Despot Stefan Lazarević (1377-1427), jedna od najznačajnijih ličnosti naše istorije, ni do dana današnjeg nije dobio mesto kakvo zaslužuje u kolektivnom sećanju naroda i to je, usudiću se da kažem, istovremeno i jedna od najvećih nepravdi naše istorije. Možda je od nje veća samo ona gde je vitez, ratnik i velmožni gospodin Vuk Branković proglašen izdajnikom.
Nepravedno gurnut u stranu zarad idealizovanja njegovog oca Lazara, Stefan je ostao u senci kosovske legende i takozvanog “zaveta” gde je njegov značaj kao vladara i narodnog patrona često bagatelisan i prećutkivan. Mnogi naši istoričari su se trudili da ovu nepravdu isprave, ali moć narodne legende je potiskivala činjenice i nažalost, potiskuje ih još uvek.
Logika je tu jasna, jak i sposoban vladar koji je u svim aspektima nadvisio svog oca, nije bio dovoljno dobar za guslare, popove i ostale onovremene (pa i savremene) propagandiste koji su od Lazara Hrebeljanovića hteli i uspeli da naprave mitskog mučenika i u tom procesu mu dodelili osobine koje nije imao i pripisali mu zasluge i podvige koji nisu bili njegovo delo. Tako je Lazar otišao u legendu, a Stefan u (privremeni) zaborav.
Takođe, kosovski mit je morao da ostane uronjen u svoju tragiku veću od života i mučenički narativ na kome je insistirala crkva. Nikako nije smeo da se pretvori u herojsku priču o vitezovima koji ne polažu svojevoljno glavu na panj već se bore i – pobeđuju. Defetizam umesto prkosa, mirenje sa Božjom voljom umesto borbe, poraz umesto pobede, mučeništvo umesto herojstva… Na tim linijama stvaran je vekovima mit o Kosovskoj bici i njenim junacima i antijunacima. Dodatno je stvar za Stefana pogoršalo to što nije umro kao mučenik za veru, već u lovu (najverovatnije od srčane kapi ili moždanog udara) i što iza sebe nije ostavio naslednike.
To što je njegova država bila nezavisna, ekonomski i vojno jaka, izgleda nije bilo dovoljno da ga “ukuju” u pesmu i da ga slave kao njegovog oca, gde se nepromišljenost nazivala mučeništvom, a bitka u kojoj je srpska vojska pobedila otomansku – porazom.
I dok se gusla, nariče i kuka nad izmišljenim porazom i carstvom koje je propalo mnogo pre Kosovske bitke, dostignuća Stefana Lazarevića su nekako izbledela u narodnom sećanju. A ona su zaista velika. Slavni despot bio je mudar vladar, vešt političar, vrstan diplomata, hrabar vojskovođa koji se borio na čelu svoje vojske kao običan vojnik, reformator, vizionar, čak i pesnik…
Ako je neko u našoj istoriji podsećao na Aleksandra Makedonskog – to je onda bio princ Stefan Visoki od Srbije, pišu Velike priče.
A povrh svega – bio je i zakonodavac.
Na dan 29. januara 1412. godine (po novom kalendaru), despot Stefan Lazarević izdao je Zakon o rudnicima, poznat još i kao Novobrdski rudarski zakonik. Bio je to moderan pravni akt za to vreme i po mnogim svojim aspektima je prevazilazio nacionalne i društvene okvire srpske despotovine.
Iako je zakonik neotuđivo vezan za ime Stefana Lazarevića, on ga nije pisao. Naime, to su uradili rudarski stručnjaci, čak njih 24, koje je despot okupio na saboru u Nekodimu (kod Uroševca) da zajedno završe taj važan posao. Nakon što je tekst tog pravnog akta bio gotov, Stefan ga je verifikovao na saboru u Novom Brdu, pečatom i potpiso, i tako ga uzdigao na nivo važećeg zakona. Kao što se vidi iz priloženog, despot je sve radio javno a uz pomoć ljudi koji su bili eksperti. I nije mislio da on sve zna i da u sve treba da se meša, iako mu je to dozvoljavala titula koja je bila stepenik ispod carske, ali takođe nivo iznad kraljevske. Kao vladar, delovao je, dakle, potpuno u suporotnosti sa onim kako se u našoj sadašnjosti i bližoj prošlosti kroji zakonodavstvo.
Zakon o rudnicima se nije bavio samo organizacionim i esnafskim elementima vezanim za rudarenje i rudnike generalno, on se bavio i organizacijom života ljudi koji su bili vezani za ovu privrednu granu. Pa tako u njemu postoji niz članova koji su vrlo zanimljivi i svedoče o posvećenosti i brizi despota za dobrobit njegove države, naroda i privrede.
