Бој на Крусима била је значајна битка у току црногорско-турских ратова, јер је победа над Турцима добијена заједничком борбом црногорских и брђанских племена. И у дотадашњим борбама било је сарадње између Црногораца и Брђана, али она није била никад тако присна, ни бројно велика као у бици на Крусима. Брђани су послушно извршавали наређење владике исто као и Црногорци, што се дотад није дешавало ни у једној заједничкој борби.
Тако се створио темељ за ближу сарадњу између Црногораца и Брђана, а Пипери и Бјелопавлићи, на својим посебним племенским скупштинама, донели су одлуку (1796) да се коначно уједине са Црногорцима, обавезујући се да ће испуњавати Владичина наређења. Овим се црногорска граница проширила до близу Спужа, реке Мораче и Роваца.
Чим је руски цар дознао за црногорску победу на Крусима, послао је Владици грамату у којој је истакао заслуге Црногораца и Брђана у заједничкој борби коју воде Русија и Аустрија против Турака. Уз то је руски цар обавестио Владику да ће Црној Гори слати сваке године по 1.000 дуката као поклон за општенародне потребе, како се истиче у грамати.
Говор Светог Петра Цетињског
Неколико сати уочи битке, када су Турци почели да улазе у прва љешанска села, Владика је храбрио своју војску, предочавајући јој опасност која прети свим племенима, ако Турци продру у правцу Цетиња.
Благособрани војници и храбри витези,
Ево опет дође време, да поновимо наше снажне мишице над крвожедним агарјанским родом! Ево, велим, опет дође време, да покажемо осведочену славу и храброст и достојну одбрану наше слободе, коју су нам наши блаженопочивши предци верно дохранили. Мене ваша осведочена храброст код Мартинића уверава, да ћете још силнији и мужественији у овом другом сраженију бити. Ваше су мишице већ огрезле у текућој крвавој непријатељској ријеки. Вас су непријатељи као љуте рисове разјарили и у вама силни дух храбрости, дух витежтва дише.
Устремите се на непријатеља наше вере, нашег предрагог имена србског и наше дражајше вољности, учините, славни витези! да данашњим даном покажемо то што ће ви вечни спомен међу родом и потомством оставити. Данас са радостним чувством очекује наш мили род ваше витежке подвиге венцем победе увјенчане чути, а потом да ви достојне песме спевају и венце славе плету. Не узтежите у жестокој битки ваше кријепке мишице, које су се навикле јуначки мегдан делити. Будите сложни сад више но игда против нашег обштег непријатеља и учините оно, што ви достојно вашем имену одговара.
Ви и сами знате да су се Турци од вазда бојали, а и сад се боје Црногораца, боје се србскијех витезова, који нису вични своју постојбину остављати, а још мање црним образом на свој се дом повраћати.
Помолимо се милостноме Богу, који је своју благодат над нама не једном показао у крвавим сраженијама, пак ће исти великиј и праведни Бог опет своју милост над својим верним и њега љубећим синовима показати. Спомените Бога са мном заједно, који ви је вазда помагао, пак ће и сад.
Битка
Жестока битка водила се на Крусима од раног јутра 3. октобра 1796. год. Уз громогласне ратне покличе, Црногорци жестоко нападоше Турке јатаганима и мачевима. Наста страшна сеча у мешавини. Крици и јауци мешали су се са црногорским поклицима. Црногорци пробише турски фронт у центру; нађоше се у турској позадини. Окренуше фронт и ударише Турке с леђа.
У току најжешће борбе, Богдан Вуков Абрамовић, (Вука махнитога), из племена (места) Белице, (Катунска нахија) уби Махмут-пашу, одсече му главу и донесе је Владици. Богдан мало касније узима презиме Белице по племену одакле је, уместо Абрамовић, јер су у то време Црногорци ратовали такође између својих суседних племена, што је тада најснажније карактерисало идентитет неког Црногорца – ком племену припада. Крвну освету међу племенима је уз много труда, први у свом времену одвајао из свести Црногораца Свети Петар Цетињски, и почео уједињење Црногораца и стварање стабилне земње и закона.
После Махмут-пашине погибије, код Турака је настала паника и бежали су у паничном страху. У тој паници, Турци су се међусобно убијали. Турке је спопала таква паника коју је тешко замислити, јер су их Црногорци нападали и немилосрдно секли са свих страна. Ово страшно клање трајало је око четири сата. Приликом бежања многи су се Турци удавили у Морачи. Борба је прекинута када је последњи Турчин прешао на леву обалу реке Мораче. Турски пораз био је потпун.
Колики су били тачни губици Турака није познато; јер су се многи удавили, прелазећи реку. На бојишту је нађено преко 8500 Турака. Црногорски губици били су: 132 погинула и 237 рањеника. Црногорци су отели 15 ратних застава и запленили много турског оружја, барута и другог ратног материјала.
