Za mnoge bračne parove to predstavlja težak udarac, posebno ako se to dešava prvi put i, naravno, žene, po pravilu, preživljavaju to najbolnije. Želeo sam da kažem nekoliko reči koje, po mom mišljenju, treba da ima u vidu žena hrišćanka koja je preživela takav gubitak. Kao prvo, mnoge muči i kida pitanje: „Zašto? Zašto se to dogodilo baš sa mnom?“
Hteo bih da kažem, ne iz knjiga, već iz samog životnog iskustva: najbolje je da se to pitanje odloži do vremena kada će bol utihnuti. Zato što u prvo vreme, kada je ovaj duševni bol zbog gubitka, jako veliki, mi nismo spremni za bilo kakve odgovore. I bilo kakvi odgovori, čak i samo razmišljanje na tu temu nam ništa, osim kidanja i novog bola ne može doneti. Zato će najbolje i najpravilnije biti da se ovo pitanje odloži negde dalje, u ugao svoje duše, zatvoriti ga sve dok ne nastupi vreme kada ćemo možda biti spremni da pristupimo ovom pitanju ali ovog puta bez onog duševnog bola koji postoji sada kod nas.
A sada je najbolje usredsrediti se da budemo zajedno sa voljenom osobom, sa mužem, i zajedno sa njim prođemo kroz to složeno, teško i za oboje tužno vreme. U tom najbolnijem periodu je potrebno prosto pretrpeti.
Što se odgovora tiče, smatram da ne postoji univerzalni odgovor zašto se spontani pobačaj dešava. Smatram da je razlog specifičan za svaki pojedinačni slučaj, da jedino ta konkretna osoba može da sazna taj razlog. Ali opet, pristupati ovim pitanjima, ponavljam, potrebno je onda kada se u nama sve već umirilo. Dok je rana otvorena, dok rana boli, nismo spremni da čujemo bilo kakve odgovore.
Druga stvar, pored sopstvenog bola i gubitka, neostvarenih nada, za mnoge žene ovde je vrlo snažan udarac u vezi sa tim što one smatraju: „Nisam se ostvarila kao majka“, „Želela sam da budem majka i nisam uspela.“
Ovde ipak treba reći da to nije tako.
Da, niste videli vaše dete ovde na zemlji, niste videli kako raste pred vašim očima, ali ste mu podarili postojanje, podarili postojanje ljudskom biću. Izveli ste čoveka u postojanje. Onaj ko nije postojao, zahvaljujući vama, kroz vas, počeo je da postoji. I njegovo postojanje ima smisla u očima Božijim.
Treba reći da skoro svaka žena ili velika većina prolazi kroz sličnu situaciju, spontani pobačaj ili neuspelu trudnoću. To jest, brojnost tih nerođenih ljudi može da se poredi sa brojem rođenih ljudi, to je čitava druga polovina ljudskog roda. Iz nekog razloga im Gospod nije dopustio da uđu u ovaj zemaljski život, gde ima mnogo radosti, ali i mnogo nesreća i žalosti.
Međutim, Gospod sve čini sa smislom, znači da postojanje tog drugog roda ljudskog takođe ima određeni smisao u očima Božijim. Ovo postojanje je bolje od nepostojanja. Gospod ima plan za svu tu nerođenu decu. Kakav je to plan, u čemu je taj plan, ja ne znam i neću fantazirati.
I u Predanju Crkve se o tome govori jako malo, meni na pamet dolazi samo svedočanstvo Svetog Andreja koji je u viđenju video da nakon Strašnog Suda, sva ova deca dobijaju neko mesto od Boga i zahvaljuju Mu se za to. Neki drugi detalji nisu poznati.
Doći će vreme i Gospod će nam otkriti sve, međutim, sada iz onoga što znamo, možemo da kažemo da ste pružili postojanje čoveku i to postojanje se nikada neće završiti.
