Sveti Nektarije Eginski je jedan od najpoštovanijih svetitelja u Grčkoj i celom pravoslavnom svetu. Njegov život je veliki primer svetosti kojem bi trebalo da težimo, a poznat je kao veliki čudotvorac, i za vreme svog zemnog života i posle upokojenja. Nebrojeno puta je darovao isceljenje od raka i drugih bolesti. I što je najvažnije, mnoge duše je priveo Hristu.
U čast stogodišnjice upokojenja velikog svetitelja, predstavljamo nekoliko primera njegovih bezbrojnih čuda.
Kao i svi svetitelji, Sveti Nektarije je veoma voleo prirodu. Ovde, na Egini, posadio je 5.000 kedrova, a monahinje su sledile njegov primer. Zato je ostrvo tako zeleno. Majka Atanasija, monahinja manastira, želela je da posadi jedno od ovih drveća na mestu gde se sada nalazi njegov grob. Čula je glas: „Ne sadi kedar ovde. Pomeri se malo unazad, ostavi prostor za grob.“ Ovo se dogodilo tri puta, pa je otišla da pita Svetog Nektarija. On je odgovorio: „Da, ovo će biti mesto mog groba.“ I zaista, kada su sahranili svetitelja, jedino pogodno mesto se ispostavilo da je blizu oltara, gde se sada nalaze njegove mošti.
Monahinje koje služe u keliji svetitelja su prijateljske i mogu nam mnogo toga reći o zemnom životu svetitelja i o njegovim posmrtnim čudima, koja, prema njihovim rečima, sve više i više bivaju. „Čuda ovde na Egini su kao ‘dobar dan!’ Obična su i skoro svakodnevna za nas, ali prirodna i prijatna.“ Zatim dodaju, sasvim ozbiljno: „Ali ne treba trčati za čudima. Najvažnije čudo je pokajanje. Sva ostala čuda pomažu da dođemo do njega. Dakle, nema ‘pravoslavne izložbe magije’, čuda nisu sredstvo za materijalnu korist. Ako vam trebaju milioni, ako je to korisno za vaše spasenje, Bog će vam dati; ne brinite. Ili atletsko telo. Materijalno treba da služi duhovnom, a ne obrnuto. Glavna čudo je promena uma i života u smeru Hrista.“ Ovo je bila velika uteha: Od prvih sati na Egini, čuo sam najvažnije. Majke zaista ne žele da budu fotografisane i apsolutno ne žele da se njihova imena spominju – traže molitve i to je to.
Monahinje su ispričale sledeće priče:
Ne boj se!
Ljudi često viđaju Svetog Nektarija. Čak i ne poznavajući ga, ne moleći mu se, ne tražeći ništa, primaju traženu pomoć njegovim molitvama – takvih je svedočanstava mnogo.
Ne tako davno, dvojica naših radnika videli su da neki hodočasnici uđu u svetiteljevu keliju, među kojima i žena koja je sa sinom došla iz Afrike. Došla je u Grčku da poseti sina koji studira u Solunu, a zajedno su došli ovde na Eginu. Čim je ušla, zaustavila se. Iako se moglo videti da je svesna, bila je potpuno nepomična. Jedna od sestara je otrčala do sestre Marije da je zamoli da joj da svete vode kako bi joj pomogla. Vratila se, a žena je počela da se kreće i malo priča. Njen sin je prevodio za nju: Došla je u Grčku, ostavljajući svoje 16-godišnje dete sa teškim rakom mozga kod kuće u Africi – skoro da nije bilo nade. I sada, čim je ušla u keliju, otvorila su se bočna vrata i, kako je pričala, izišao je starešina u zelenoj odeždi. Nije mogla da zna da mi ovde čuvamo njegove zelene odežde – prvi put je bila na Egini, a osim toga, nije čula ništa o svetitelju. Rekao joj je: „Ne boj se, sve će biti u redu sa tvojim sinom. Kasnije nas je pozvala iz Afrike da nam kaže da se vratila da nađe sina potpuno zdravog.
-Video sam jednog oca kako stavlja svog mladog sina na krevet Svetog Nektarija. Dečak se igrao, skačući po krevetu, dok se otac molio. Kako bi trebalo da shvatim ovo? Lokalni običaji u poštovanju svetitelja?
-Jednostavno je. Ovaj krevet je nekada pripadao i baki Svetog Nektarija. Nekoliko meseci pre smrti, njegov nećak je došao da ga poseti i video je da je veoma bolestan i da nema ni krevet – bio je samo mali krevet koji je sam napravio. Tada mu je nećak doneo ovaj krevet koji je porodica donela sa sobom kada se selila iz Male Azije u Atinu. I u poslednjim mesecima svog zemaljskog života, Sveti Nektarije, bolestan od raka, ležao je na ovom krevetu.
