Amerika se kreće po nesigurnim morskim prostranstvima federalnog duga, dok javnost, naizgled, nije uznemirena zapanjujućim brojkama i očevidnom vladinom nesposobnošću da taj trend preokrene.
U predsedničkoj trci nema mnogo razlika između stranaka ili prednosti jedne u odnosu na drugu kada je posredi ova tema. Dvojica predsednika – Donald Tramp i Džozef Bajden – su u svojim mandatima pridodali slične vrednosti nacionalnog duga, po otprilike 7.000 milijardi dolara.
Odgovor naroda na nagomilavanja duga tokom njihovih mandata je, uglavnom, bio skretanje pogleda na drugu stranu. Istorija nas, međutim, upozorava o posledicama porinuća u dugovanja. Tokom vekova i širom sveta, nacije i imperije, koje bezočno nagomilavaju svoje dugove, pre ili kasnije loše završavaju.
Alarmantno povećanje duga
Istoričar Najl Ferguson (Niall Ferguson) skoro se pozvao na ono što je nazvao sopstvenim istorijskim zakonom: „Svaka velika sila koja troši više na servisiranje duga (plaćanje kamata na emitovani nacionalni dug) nego na odbranu, neće još dugo ostati velika sila. To je važilo za habzburšku Španiju i za stari režim (ancien régime) u Francuskoj, jednako kao i za Osmansko carstvo i Britansku imperiju, te će se i u slučaju SAD ovaj zakon oprobati početkom godine.” (OVDE)
Zaista, Kongresna budžetska kancelarija (Congressional Budget Office; u daljem tekstu KBK) predviđa da će, delom zbog rastućih kamatnih stopa, savezna vlada potrošiti 892 milijarde dolara, tokom tekuće fiskalne godine, na plaćanje kamata na akumulirani nacionalni dug od 28.000 milijardi dolara. To znači da sada iznos koji odlazi na kamate prevazilazi iznos za odbranu i skoro se izjednačava sa iznosom koji odlazi na federalni program zdravstvene zaštite (Medicare).
Vašington povećava nacionalni dug po alarmantnoj stopi. Ne tako davno – početkom kasnih 1990-ih godina 20. veka – budžet federalne vlade je, barem neko vreme, ostvarivao suficit. On će ove godine biti oko 1,9 hiljada milijardi dolara u minusu, sudeći po predviđanjima Kongresne budžetske kancelarije.
Svega desetak godina ranije, ukupni vladin dug iznosio je oko 70% BDP-a. Ove godine će biti otprilike izjednačen sa ukupnim bruto domaćim proizvodom (prema nekim obračunima čak i viši kada se uključe dodatni državni računi). Do 2028. godine je predviđeno da će dosegnuti rekordnih 106% BDP-a, čime će se izjednačiti sa rekordom koji je dosegnut tokom Drugog svetskog rata.
Do 2034. godine – ukoliko ne dođe do promena u poreskoj politici i politici potrošnje – projektuje se da će dug dostići 122% BDP-a, što će predstavljati najviši ikad dosegnuti nivo. Crveno mastilo za beleženje minusa može da ima bolne, iako skrivene posledice. KBK predviđa da će teret dugovanja umanjiti rast dohotka za 12% tokom naredne tri decenije, pošto će plaćanje za servisiranje dugova zagušiti druge investicije.
(Ne)utemeljena zabrinutost
Nema ničega neizbežnog u vezi sa ovim putem ili njegovim posledicama. Ovogodišnji deficit bi, zapravo, bio mnogo veći bez ograničenja potrošnje i političkih promena koje su uvedene oklevetanim Zakonom o finansijskoj odgovornosti (Fiscal Responsibility Act), koji je kroz zakonodavnu proceduru provela Bajdenova administracija tokom prošle godine.