Naime, Novo Brdo je u to vreme bilo najveći rudnik na Balkanskom poluostrvu i mudri despot je svakako shvatao magnitudu i značaj onoga što poseduje i nameravao je da ga zaštiti po svaku cenu. A mogao je sve lepo da rasproda ili da preda na upravljanje tuđinu, a on da uživa u postotku koji bi dobijao od koncesionara, dok njegov narod dirinči pritisnut tuđinskom čizmom.
Zakonik jasno definiše ne samo esnafska pravila iskopavanja rude i uređenja rudnika, već i prava i obaveze onih koji tu rade.
“Rupa da se ne može venčati dva puta niti da može venac izgubiti; koja je prvo venčana, ako li se spori s drugom rupom o starešinstvu, da nađe svedodžbu, kuda se prvo prostirala, tuda i posle da se prostire.”
“Venac” je bio termin za rudarsku koncesiju, a “venčanje” je dobijanje rudarske koncesije. Kao što se vidi iz priloženog, ništa nije bilo prepušteno slučaju. Međutim, zakon je išao i dalje, pa je uređivao i stvari koje se ne tiču direktno rudatstva već i druge odnose.
Tako jedan član zakona glasi:
“I čovek nijedan da se ne zadužuje Novobrđaninu zlata radi; ili ako je koji radnik u gradu, da nije nijedan slobodan od gospodskog posla sa družinom, nego da radi svaki posao gospodski, a njegov trud po zakonu da mu se plati.”
Dok u drugom piše:
“Frangarici (piljar) koja hleb prodaje, te pravi loš hleb, a ne kakav joj se kaže hleb praviti i prodavati, da razgrabe rupnici hleb bez dinara; tako je zakon i siru i voću i sočivu i ribi.”
Ovo su akti strogog ali odgovornog vladara. Odgovornog prema sebi, narodu i državi. I koji stavlja taj isti zakon iznad sebe i svojih vladarskih privilegija.
Državnik kome je glavni prioritet opšto dobro.
Kakva retkost u današnje vreme, zar ne?
Despotov zakon o rudnicima je relativno kasno otkriven i kada se to desilo, radilo se o prvorazrednoj naučnoj senzaciji. Put koji je rukopis prešao od originala do kritičkog izdanja SANU koje je potpisao srpski istoričar i akademik Nikola Radojčić (1882-1964) veoma je zanimljiv. Ćirilični prepis Zakona koji je otkriven 1959. godine, potiče iz 1580. godine i danas se čuva u arhivi SANU.
Kako je istorija cikličan proces, a njen točak neumoljivo melje, naročito male države i narode, mi smo na Balkanu, izgleda osuđeni da nam se ta istorija ponavlja. Jer, evo, mnogo vekova kasnije, tuđini ponovo dolaze da rudare po Srbiji, samo što nema mudrog i moćnog despota da ih dočeka i sputa njihovu pohlepu veštim zakonodavstvom.
“Od svih posebnih stvarnih prava rudarsko pravo nosi najviše zajedničkih evropskih osobina. Hoću da reknem, da je srpsko rudarsko pravo deo evropskoga rudarskoga prava, i to, u Srednjemu veku, njegove nemačke varijante”, piše dalje akademik Radojčić. “Tadašnje rudarstvo, kojim se ovde bavim, jeste prvi zanat koji se razvio u jednu vrstu industrije: Započet je s malo stručnih radnika i s neznatnim sredstvima, i tako se obavljao rad dok su rude bile lako pristupačne i dok se sa sve dubljim prodiranjem u zemlju nisu počele gomilati sve veće opasnosti od obrušavanja, od vode i od vatre.
S množenjem opasnosti rasle su i potrebe za sve većom stručnošću, za sve obilnijim sredstvima i za sve jasnijim pravnim odredbama. I vlasnici zemljišta, na kome bi se našla ruda, i oblasni i državni gospodari naticali su se u predusretljivosti prema rudarima, da bi tako, preko njih, izvukli što više koristi iz zemljišta. Osnova rudarskoga prava jeste u celoj Evropi, negde u većoj a negde u manjoj meri, rimsko rudarsko pravo. Ono je osnova, ali na njoj su izgrađivana rudarska prava s individualnim narodnim crtama. Pošto je Srednji vek doba uskih vidika i šarene raznolikosti, to i u nacionalnim pravima postoje različite varijante. Rudarsku veštinu preneli su – u savršenijem obliku – u srednjevekovnu Srbiju Nemci, pa ja zato moram naglasiti da u Srednjem veku nije postojalo jedno jedino nemačko rudarsko pravo, nego nekolika, od kojih su za nas najvažnija alpinsko, sasko i franačko.”
