Badnji dan je doček Božića i on nije posvećen ničemu sam po sebi, to je sastavni deo božićnih praznika.
Ne dozvolimo da Badnji dan bude doživljen kao odvojen od Božića, a negde se čak i više proslavlja.
Ljudi slave Badnji dan sa svojim običajima ne znajući da je to, u stvari, početak proslave Rođenja Hristovog. Slave dan kao dan, badnjak kao drvo, slave običaje kao običaje, kao relikte prošlosti, ne shvatajući najbolje simboliku i značenje. Čestitaju pominjući badnjak, srpstvo, pretke, a od Hrista ni slovo. A trebalo bi prvo Hristos, pa ovo ostalo.
I zato u najkraćim mogućim crtama:
Naziv „badnje veče“ dolazi od „bdeti“ jer se dočekivao Božić.
Ne posti se samo na Badnji dan, već se posti šest sedmica pre Božića ali u redu je za one koji nisu (za sad) uzimali na sebe ovaj podvig da otposte bar Badnji dan. Nije nikakva obaveza da bude riba na jelovniku već posna hrana. Kao što ni za Božić nije obavezno prase iako je „ušlo“ u običaje.
Badnje drvo je simbol onog drveta koje su ložili kad se Hristos rodio, ali ujedno i predstavlja toplinu naše ljubavi kojom dočekujemo Sina Božijeg. Badnje drvo ne poseduje nikakvu magijsku moć niti ono samo donosi neku sreću. Ružno je kačiti badnjak na branike kola ili ga bacati gdegod kad se praznik završi. Badnjak se ili naloži ili čuva pored ikone do sledeće godine kad se naloži i zameni novim. U redu je ako sami odemo i uz molitvu odsečemo hrastovo drvo, u redu je i ako uzmemo onaj badnjak koji se deli ispred crkve. Nema potrebe da se seče mladica koja bi izrasla u lep hrast, time i povređujemo prirodu koja je Božiji dar, dovoljna je jedna grančica. Jačina vere nema veze sa veličinom badnjaka.
Slama koja se negde postavlja ispod stola ima istu svrhu – da dočara ambijent Hristovog Rođenja (rođen je u pećini koja je služila kao štala). Isto je i sa položajnicima koji simbolišu pastire. Položajnici mogu biti i muškog i ženskog pola i s razlogom je najučestalije da to budu deca, budući da se ona i najviše raduju prazniku, ovim običajima i pedagoški deluje na njih.
Kažemo „Hristos se rodi!“, a ne „Davno se rodio“, baš zato što se dolazak Sina Božijeg tiče nas danas, a ne samo ljudi tog perioda. Tako se i na bogosluženju peva „Djeva danas prevečnoga rađa…“.
Božićni običaji (u koje, jasno, ubrajamo i ove običaje za Badnji dan, Detince, i sve ostale vezane za Božić) – ovi običaji imaju epicentar u Crkvi, na Liturgiji, i dalje se prenose u naše domove. Oni nikako nisu samo porodični ili seoski. Ovi običaji su Evharistija (=zahvalnost) preneta u naše domove.
Postoji sklonost da se ovi praznici pretvore u jedne u nizu hedonističkih uživanja sa samo sporednim običajima koji se drže, eto, radi tradicije i srbstva. Nemojmo tako. Ovo su praznici kad se radujemo Bogu Koji je radi nas postao Čovek, a ta zahvalnost se prinosi dostojanstveno, odmereno, toplo, prvo u hramu Božijem, pa u maloj crkvi, našoj porodici. Ako će se zapevati, neka se zapeva, ako Bogu hvala, ali neumerenost i odavanje niskim porivima nemaju mnogo zajedničkih stvari sa ovim svetim praznicima.
Isto tako, iznenađen sam koliko ljudi „slavi“ božićne praznike, a u Boga ne veruje, ili bar ne veruje da je Bog postao Čovek. Logično je da pomenutima sve ovo ništa ne znači, slaviće kako ih volja, za njih je to još jedan praznik – zabave radi. Ali bar oni koji žele da budu pravoslavni trebalo bi da znaju neke osnovne stvari.
U zdravlju, miru i radosti dočekali svi Božić.