Znamo da ima blagodat pred Gospodom da zastupa za isceljenje ljudi koji se iskreno obraćaju Bogu. I znamo da se mnogi ljudi koji pate od raka obraćaju njemu za molitvenu pomoć. I ovde svojim očima vidimo kako ljudi primaju ovu pomoć – ne samo u borbi sa rakom, naravno, već i sa drugim bolestima. I opsednuti su potpuno izlečeni, paralizovani ustaju i mnogi drugi dobijaju pomoć koja im je toliko potrebna. Neki odmah, a neki postepeno – to stalno vidimo. Pitajte druge monahinje.
Na primer, celi autobusi uvek dolaze iz Srbije – hodočasnici dolaze sa blagoslovom srpskih episkopa. Poslednji put je bilo troje invalida među njima – dvoje od njih su ustalo iz svojih invalidskih kolica i otišlo do groba svetitelja svojim nogama. Pre toga su bili praktično prikovani za svoja kolica. Ovo je sve vidljiv dokaz Božije pomoći i blagoslova.
A tradicija stavljanja dece na krevet uspostavljena je od strane samog Svetog Nektarija. Nekada je to bilo zabranjeno. Monahinje su strogo vodile računa da niko ne sedi na krevetu, a posebno da deca ne skaču po njemu, što je razumljivo. Onda je jednog dana neko naivno dete, nesvesno naših strogih pravila, mirno selo na krevet. Jedna od strogih monahinja je pritrčala ka njemu: „Šta radiš sedeći tamo?! Ustani odmah!“ Dečak je odgovorio: „Kako mogu da odem? Ovaj sveštenik mi je rekao da sedim sa njim, pa je bolje da sedim sa njim.“
Ovo nije bio dečji trik: Laž se uvek može prepoznati po očima i glasu, ali ovo dete je imalo čiste oči i govorilo samouvereno. A zašto bi dete želelo da sedi na jednom mestu? Radije bi trčalo po bašti, nego sedelo na nekom malom krevetu. On je zaista bio u razgovoru sa nevidljivim i veoma ljubaznim sveštenikom. Tako smo naučili da je sam svetitelj mnogo blag i ljubazan prema svojim gostima, bez obzira na ove naredbe, pravila, pa čak i maštanja. Nismo ovde da plašimo ljude svojom strogošću, već da oteramo mračne sile od ljudskih srca svojom hrišćanskom dobrotom, koja je bila svojstvena Svetom Nektariju i koju smo i mi pozvani da razvijamo u sebi. Bog nam pomogao u tome.
– Čudesni himna „Agni Partene“ – „O Prečista Djevo“ – poznata je daleko izvan granica Egine i Grčke. Kakva je priča o tome kako je do toga došlo? Da li je istina da je Sveti Nektarije primio svitak sa tekstom iz ruku Presvete Bogorodice, kao što se, prema predanju, dogodilo sa Svetim Romanom Melodistom prilikom pisanja kondaka Rođenja Hristovog?
– Ne, to nije tačno. Sam je napisao himnu – naravno, ne bez pomoći Presvete Bogorodice, koju je veoma poštovao. Što se tiče javljanja Presvete Bogorodice Svetom Nektariju, kao što se dogodilo sa Svetim Serafimom Sarovskim, on se verovatno može nazvati miljenikom Bogorodice, jer mu se ona javljala mnogo puta tokom njegovog zemnog života. Na primer, ikona Bogorodice koja je naslikana na Atosu na zahtev starca urađena je tačno onako kako je on tražio – baš kako mu je javila Presveta Djeva. Atonski ikonopisac iz Svetog Danilovog skita naslikao ju je prema opisu Svetog Nektarija. A svetitelj je napisao 5.000 himni u čast Bogorodice pred ovom ikonom. 5.000 kedara – 5.000 himni.
– Mati, rekli ste da se Sveti Nektarije može nazvati miljenikom Bogorodice. Imao je posebno poštovanje prema Presvetoj Bogorodici.
– Da, to je tačno. U molitvi, Sveti Nektarije se uvek obraćao njoj formalno. Govorio bi: „O Gospođo, Presveta Bogorodice, usrdno te molimo da se obratiš svom Sinu sa tako skromnom molbom“, i tako dalje. Bilo je i detinjaste jednostavnosti i svete smelosti. Na primer, nakon takvog obraćanja, rekao bi u molitvi: „Samo, oprosti mi, o Gospođo, ali nam je to odmah potrebno. Nemamo vremena ni energije, a bez tvoje pomoći biće loše.“ Sveti Nektarije je bio hrabar u molitvi. Imao je tu veštinu i dobro srce vaspitano u tuzi. Postoji jaz između drskosti i smelosti – Sveti Nektarije je imao smelu, a ne drsku dušu. Moramo da se trudimo da dostignemo takve visine.
