Деспот Стефан Лазаревић (1377-1427), једна од најзначајнијих личности наше историје, ни до дана данашњег није добио место какво заслужује у колективном сећању народа и то је, усудићу се да кажем, истовремено и једна од највећих неправди наше историје. Можда је од ње већа само она где је витез, ратник и велможни господин Вук Бранковић проглашен издајником.
Неправедно гурнут у страну зарад идеализовања његовог оца Лазара, Стефан је остао у сенци косовске легенде и такозваног “завета” где је његов значај као владара и народног патрона често багателисан и прећуткиван. Многи наши историчари су се трудили да ову неправду исправе, али моћ народне легенде је потискивала чињенице и нажалост, потискује их још увек.
Логика је ту јасна, јак и способан владар који је у свим аспектима надвисио свог оца, није био довољно добар за гусларе, попове и остале оновремене (па и савремене) пропагандисте који су од Лазара Хребељановића хтели и успели да направе митског мученика и у том процесу му доделили особине које није имао и приписали му заслуге и подвиге који нису били његово дело. Тако је Лазар отишао у легенду, а Стефан у (привремени) заборав.
Такође, косовски мит је морао да остане уроњен у своју трагику већу од живота и мученички наратив на коме је инсистирала црква. Никако није смео да се претвори у херојску причу о витезовима који не полажу својевољно главу на пањ већ се боре и – побеђују. Дефетизам уместо пркоса, мирење са Божјом вољом уместо борбе, пораз уместо победе, мучеништво уместо херојства… На тим линијама стваран је вековима мит о Косовској бици и њеним јунацима и антијунацима. Додатно је ствар за Стефана погоршало то што није умро као мученик за веру, већ у лову (највероватније од срчане капи или можданог удара) и што иза себе није оставио наследнике.
То што је његова држава била независна, економски и војно јака, изгледа није било довољно да га “укују” у песму и да га славе као његовог оца, где се непромишљеност називала мучеништвом, а битка у којој је српска војска победила отоманску – поразом.
И док се гусла, нариче и кука над измишљеним поразом и царством које је пропало много пре Косовске битке, достигнућа Стефана Лазаревића су некако избледела у народном сећању. А она су заиста велика. Славни деспот био је мудар владар, вешт политичар, врстан дипломата, храбар војсковођа који се борио на челу своје војске као обичан војник, реформатор, визионар, чак и песник…
Ако је неко у нашој историји подсећао на Александра Македонског – то је онда био принц Стефан Високи од Србије, пишу Велике приче.
А поврх свега – био је и законодавац.
На дан 29. јануара 1412. године (по новом календару), деспот Стефан Лазаревић издао је Закон о рудницима, познат још и као Новобрдски рударски законик. Био је то модеран правни акт за то време и по многим својим аспектима је превазилазио националне и друштвене оквире српске деспотовине.
Иако је законик неотуђиво везан за име Стефана Лазаревића, он га није писао. Наиме, то су урадили рударски стручњаци, чак њих 24, које је деспот окупио на сабору у Некодиму (код Урошевца) да заједно заврше тај важан посао. Након што је текст тог правног акта био готов, Стефан га је верификовао на сабору у Новом Брду, печатом и потписо, и тако га уздигао на ниво важећег закона. Као што се види из приложеног, деспот је све радио јавно а уз помоћ људи који су били експерти. И није мислио да он све зна и да у све треба да се меша, иако му је то дозвољавала титула која је била степеник испод царске, али такође ниво изнад краљевске. Као владар, деловао је, дакле, потпуно у супоротности са оним како се у нашој садашњости и ближој прошлости кроји законодавство.
Закон о рудницима се није бавио само организационим и еснафским елементима везаним за рударење и руднике генерално, он се бавио и организацијом живота људи који су били везани за ову привредну грану. Па тако у њему постоји низ чланова који су врло занимљиви и сведоче о посвећености и бризи деспота за добробит његове државе, народа и привреде.
