U januaru 1961. godine, prvi premijer nezavisnog Konga, Patris Lumumba, brutalno je ubijen po naređenju Zapada, jer se smatralo da predstavlja pretnju sistemu koji je Zapad nastojao da održi.
Tačno 200 dana prošlo je između 30. juna 1960. godine, kada je Lumumba održao svoje kultno obraćanje povodom nezavisnosti, i 17. januara 1961, kada je izgovorio svoje poslednje reči. Za to kratko vreme, Lumumba je postao jedan od najpoznatijih ljudi na svetu: heroj za Afriku, a negativna figura za Zapad. Bio je sjajna zvezda kongoanskog naroda – upravo onakva kakvu su želeli da ugase.
Kongo pod belgijskom vlašću
Do 1900. godine, čak 90% afričkog kontinenta bilo je pod evropskom kontrolom. Od tog prostora, čak 11% pripadalo je kralju Leopoldu II od Belgije. Slobodna Država Kongo bila je njegovo lično vlasništvo – i vrlo profitabilno.
Izum pneumatske gume izazvao je nagli porast potražnje za prirodnom gumom, a Kongo je bio jedan od glavnih izvora. Kako bi se ispunile kvote, Leopoldovi činovnici uvode obavezu da domorodačko stanovništvo plaća porez u kilogramima gume.
Ukoliko se norma ne ispuni, usledile bi surove represalije: dolazila bi privatna kraljeva vojska, Force Publique, palili bi kolibe i nasumično ubijali ljude. Kao dokaz da su meci ispravno iskorišćeni, vojnici bi žrtvama odsecali šake desne ruke i sakupljali ih u korpe.
Užasi od Bukavua do Bome
Ovaj užas se dešavao svuda – od Bukavua do Bome – svakodnevno, nedeljno, mesečno. Mučenja, ubistva, batine, silovanja, glad – slobodna država Kongo, postala je pakao na Zemlji. Istina je da su sve evropske kolonije bile upravljane gvozdenom rukom, ali barem se održavao privid legalnosti. U Leopoldovom Kongu nije bilo ni zakona ni suda.
Vest o zverstvima iz srca Afrike ubrzo je stigla do ostatka sveta. Dokazi o nečovečnosti izazvali su međunarodnu osudu i pokrenuta je kampanja za okončanje Leopoldove genocidne vladavine. Kralj je 1908. godine nevoljno prepustio Kongo belgijskoj državi – čime je nastala kolonija „Belgijski Kongo.“
Situacija se delimično poboljšala – masovna ubistva su smanjena, a kvote za gume ukinute. Prvi svetski rat i ekonomski procvat dvadesetih godina doneli su prosperitet koloniji. Upravo 1925. godine u Kongu se rodio čovek čije će ime ostati zauvek upisano u istoriju svoje zemlje, afričkog kontinenta i sveta.
Lumumbini rani dani
Detinjstvo i mladost Patrisa Lumumbe nisu se bitno razlikovali od života njegovih vršnjaka – sa jednim izuzetkom: imao je neverovatnu želju za učenjem. Smatrao je da je dobro obrazovanje ključ za uspešnu karijeru.
Sa 20 godina dobija posao službenika u jednoj državnoj kancelariji. Kako bi unapredio svoje znanje francuskog, pohađao je večernje kurseve i postao strastveni čitalac svega što mu je dolazilo pod ruku – od rečnika Larus do starih novina.
Lumumba je želeo da postane deo rastuće crnačke srednje klase u Kongu. Godine 1947. upisuje devetomesečni kurs na državnoj poštanskoj školi u Leopoldvilu, tadašnjoj prestonici kolonije.
Završava ga kao najbolji u generaciji, što mu obezbeđuje mesto službenika u pošti u Stenlivilu. Vremenom postaje jedan od “évolué” – “evoluiranih” crnaca, kako je francuska administracija nazivala obrazovanu afričku elitu.
Položaj „evoluiranih“ – primer kolonijalne hijerarhije
Termin „évolué“ bio je rezervisan za domoroce koji su, u nastojanju da oponašaju evropske doseljenike, postajali simboli kolonijalnog sistema. Teorijski, ta oznaka im je davala isti pravni status kao i Evropljanima – ali u praksi, oni su i dalje bili građani drugog reda, najčešće nepismeni.
Belgijanci su se dugo protivili visokom obrazovanju za Kongoance, naglašavajući zanatsku obuku umesto toga. Domoroci su mogli postati stolari, ali ne i arhitekte; medicinski pomoćnici, ali ne i lekari; laboratorijski tehničari, ali ne i naučnici; pisari, ali ne i advokati. Iz istih razloga, Belgija je Kongoance držala u političkom neznanju, oslanjajući se na princip: „pas d’élites, pas de problèmes“ (nema elita, nema problema).
