Bezmerna je ljubav Hrista koji je došao da spasi grešnika! Carstvo Nebesko stiče se i u zatvoru. Dovoljan je dodir blagodati Božije koji će da promeni tvrdokornu i bezosećajnu dušu zatvorenika i da preobrazi ceo njegov život. Samo uz Hristovu pomoć čovek je u stanju da se promeni, da pobedi đavola i greh koji živi u njemu. U zatvor me je doveo zločinački, grešni način života. Moja porodica je bila za komunizam, ateistička, iako su za Vaskrs farbali jaja, pa sam čak i ja sa šest godina kršten. Istina, nikad više nisam bio u crkvi. I nisam imao nikakav „lični susret sa Bogom“. A u zatvoru, kada je došlo pokajanje, nisam znao kako da ublažim svoje stanje: duša je moja plakala i nije se mogla utešiti, jer još nisam poznavao Gospoda. Dao sam sve od sebe da nekim radom otupim ovaj bol, ali nije mnogo pomoglo.
Jednom sam sedeo u ćeliji, shrvan zatvorskim životom. Osećao sam se kao da sam u ćorsokaku. I iz ovog ponora očajanja, poslednjim snagama, zazvah Boga. Bio je to krik duše. I odjednom osetim da je Gospod blizu, On čuje! I kao da je kamen pao sa mojih ramena. Hteo sam da Mu se nekako zahvalim, jer me je bukvalno izvukao iz pakla! Ali nisam znao kako.
Počeo sam da čitam Sveto Pismo. Posebno me je dirnula priča o razbojniku koji se pokajao na krstu. Nisam razumeo kako Bog može ne samo da oprosti razbojniku, nego i da mu prvom otvori vrata Raja?!
Duhovna glad u meni je sve više rasla. Počeo sam da idem u zatvorsku kapelu – naš sveštenik ju je tada osveštao u čast Svetog Nikolaja Čudotvorca. Tamo je visila ikona Spasitelja Nerukotvorenog, a kada sam se molio, lice Hristovo kao da je oživelo. Osetio sam: sada je On ovde sa mnom. U tim trenucima me je obuzela takva ljubav, koja se ni sa čim ne može uporediti…
To je bilo kada sam prvi put ušao u naš zatvorski hram – ranije, zbog lošeg ponašanja, nisam smeo da idem tamo. Taj dan pamtim kao čudo: tamo sam sreo svog budućeg ispovednika, oca Đorđa, ispovedio se i pričestio prvi put.
Otac me je blagoslovio da čitam na klirosu. A onda je nekako izašao iz oltara za vreme službe, izveo me, pokrio epitrahiljem i blagoslovio me da brinem o hramu. Čak su mi i suze potekle sa lica. Shvatio sam da je to volja Božija.
Naravno, iskušenja nisu nestala. Osim toga, zatvorska uprava me i dalje nije uvek puštala u hram – nisu mogli da veruju da sam se zaista promenio. Ali sam ja sigurno znao: susret sa Bogom me okrenuo za 180 stepeni. I oni koji su bili u blizini su to videli i pokušali da shvate šta mi se dogodilo. Čak su se zainteresovali za veru – neki iz radoznalosti, drugi iskreno. Neki su dolazili u hram i odrekli se prošlosti pred mojim očima… Bilo je to neverovatno vreme! Osećao sam se kao beba, koju Gospod bukvalno nosi na rukama: daje mi i suze nežnosti, i molitve, i snage da Mu služim čak i u takvom okruženju. Hteo sam da priđem svakome i kažem da ga Bog voli, da je milostiv!
Postepeno, sve moje težnje su se usredsredile na jedno: kako da očistim svoje srce, kako da spasem svoju dušu? Čitao sam Jevanđelje, trudio se da zapamtim svaku reč, pokušavao da shvatim ko će ući u Carstvo Božije. I sve više sam postajao svestan koliko sam slab i više nisam znao šta drugo da tražim, osim spasa.
Ono što je meni bilo vredno u prošlom životu – novac, moć – sve je sada izgledalo kao sujeta. Bukvalno sam na sebi osetio šta to znači: Tražite najpre Carstvo Božije i pravdu Njegovu, i sve će vam se dodati (Matej 6:33). Mada, naravno, neprijatelj ljudske rase ne spava, a vi se stalno spotičete. Ali svaki put moraš ustati i krenuti dalje, ali ako ne možeš, puzi za Bogom! Jer ako me sutra Gospod pozove k sebi, sa čime ću doći? To me je zaista zabrinulo.
Kada sam izašao iz zatvora, imao sam dva puta: stari i novi. Neću da lažem – kriminal je obećavao lep život, a ja sam pušten bukvalno kao prosjak. Stoga sam, daleko od greha, odmah otišao svome duhovniku. Sveštenik je blagoslovio da mu pomognem u oltaru. Bila je svetla vaskršnja nedelja i bio sam zahvalan Bogu na ovoj prilici. I za to što je bilo onih koji nisu dali da ostanem bez pare na ulici.
Otprilike godinu dana sam živeo i služio u svojoj crkvi: malo po malo navikao sam se na život u slobodi – prvo sam ložio peć u crkvi, pa pekao prosforu… A onda sam upoznao svoju buduću ženu. Venčali smo se i sada polako postajemo crkveni.
Radim u našoj bolnici i idem u zatvore istim izgubljenim ljudima, kakav sam nekada i sam bio, da bih razgovarao sa njima. I slava Bogu, Koji nam otvara sve puteve služenja bližnjima! U tome sam pronašao novi, pravi smisao života.