Наиме, Ново Брдо је у то време било највећи рудник на Балканском полуострву и мудри деспот је свакако схватао магнитуду и значај онога што поседује и намеравао је да га заштити по сваку цену. А могао је све лепо да распрода или да преда на управљање туђину, а он да ужива у постотку који би добијао од концесионара, док његов народ диринчи притиснут туђинском чизмом.
Законик јасно дефинише не само еснафска правила ископавања руде и уређења рудника, већ и права и обавезе оних који ту раде.
“Рупа да се не може венчати два пута нити да може венац изгубити; која је прво венчана, ако ли се спори с другом рупом о старешинству, да нађе сведоџбу, куда се прво простирала, туда и после да се простире.”
“Венац” је био термин за рударску концесију, а “венчање” је добијање рударске концесије. Као што се види из приложеног, ништа није било препуштено случају. Међутим, закон је ишао и даље, па је уређивао и ствари које се не тичу директно рудатства већ и друге односе.
Тако један члан закона гласи:
“И човек ниједан да се не задужује Новобрђанину злата ради; или ако је који радник у граду, да није ниједан слободан од господског посла са дружином, него да ради сваки посао господски, а његов труд по закону да му се плати.”
Док у другом пише:
“Франгарици (пиљар) која хлеб продаје, те прави лош хлеб, а не какав јој се каже хлеб правити и продавати, да разграбе рупници хлеб без динара; тако је закон и сиру и воћу и сочиву и риби.”
Ово су акти строгог али одговорног владара. Одговорног према себи, народу и држави. И који ставља тај исти закон изнад себе и својих владарских привилегија.
Државник коме је главни приоритет општо добро.
Каква реткост у данашње време, зар не?
Деспотов закон о рудницима је релативно касно откривен и када се то десило, радило се о прворазредној научној сензацији. Пут који је рукопис прешао од оригинала до критичког издања САНУ које је потписао српски историчар и академик Никола Радојчић (1882-1964) веома је занимљив. Ћирилични препис Закона који је откривен 1959. године, потиче из 1580. године и данас се чува у архиви САНУ.
Како је историја цикличан процес, а њен точак неумољиво меље, нарочито мале државе и народе, ми смо на Балкану, изгледа осуђени да нам се та историја понавља. Јер, ево, много векова касније, туђини поново долазе да рударе по Србији, само што нема мудрог и моћног деспота да их дочека и спута њихову похлепу вештим законодавством.
“Од свих посебних стварних права рударско право носи највише заједничких европских особина. Хоћу да рекнем, да је српско рударско право део европскога рударскога права, и то, у Средњему веку, његове немачке варијанте”, пише даље академик Радојчић. “Тадашње рударство, којим се овде бавим, јесте први занат који се развио у једну врсту индустрије: Започет је с мало стручних радника и с незнатним средствима, и тако се обављао рад док су руде биле лако приступачне и док се са све дубљим продирањем у земљу нису почеле гомилати све веће опасности од обрушавања, од воде и од ватре.
С множењем опасности расле су и потребе за све већом стручношћу, за све обилнијим средствима и за све јаснијим правним одредбама. И власници земљишта, на коме би се нашла руда, и обласни и државни господари натицали су се у предусретљивости према рударима, да би тако, преко њих, извукли што више користи из земљишта. Основа рударскога права јесте у целој Европи, негде у већој а негде у мањој мери, римско рударско право. Оно је основа, али на њој су изграђивана рударска права с индивидуалним народним цртама. Пошто је Средњи век доба уских видика и шарене разноликости, то и у националним правима постоје различите варијанте. Рударску вештину пренели су – у савршенијем облику – у средњевековну Србију Немци, па ја зато морам нагласити да у Средњем веку није постојало једно једино немачко рударско право, него неколика, од којих су за нас најважнија алпинско, саско и франачко.”