Iznenađujuće, ova situacija je odgovarala većini „evoluiranih“. Čak i sredinom 1950-ih, među njima nije bilo govora o nezavisnosti. Lumumba je takođe bio pristalica postepenog kolonijalnog razvoja i često je hvalio Belgijance. Po njemu, sve mane sistema bile su rezultat loše primene, a ne samog koncepta. Takav stav doneo mu je naklonost kolonijalnih vlasti.
Počeci političkog uspona i prvi sukob sa sistemom
1954. godine, Lumumba dobija audijenciju kod belgijskog ministra za kolonije, a 1955. i kod kralja Boduena prilikom njegove posete Kongu. Sledeće godine biva odabran kao član delegacije „evoluiranih“ koja je obišla Belgiju na trošak države. Izgledalo je da sve ide po planu – do jula 1956., kada je uhapšen zbog pronevere. Osudili su ga na dve godine zatvora, ali mu je posle 14 meseci kralj dao pomilovanje. Potom se preselio u Leopoldvil i počeo aktivno da se bavi politikom.
U oktobru 1958., Lumumba je sa grupom istomišljenika osnovao političku partiju „Kongoanski nacionalni pokret“ (Mouvement National Congolais – MNC). Partija je zastupala reformski pristup i zalagala se za „nezavisnost u razumnom roku“.
Preokret u Akri – od umerenog do revolucionara
Preokret u Lumumbinom razmišljanju nastaje u decembru 1958. godine, na Pan-afričkoj konferenciji u Akri. Tamo je upoznao političare, diplomate, sindikalce, intelektualce i revolucionare iz drugih afričkih zemalja. Konferencija mu je prvi put približila pan-afrikanizam – ideju da su svi Afrikanci deo zajedničke borbe.
Lumumba je tada shvatio da politika u Kongu nema veze sa stvarnom borbom za slobodu. Izgubio je nadu u „kooperativno rešenje budućnosti Konga“. Od tog trenutka, njegov moto postaje:
„Dole kolonijalizam! Dole belgijsko-kongoanska zajednica! Živela neposredna nezavisnost!“
Masovna podrška i drugi zatvor
Tokom 1959. godine, Lumumba putuje širom Konga, drži zborove u gradovima i selima, propagira nezavisnost i podstiče narod da se priključi MNC-u. Njegova energija i posvećenost ubrzo su urodile plodom – ljudi počinju da veruju da je nezavisnost moguća.
Krajem 1959, ponovo je uhapšen, ovoga puta zbog „izazivanja građanskih nemira“. Dok je bio u zatvoru, belgijske vlasti popuštaju pred zahtevima kongoanskih aktivista i sazivaju okrugli sto u Briselu, gde će se raspravljati o uslovima nezavisnosti. Lumumbina zatvorska kazna samo je povećala njegovu popularnost.
Kada je konferencija počela u januaru 1960, delegati iz Konga iznose ultimatum: Lumumba mora biti oslobođen da bi mogao da učestvuje. Belgijanci popuštaju.
Izbori, nezavisnost i iznenađujući govor
Datum proglašenja nezavisnosti određen je za 30. jun 1960, a prethodno su u maju održani opšti izbori – koje je MNC dobio. Lumumba postaje premijer, a Žozef Kasavubu predsednik Konga.
Prema protokolu, tog istorijskog dana govore su trebali da održe samo kralj Boduen i predsednik Kasavubu. Kralj je izneo klasičan kolonijalni narativ s dozom očinske brige. Kasavubu je ponovio poziv na jedinstvo.
I onda, na zaprepašćenje svih, Lumumba izlazi za govornicu.
Sada je svemu tome kraj!“ – Reči koje su promenile istoriju
„Muškarci i žene Konga – pozdravljam vas… Naše rane su još uvek previše sveže i bolne da bi se mogle izbrisati iz našeg sećanja. Mi smo poznavali robovski rad, za nadnice koje nam nisu omogućavale da se hranimo, oblačimo, smeštamo dostojno, niti da svoju decu vaspitavamo kao ljude. Mi smo podnosili prezir, uvrede i batine, jutrom, u podne i uveče – samo zato što smo crnci.
