom povraćati.
Pomolimo se milostnome Bogu, koji je svoju blagodat nad nama ne jednom pokazao u krvavim sraženijama, pak će isti velikij i pravedni Bog opet svoju milost nad svojim vernim i njega ljubećim sinovima pokazati. Spomenite Boga sa mnom zajedno, koji vi je vazda pomagao, pak će i sad.
Bitka
Žestoka bitka vodila se na Krusima od ranog jutra 3. oktobra 1796. god. Uz gromoglasne ratne pokliče, Crnogorci žestoko napadoše Turke jataganima i mačevima. Nasta strašna seča u mešavini. Krici i jauci mešali su se sa crnogorskim poklicima. Crnogorci probiše turski front u centru; nađoše se u turskoj pozadini. Okrenuše front i udariše Turke s leđa.
U toku najžešće borbe, Bogdan Vukov Abramović, (Vuka mahnitoga), iz plemena (mesta) Belice, (Katunska nahija) ubi Mahmut-pašu, odseče mu glavu i donese je Vladici. Bogdan malo kasnije uzima prezime Belice po plemenu odakle je, umesto Abramović, jer su u to vreme Crnogorci ratovali takođe između svojih susednih plemena, što je tada najsnažnije karakterisalo identitet nekog Crnogorca – kom plemenu pripada. Krvnu osvetu među plemenima je uz mnogo truda, prvi u svom vremenu odvajao iz svesti Crnogoraca Sveti Petar Cetinjski, i počeo ujedinjenje Crnogoraca i stvaranje stabilne zemnje i zakona.
Posle Mahmut-pašine pogibije, kod Turaka je nastala panika i bežali su u paničnom strahu. U toj panici, Turci su se međusobno ubijali. Turke je spopala takva panika koju je teško zamisliti, jer su ih Crnogorci napadali i nemilosrdno sekli sa svih strana. Ovo strašno klanje trajalo je oko četiri sata. Prilikom bežanja mnogi su se Turci udavili u Morači. Borba je prekinuta kada je poslednji Turčin prešao na levu obalu reke Morače. Turski poraz bio je potpun.
Koliki su bili tačni gubici Turaka nije poznato; jer su se mnogi udavili, prelazeći reku. Na bojištu je nađeno preko 8500 Turaka. Crnogorski gubici bili su: 132 poginula i 237 ranjenika. Crnogorci su oteli 15 ratnih zastava i zaplenili mnogo turskog oružja, baruta i drugog ratnog materijala.