I on je zahvalan za to postojanje. U očima Božijim ste majka, u očima Božijim ste rodili život. Sve što se sa vama dogodilo nije bilo uzalud. Vaše dete nije iščezlo, nije nestalo, dobilo je postojanje za koje će uvek biti zahvalno. U ovom kratkom životu vi nećete videti svoje dete, ali nakon sveopšteg Vaskrsenja, ono će vaskrsnuti isto kao i vi.
Istina je da bez Krštenja niko ne može ući u Carstvo Božije, ali kako je govorio Sveti Grigorije Bogoslov, takva deca u Bogu neće biti ni proslavljena, ni osuđena, pošto onaj ko ulazi u ovaj život ili čini nešto dostojno nagrade ili čini nešto dostojno kazne, oni koji nisu ni ušli na poprište ovog života, nisu učinili ni dostojno nagrade, ni dostojno kazne.
Međutim, Bog za njih ima plan. I oni, ponavljam, od Boga dobijaju postojanje za koje su Mu zahvalni. Tako da iako je nemoguće da se ne tuguje zbog gubitka, ne treba dozvoliti ovoj žalosti da nas isuviše snažno kida i da razaramo sebe. Znam primere kada neke žene godinama ne mogu da izađu iz depresije koja je povezana sa ovim gubitkom. Postaju nesigurne u sebe, sve vreme se vraćaju onome što se dogodilo. Ne treba to raditi. Podsećam na reči Svetog Antonija Velikog koji je kao odgovor na pitanje kako se spasiti naveo tri uslova, jedan od njih je bio: „ne žali za onim što je prošlo“.
Iz onoga što se dogodilo možemo da izvučemo neke zaključke o budućem, ali neprestano kopati u prošlost, neprestano se vraćati, tim pre, u tako bolan događaj je potpuno beskorisno i čak štetno. Neki u ovoj žalosti počinju da ropću na Boga, smatrajući da je Bog bio obavezan da učini tako da ih se ne dotakne ono što se dotiče, ponavljam, skoro svake žene na zemlji. Da u njihovom slučaju to nije trebalo da se dogodi, da je kod njih obavezno moralo da se rodi dete, obavezno su trebali da se raduju njegovom odrastanju. Pošto se to nije dogodilo, onda je to Božija krivica.
Međutim, koliko god bilo teško, potrebno je da verujemo Bogu jer mi ne znamo sve, ne znamo ni šta bi se dogodilo sa našim detetom, ne znamo ni šta bi se dogodilo sa nama, mi ništa ne znamo o budućnosti, Gospod zna sve. I znajući, bira šta je najbolje za sve.
Obrazac odnosa prema tim najtežim gubicima dece pokazao je Jov Pravedni koji je, čuvši da su njegova deca, sva njegova deca poginula, rekao: „Bog dade, Bog uze, da je blagosloveno Ime Gospodnje“. Ponavljanje ovih reči donosi u dušu čoveka veću utehu od nekog bunta, roptanja ili neprestanog kopanja, vraćanja u prošlost.
Budite bliži vašem mužu. Muževi, budite bliži u ovom periodu vašim ženama. Ne udaljujte se jedno od drugog. Tu ljubav koju ste bili spremni da izlijete na vaše dete, izlijte sada na vašeg supruga, na vašu suprugu. Zajedno prođite ovo teško vreme, i već za sledećim životnim obrtom, Gospod će vam dati utehu. Znam za mnogo primera žena koje su se susretale sa takvim gubitkom, a koje su kasnije rađale decu i tešile se u njima. Znam žene koje su preživevši to, dobijale utehu od Gospoda i na drugi način.
Potrebno je kretati se napred. Nastupiće vreme i dobićemo sve odgovore, kako je rečeno u Pismu, da će u Carstvu Božijem, Bog obrisati svaku suzu. Neće biti nikakvog povoda za žaljenje i tugovanje. Poverimo se Gospodu. Koliko god sada bilo teško, potrebno je prosto pretrpeti to vreme i nastupiće dan kada će se radost vratiti u vaš život.
– Sveštenik Georgije Maksimov
Prevod: Stanoje Stanković