Naše zemlje su nam otimali u ime navodno zakonskih akata koji su priznavali samo pravo jačeg. Znali smo da zakon nikada nije bio isti za belce i crnce: snishodljiv prema jednima, okrutan i nečovečan prema drugima. Ali vam danas kažemo glasno: od sada je svemu tome kraj!“
Publika je ostala bez daha
Afrikanci su bili oduševljeni, Evropljani šokirani. Lumumba je nastavio, proglasivši da nezavisnost Konga označava „odlučan korak ka oslobođenju čitavog afričkog kontinenta!“
Aplauz se pretvorio u najglasnije ovacije koje je Kongo ikada čuo. Govor je odmah objavljen u medijima širom sveta. Dok su ga Azija i Afrika dočekivale sa entuzijazmom, Evropa i Amerika su ga videle kao ozbiljnu pretnju.
Od tog trenutka, Lumumba je bio prva meta belgijske vlasti. Belgija, kao bivši kolonijalni gospodar, i SAD, kao glavni igrač u Hladnom ratu, bili su spremni da sarađuju sa umerenim Kasavubuom, koji nije dirao ključnu temu – ekonomiju. Nasuprot tome, radikalni Lumumba morao je biti eliminisan.
Zašto je bio opasan? – Kongo kao riznica Zapada
Kongo je bio strateški važan zbog svojih bogatih nalazišta: bakar, kalaj, kobalt, cink, kadmijum, gvanijum, mangan, srebro i zlato. A imao je i ono što je SAD-u najviše trebalo – radijum i uranijum.
To blago je moralo biti zaštićeno od „opasnih ljudi poput Lumumbe“.
Neredi u zemlji nakon nezavisnosti
Dana 5. jula 1960. godine, kongoanska vojska je podigla pobunu – tražili su unapređenja u činovima i veće plate, ali su dobili odgovor da će „posle nezavisnosti biti isto kao pre“. Usledili su neredi: prvo su napadnuti beli oficiri, a zatim svi belci. Za samo nekoliko dana, pobuna i nasilje proširili su se celom zemljom. Belci su masovno počeli da beže iz Konga.
Da bi ih zaštitila, Belgija je poslala trupe u mineralima bogatu pokrajinu Katangu, gde su ih dočekali sa oduševljenjem, predvođeni lokalnim liderom Mojzom Čombeom – dugogodišnjim protivnikom Lumumbe. Ubrzo zatim, Čombe proglašava nezavisnost Katange. Istinski razlog za secesiju bila je tajna podrška belgijskog rudarskog giganta Union Minière, koji je obećao punu logističku podršku u zamenu za prava na minerale – uz još diskretniju podršku američke CIA-e.
Sa čime se sve suočio premijer Lumumba?
Tako se premijer Lumumba suočio istovremeno sa vojnom pobunom, ekonomskom krizom, odlivom stručnjaka, građanskim nemirima i otcepljenjem pokrajine. Zatražio je pomoć od Ujedinjenih nacija, tražeći slanje trupa kako bi se očuvao mir.
Generalni sekretar UN Dag Hamaršeld je pristao, ali pod uslovom da se mirovnjaci ne koriste za ugušivanje pobune u Katangi. Ipak, prisustvo „plavih šlemova“ izazvalo je optužbe da UN krše suverenitet Konga.
Kako UN nisu bile od velike koristi, Lumumba odlazi u SAD, ali ga administracija predsednika Ajzenhauera odbija. CIA ga je već označila kao „komunističku pretnju“, te nije dobio ni zvaničan prijem, ni vojnu pomoć koju je tražio.
Jedina preostala opcija bila je obraćanje SSSR-u, koji mu je odgovorio pozitivno. Sovjetska pomoć je bila ograničena, ali je i samo njeno postojanje duboko zabrinulo SAD i Belgiju.
Zapadni plan: Uklanjanje Lumumbe
Do sredine avgusta 1960, i u Kongu i na Zapadu stvoreno je uverenje da je Lumumba „nestabilan, neuračunljiv i opasan“. Plan za njegovo uklanjanje počinje da se oblikuje. Čini se da su svi želeli njegov pad – uključujući i UN, koje nisu imale primedbi.
Dana 5. septembra, predsednik Kasavubu objavljuje smenu Lumumbe.
U odgovoru, Lumumba proglašava smenu Kasavubua. Parlament ne priznaje ni jednu ni drugu odluku i poziva na mirno rešenje. Na kraju, načelnik štaba kongoanske vojske, pukovnik Žozef Dezire Mobutu, izvodi državni udar, smenjuje obojicu i formira prelaznu vladu.
Kasnije je otkriveno da je Mobutu (finansiran od strane CIA-e) stao na stranu Kasavubua protiv Lumumbe. Bivši premijer stavljen je u kućni pritvor pod nadzorom UN.