Uopšteno, česta ranija upozorenja o krizi koja će nastupiti zbog rastućih dugova pokazala su se kao neosnovana. Postoji čak i ekonomska teorija – moderna monetarna teorija – koja ukazuje da je zabrinutost o posledicama duga neutemeljena, zato što države koje kontrolišu sopstvene valute uvek mogu da stvore još novca i da stoga nikada ne ostanu švorc ili da budu prinuđene da proglase bankrot.
Međutim, istorijska perspektiva nije ohrabrujuća. „Čak i ukoliko zemlja štampa vodeću rezervnu valutu, čak i ukoliko ima dominantnu geopolitičku moć – to je ne može spasti”, kaže DŽ. H. Kalum Klark, direktor Inicijative za ekonomski rast Bušovog instituta Južnometodističkog univerziteta. „One, jednostavno, izgube taj status”.
Imperijalne paralele
Klark, koji je pisao o istorijskim poukama o dugu i međunarodnoj moći, ukazuje na sudbinu Rimskog carstva kao upozoravajuću priču. Nakon što su ustanovili svoju imperiju kao najmoćniju na svetu, rimski lideri su u trećem veku počeli obilato da troše na carsku administraciju i vojsku. Imperatori su servisirali nastajući dug srozavanjem vrednosti valute, što je vodilo rastu inflacije. To je oslabilo stabilnost i odbranu carstva i, na kraju, dovelo do njegove propasti u petom veku.
Nakon uspostavljanja uporišta u Novom svetu, Španija je finansirala svoje vojne avanture i imperiju, koja se protezala širom planete, opsežnim pozajmicama u inostranstvu i visokom stopom oporezivanja, te je na kraju izgubila status najveće evropske sile. U svom pregledu istorije međunarodnih finansijskih kriza Ovoga puta je drugačije: osam vekova finansijske gluposti (This Time Is Different: Eight Centuries of Financial Folly) ekonomisti Karmen Rajnhard i Kenet Rogov primetili su da je Španija „doživela bankrot sedam puta samo tokom 19. veka, nakon što je bankrotirala šest puta u prethodna tri veka”.
Francuska se kretala uglavnom duž iste putanje i često je oglašavala da nije sposobna za servisiranje dugova. Na kraju, rasipničko zaduživanje i trošenje dvora u Versaju sustiglo je kraljevsku porodicu, dovelo do deindustrijalizacije i fiskalne krize, a na koncu i do revolucije 1789. godine.
Kineska dinastija Ćing imala je sličnu sudbinu. Bila je vodeća svetska ekonomska sila, ali potrošnja i pozajmljivanje u inostranstvu tokom 19. veka vodili su ka opasnom smanjivanju investicija u infrastrukturu, koje su bile nužne da bi se osigurao produžetak napretka.
Velika Britanija možda nudi najuverljivije paralele. Ona je pod svojom vlašću imala najveću imperiju 18. i 19. veka, pre nego što je ratna potrošnja – uključujući borbu protiv američke revolucije – dovela do visokog duga. Država se oporavila, ali je u 20. veku uvidela da ne može nadalje da priuštiti potrošnju, nužnu da se održavaju vojska i mornarica – bez kojih nije mogla da kontroliše imperiju – a da, sa druge strane, finansira brzorastući program socijalne zaštite. Dug je počeo da istiskuje druge investicije, i ekonomske slabosti sputavale su snagu britanske funte. Funta je tako prestala da bude vodeća svetska rezervna valuta, i ubrzo je došlo do opadanja britanske imperije.
Klark navodi da bi u sadašnjem okruženju, događaj koji bi doveo do dužničke krize mogao da bude obaranje američkog kreditnog rejtinga ili odbijanje međunarodnih finansijera da nastave sa davanjem zajmova. SAD se još uvek ne nalaze u takvoj poziciji. Ministarka finansija Dženet Jelen rekla je u nedavnom intervjuu za Si-En-Bi-Si (CNBC) da ukoliko bi dug mogao da se „stabilizuje” na sadašnjem nivou „onda se nalazimo u razumno povoljnom položaju”. Ali ona je takođe upozorila da bi produženje umanjenja poreza iz Trampovog vremena – koje bi trebalo da istekne sledeće godine – povećalo nacionalni dug u odnosu na veličinu ekonomije.