Kada Sveti Nektarije isceli telo, on takođe isceljuje dušu. Jedan par nam je nedavno ispričao o svom čudu. Kao hrišćani koji su prestali da praktikuju veru, udaljili su se od Crkve, prestali su da idu na bogosluženja i da učestvuju u njenom životu, i skoro potpuno zaronili u ambis svetskog života. „Zarad sitosti, zaboravili su Boga“, kako je tužno priznao muškarac. Nažalost, to se dešava. Muž je sanjao: ostrvo Egina, kelija Svetog Nektarija, mali prozor iznad kreveta kroz koji su davali hranu svetitelju. Prozor je bio otvoren, kroz koji je jedan mršav, veoma tužan monah gledao u mladog čoveka i rekao sa uzdahom: „U potpunosti si zaboravio na mene.“ Mladić je rekao sa iznenađenjem: „Ko si ti, oče?“ „Ja sam Sveti Nektarije. Morao si da dođeš da me vidiš.“
Pre toga, porodica ne samo da nikada nije bila na ostrvu, nego su jedva čuli nešto o Svetom Nektariju – samo su znali da postoji takav svetitelj. Par je došao ovde, video ostrvo, keliju i manastir – sve je bilo tačno ono kako je mužu prikazano u snu. Dugo su se molili na moštima Svetog Nektarija u crkvi. Kakav je uticaj imala njihova molitva, ne znamo, ali od tada porodica često dolazi na ostrvo. Volimo da mislimo da su sada aktivni u životu Crkve.
Devojka iz Sankt Peterburga nedavno je poslala pismo u kojem kaže da je dugo bolovala od melanoma. Bila je daleko od crkvenog načina života. Ali opet – koliko zavisi od naših sopstvenih napora, od naših sopstvenih koraka ka Bogu!
Jedan od njenih prijatelja joj je pričao o Svetom Nektariju i njegovoj blagoslovenoj pomoći. Ozbiljno je saslušala priču i zaključila da bi bilo logično da se ispovedi i pričesti. Ne zato što je „bilo neophodno“, već zato što bi joj sveti Nektarije bio razumljiviji i bliži. Ona se prvi put u životu ispovedila i pričestila i uzela blagoslov da svakodnevno čita akatist Svetom Nektariju. Počela je da posti. Provela je neko vreme pokušavajući da se odluči između lečenja i molitve, odlučivši da li da se potpuno preda sili medicine ili da se u potpunosti osloni na volju Božiju i pomoć svetog Nektarija. Izabrala je ovo drugo.
Sedam meseci kasnije, kako kaže, od melanoma nije bilo ni traga. Za ovo vreme, vreme iskrene molitve i istinskog pokajanja, postala je vernica, hrišćanka. Njeno izbavljenje od tako strašne bolesti bilo je čudo, slava Bogu. Ali ovo izbavljenje je dokaz njenog izlečenja od mnogo strašnije bolesti – nemanja vere, složićete se. I roditelji ove devojčice došli su na Eginu da zablagodare Svetom Nektariju, Bogorodici i Gospodu. Najvažnije čudo je pronaći veru, pronaći Boga. Sva druga čuda su samo saputnici. Oni su veoma dobri, prijatni, često važni i dobronamerni, ali – saputnici.
Često se dešava da Sveti Nektarije usmerava revnost hrišćana u pravom smeru. I to čini prilično jasno, pravedno. Kao znak zahvalnosti za isceljenje ruke, jedna žena je obećala Svetom Nektariju da će napraviti veliku zlatnu dekoraciju za njegovu ikonu u obliku ruke. Imamo ovu tradiciju u Grčkoj. On joj se javio i rekao veoma strogo: „Samo probaj! Šta će mi ove zlatne ruke i noge?! Daj ovaj novac siromašnima! Ako ga ne daš, otkinuću ti ruku!“ Ona je, naravno, dala novac siromašnima. Zdrav humor, zdrava strogost svetosti i mudrosti, kako vidimo, nije nikakva prepreka, već blagoslovena pomoć stradalnicima.
Smisao hrišćanskog čuda nije u zlatnim ukrasima, niti u koferu punom novca i kartama za biznis klasu, već u ispravljanju ljudske duše, u usmeravanju života ka Hristu. Govorimo o promeni uma, to jest, istinskom pokajanju.
Mnogi potpuno menjaju svoj način života nakon susreta sa Svetim Nektarijem. I nisu im potrebna nikakva „glasna“ čuda: Tihi, mirni, svetli boravak ovde i zajednička molitva sa svetiteljem dovoljni su da osete dobrotu Božiju.
Postoje i ozbiljna, istinski pokajnička razmišljanja o svom životu, čiste suze koje ne zahtevaju publicitet, ali vode ka životu u Bogu – ovo je istinsko čudo. Često čujemo priče gde su upravo čiste suze, misli i promene u našem životu doveli do oslobođenja od mnogih bolesti.
Za Fondaciju Prijatelj Božiji sa engleskog: D. Simonović