Bekstvo i potera
27. novembra, Lumumba beži iz kućnog pritvora. Odmah je pokrenuta masovna potraga – uključujući helikoptere i mobilne jedinice. Ključnu pomoć pruža šef CIA-e u Kongu, Leri Devlin, koji Mobutuu obezbeđuje detaljne mape i identifikuje važne tačke na rutama kojima bi Lumumba mogao pobeći, uključujući rečne prelaze.
1. decembra, uhvaćen je od strane patrole vojske dok je pokušavao da pređe reku Sankuru kod mesta Lodi. Očevici su bili ganski vojnici UN i britanski oficiri, kojima se Lumumba obratio za pomoć.
Ono što nije znao jeste da je šef misije UN u Kongu, Raješvar Dajal, izdao stroga uputstva „plavim šlemovima“: UN neće više biti optuživana za mešanje, te neće pomagati ni Lumumbi, ni njegovim goniteljima.
Tako su vojnici UN mirno posmatrali kako Lumumbini otmičari tuku i udaraju puškom. Potom je prebačen na obližnji aerodrom i transportovan u glavni grad.
Prebijanja, mučenje i poslednji dan
Tokom narednih nedelja, Lumumba i njegovi saradnici Moris Mpolo i Žozef Okito prebacivani su iz jednog zatvora u drugi. Dana 17. januara 1961. prebačeni su u glavni grad Katange – Elizabetvil.
Istog dana, katangeska vlada na čelu sa Čombeom sastala se i donela odluku da se Lumumba „reši odmah“. Zadatak je poveren belgijskim policajcima u službi Katange – komesaru Fransu Veršeuru i oficiru Žulijenu Gatu. Oko 20:30, Lumumba, Mpolo i Okito ugurani su u automobil i odvezeni u pravcu Gadotvila. Pratilo ih je nekoliko vozila sa ministrima i vojnicima.
Kolona se zaustavila kod unapred pripremljene lokacije blizu sela Mvadinguša, gde su već bila iskopana tri groba. Dok su Veršeur i Gat postrojavali vojnike, Čombe i njegovi ministri stojali su u blizini. Svaki zarobljenik je posebno postavljen ispred svog groba, a Gat je dao naređenje streljačkom vodu rekavši: „Lumumba je poslednji“. Poslednje reči heroja Patrisa Lumumbe reči bile su: „Vama nemam šta da kažem.“
Telima je brzo nabačena zemlja, i svi su požurili da se udalje. U svom dnevniku Veršeur je zapisao: „9.43 – L. mrtav.“
Pokušaj prikrivanja zločina
Katangeska vlada želela je da ubistvo ostane tajna. Ali već sutradan, grobnice su otkrivene i počele su da kruže glasine. Ministar unutrašnjih poslova Katange, Munongo, naređuje belgijskom policajcu Žeraru Soetu da iskopa i uništi tela.
Ostaci su iskopani, raskomadani i rastvoreni u kiselini. Soete je izvukao jedan Lumumbin zub kao „suvenir“. (Soete je ovo priznao krajem 20. veka. Posle njegove smrti, zub je konfiskovan od strane belgijske vlade i vraćen u Afriku.)
Vest o Lumumbinoj smrti objavljena je tek 13. februara, nakon kampanje dezinformacija da je navodno pobegao iz zatvora. U mnogim zemljama to je izazvalo proteste i demonstracije. U samom Kongu, Lumumba je kao heroj priznat tek godinama nakon ubistva.
Ko je ubio Patrisa Lumumbu?
Mnogo je bilo onih koji su želeli njegovu smrt: od američkog predsednika Ajzenhauera i kralja Boduena, do šefa CIA-e Alena Dalesa i Žozefa Mobutua. Od samog početka, Belgija je radila na podrivanju Lumumbine vlasti, a SAD su je brzo podržale.
UN su ignorisale mogućnost atentata i nisu učinile ništa da zaštite premijera Lumumbu. Belgijanci, uz suptilnu američku podršku, podsticali su Kongoance da ga uhapse. Sa blagoslovom Zapada, Kasavubu i Mobutu šalju Lumumbu u Katangu – jedino mesto u Kongu gde je bio 100% osuđen na smrt.
Simbol otpora u doba neokolonijalizma
Tokom 1960. godine, 16 afričkih država steklo je nezavisnost. Najveća i potencijalno najbogatija među njima bio je Kongo, ali Zapad nije želeo da se odrekne tog bogatstva. Umesto direktne kolonijalne vlasti, uspostavljen je sistem indirektne kontrole – novi lideri morali su samo da poštuju „novi poredak“.
Patris Lumumba je stao na put tom neokolonijalnom planu: njegov narod je mogao dobiti pravu dekolonizaciju, ali ne i krupni kapital i slobodu u pravom smislu te reči. Zato je morao biti zaustavljen.
