Retko razmišljamo o tome da se, budeći se ujutru, na izvestan način nalazimo u situaciji drevnog Lazara, kojeg je Hristos vaskrsao iz mrtvih. Lazar je ležao u grobu, bez osećanja, nem, nemajući nad sobom nikakvu vlast, i glas Božiji mu je naredio da se vrati svesti, da se vrati pokretu, da se vrati zemaljskom životu, ali više ne onakav kakav je bio kada je usnuo snom smrti, već obogaćen novim, za sve nas nepojamnim, iskustvom – iskustvom čoveka koji je iz života potpuno otišao u smrt, poznao večnost i vratio se zemaljskom životu, sada već obogaćen ovim iskustvom večnosti.
Kada tonemo u san, takođe gubimo svest, gubimo svaku vlast nad sobom, svaku kontrolu nad onim što može da nam se desi, u potpunosti se nalazimo ili u vlasti okolnosti ili pod pokrovom Božijim, govoreći raznim jezicima. Jutro nam dolazi kao glas Božiji, koji kaže: “Izađi, vrati se iz sna, ali ne više kao onaj čovek koji si bio kada si uveče tonuo u san; vrati se svesti novog dana”.
Uglavnom, nismo svesni da, izlazeći iz sna, stupamo u potpuno novi dan, kojeg nikada nije bilo. Ovog dana nije bilo nikada od početka sveta. Ovaj dan je potpuno nov, on je pun bezbrojnih mogućnosti. Delimično će biti određen odnosom postupaka, reči, ličnosti drugih ljudi prema nama, događajima koji su sa njima povezani. Ali, on će, u znatnoj meri, kao dan i kao događaj, biti određen nama samima, onim što mi predstavljamo i kako budemo delovali u njemu, rečju ili postupcima.
I, evo, pre nego što stupimo u taj dan nepromišljeno, slučajno, moramo da zastanemo i da postanemo svesni, da primimo u svoju svest, što je moguće dublje, to da je jučerašnji dan prošao, utihnuo, i da se sada nalazimo pred apsolutnom novinom novog dana, i da nas u taj dan Bog šalje – u idealnoj situaciji – kao vesnike Njega samog… Ali, to je samo u idealnim situacijama, zato što u nama ne postoji samo svetlost; u nama se smenjuju svetlost, polusvetlost, a povremeno i duboka tama, a negde postoji i stalna polutama.
Ali, ne smemo da zaboravimo da, po rečima Jevanđelja, svetlost i u tami svetli i, iako je tama ne prihvata, odnosno, odbija je, bori se sa njom, tama ne može da je pobedi. Svetlost je prožima, ma koliko joj se ona protivila. I, u svakom od nas postoji neki delić svetlosti, koji je potreban ne samo nama, nego i drugima. … Zato svako od nas, stupajući u ovaj novi dan, mora da uđe u njega svesno, u potpuno spokojnoj sigurnosti da je poslat u taj dan kako bi u njega doneo blagu vest – ljudsku i Božansku.
S druge strane, ne stupamo samo mi u ovaj dan; svaki čovek koji se tog jutra probudio stupa u njega u istoj situaciji kao i mi. Neki ljudi su puni svetlosti i mogu da obasjaju naš život, neki od njih su u dubokoj, neprohodnoj tami, a neki od njih su kao većina, kao svi mi, verovatno, u polutami, delimično s odbljescima svetlosti, delimično sa momentima tame.
Kad bismo tako posmatrali svaki susret, svaki događaj, kada bismo sebi postavljali pitanje o tome šta možemo da damo čoveku koji je pred nama, i šta možemo od njega da primimo, da dobijemo, kako bismo se pažljivo odnosili jedni prema drugima! Svaki čovek bi za nas bio vesnik od Boga: ili zahvaljujući neposredno tome što je čovek stekao mudrost iskustvom i može sa nama da podeli svoje neuspehe i padove – užas pred onim što je iskusio. Znači, mi smo i vesnici i primaoci ove vesti.
Da bismo u ovaj dan ušli u takvom raspoloženju duha, treba da se, nakon buđenja, umijemo i obučemo, da se prekrstimo vo imja Oca i Sina i Svjatago Duha, da se prekrstimo s tim da u ime Božije stupimo u ovaj novi, još uvek ničim oskrnavljeni dan, u kojem je sve moguće. I, da zatim zastanemo i razmislimo: sa čim stupam u ovaj dan?
Naravno, stupam u ovaj dan sa svojom prošlošću, nisam tako nov kao ovaj dan, nisam se danas rodio, ali sa čim u njega ulazim: sa gorčinom jučerašnjeg dana? Sa nadom, sa trepetnim očekivanjem radosti? Sa spremnošću da ispravim greške proteklih dana? Sa čim?… izabravši iz svega toga ono sa čim imam nameru da stupim u taj dan, da se odreknem onog negativnog, što je možda ispunilo protekli dan ili se u ovaj dan ulilo iz daleke prošlosti – i zagledajući se u ono svetlo, dobro, dostojno i Boga i mene, što nosim u sebi i što mogu da unesem u taj dan.
Ovo iziskuje izvesno vreme, i zbog toga treba sesti i porazmisliti, te čvrsto rešiti da u taj dan ne unosimo ništa što nije trebalo ni primati u dušu, ni činiti, proteklih dana. I, nasuprot tome, treba da unesemo ono najsvetlije u našoj nadi, u našoj veri, u našem srcu i umu. I, za to treba učvrstiti u sebi odlučnost.
Sveti Serafim Sarovski je govorio da je razlika između grešnika koji propada i pravednika koji se spasava samo jedna: u odlučnosti, odnosno, u tome da čovek postavi sebi zadatak i da reši da ne odstupa od one istine koju je izabrao. Ma kako da nas sablažnjava život, ma kakve izazove da nam nudi, treba da budemo u stanju da kažemo: “Ne!” onome što je nedostojno i nas samih i Boga. Ući u ovaj dan sa takvom spremnošću nije lako. To iziskuje i pažnju prema sebi, to iziskuje i stalno posmatranje sebe, odnosno, budnost. Ne traži se da čovek bude zabrinut zbog sebe, već da prati pokrete srca i misli, kretanje volje, i da odlučno odseca ono čega ne sme biti…
Mitropolit suroški Antonije (Blum)