Pad američke moći
Dobra vest jeste da postoje primeri država koje su izvukle iz mora dugova kako bi stabilizovale svoje finansije i svoju poziciju u svetu. Britaniji je to pošlo za rukom pre nego što se iznova uplela u slične probleme, a Kanada, Danska, Švedska i Finska su se oporavile od nedavnih kriza izazvanih dugom i uspele su da povrate „fiskalno zdravlje”.
U stvari, same SAD su to, ne tako davno, učinile. U periodu 1980-ih godina prošlog veka je postojala ozbiljna zabrinutost oko brzog rasta dugovanja. U ovo vreme, istoričar sa Jejla, Pol Kenedi, objavio je klasičan rad o istorijskom odnosu između ekonomske snage i međunarodne moći Uspon i pad velikih sila, beležeći hroniku o sudbini dominantnih država koje su prenapregle svoje resurse.
On je pisao da, u to vreme, SAD gomilaju dug tokom mira kako to nije činila nijedna velika sila još od poslednjih decenija 18. veka. Ali američki sistem odgovorio je političkim promenama, koje su dovele do kratkog perioda suficita tokom 1990-ih godina, a kasniji sporazumi između dve stranke doveli su do smanjenja deficita. Danas se, međutim, ostvaruje Kenedijevo upozorenje da će u 21. veku „spajanje nacionalnog duga i otplate kamata dovesti do preusmeravanja novčanih iznosa bez presedana u tom pravcu”.
Izgleda da su neki oblici opadanja američke moći – na koje je Kenedi upozoravao – za sada izbegnuti. On mi je u intervjuu rekao da u poslednje vreme često pita „svoje prijatelje ekonomiste o ovoj zagonetki… i veoma, veoma velikoj i na neki način preopterećenoj supersili koja je i dalje sposobna da izdaje sve više i više obveznica, denominiranih u sopstvenoj valuti, bez da za to bude kažnjena”.
Ta kazna, dodao je, može da nastupi jednog dana ukoliko azijske države – posebno Kina, koja danas poseduje ogromnu količinu obveznica izdatih od strane američkog Ministarstvo finansija – „jednostavno odluče iz nekog političkog razloga, kao deo spora sa SAD, da se oslobode ogromne količine ovih dužničkih zapisa”, izazivajući tako fiskalnu i ekonomsku krizu.
Za sada, dug raste zbog viših kamatnih stopa i zbog činjenice da sadašnji poreski zakoni ne obezbeđuju dovoljno prihoda programima socijalne zaštite i zdravstvenog osiguranja. Ovi činioci deluju u vreme kada nijedna stranka ne želi da se pozabavi navedenim problemima i kada republikanci najavljuju snižavanje poreza, a demokrate obećavaju da neće biti rasta poreza za porodice koja zarađuju manje od 400.000 dolara godišnje.
Obe političke partije koriste pitanje duga uglavnom kao izgovor da bi činile ono što inače žele da učine – pojedini republikanci da se protive dodatnoj pomoći Ukrajini, a neke demokrate da zagovaraju povećanje korporativnog poreza i oporezivanje najbogatijih. Ishodišni efekat je slabljenje rasprave o deficitu i dugovanju kao posebnim političkim problemima. Da bi se to prevazišlo, potreban je nivo usredsređenosti i odlučnosti obe velike stranke koji je nekada postojao, ali ga sada u Vašingtonu nema.
Džeralf F. Sib je bio izvršni urednik „vašingtonske redakcije” Volstrit džornala i kolumnista Kapital džornala; sada radi kao gostujući predavač na Političkom institutu Robert DŽ. Dojl na Univerzitetu u Kanzasu.
