Sredinom prošlog veka desila su se velika istorijska previranja. Naš narod je uzeo učešće direktno u istim, promenio sistem vladavine, ali i svoj odnos prema sebi kao narodu. Srpska Pravoslavna Crkva se kao čuvar nacionalnog i duhovnog identiteta našla na udaru onih koji su želeli da uspostave novi sistem vrednosti.
Crkveni ljudi kao duhovni stub su svakako se našli na udaru, njihova stradanja su bivala brojna. Sile zla u toku Drugog svetskog rata su napunili jama srpskim narodom. Kao prve po pravilu su na stratišta vodili episkope, sveštenike, crkveni klir i verni narod. Ispovedništvo vere se nastavilo i u posleratnim vremenima. Broj verujućih je sveden na minimum, ali oni koju su ostali su bili svetlost u tami. Neprkosnoveni svedoci Hristovi i dostojni naslednici Svetog Save, jedan svakako od njih jeste bio episkop banjalučki Vasilije Kostić.
Episkop dr Vasilije Kostić je na krštenju dobio ime Tihomir, rođen je u pravoslavnoj pobožnoj porodici nedaleko od Pirota. Od malena je izabrao službu Bogu kao njegov životni poziv na kojem je uz sve muke istrajao. Odmah nakon završene osnovne škole upisuje bogosloviju u Sremskim Karlovcima, zatim bogoslovski fakultet u Beogradu da bi docnije i doktorirao teologiju u Atini.
Monaški postrig je primio 1937. godine u manastiru Jošanica. Drugi svetski rat je proveo zatvoren u manastiru Žiča zajedno sa Svetim vladikom Nikolajem.
Episkop banjalučki
Posle rata odlazi na imanje svojih roditelja gde 1949. godine dobija vest da je izabran za episkopa banjalučkog. Vladika Kostić odmah prihvata bez pogovora svoj poziv svestan vremena i izazova koji su pred njim. Čuvena je pristupna beseda koju je izrekao na svojoj hirotoniji u Sabornoj Crkvi u Beogradu pred patrijarhom Gavrilom:
“Idem na eparhiju svih svetih, na eparhiju znanih i neznanih junaka. Idem na eparhiju popločanu lobanjama i kostima jedne trećine tamošnjih pravoslavnih Srba. Idem na eparhiju opranu krvlju i suzama najboljih sinova i kćeri Crkve naše na čelu sa mučenikom Platonom i drugim sveštenomučenicima. Poklonimo se tim svetim žrtvama; neka im je slava i hvala što ne skrenuše sa puta svetosavskog… Ali, hvala Bogu, nije srušena Crkva Hristova. Postoji tamo živa Crkva Hristova mnogo lepša, skupocenija i dragocenija od zidanih hramova koji su delo ruku ljudskih. Ta “Crkva Božja sveta” (1. Kor. 3,17), to su verni sinovi i kćeri eparhije moje u Krajini Bos ponosne od kojih su mnogi i ovde prisutni.”
Narod u Eparhiji banjalučkoj je silno stradao od ustaša, hramovi su bili porušeni, sveštenstvo proterano. Potonji episkop u gradu na Vrbasu je bio Sveti Platon koji je stradao od ustaša zajedno sa svojim sveštenstvom. Crkveni život je bio sveden na minimum i u takvim uslovima u eparhiju dolazi vladika Vasilije.
Dolazak i progon
Odmah po dolasku epikop je pokretao humanitarne akcije pomoći siročićima, rada na crkvenom životu i pokušaju opšte obnove eparhije. Ubrzo se našao pod udarom bezbožnih vlasti i naroda. Počele su optužbe da je sarađivao sa četnicima. Na takve glasine episkop je samo pokazivao fotografiju dvojice Nemaca u uniformi koji su ga hapsili.
Kako se zaboravljalo stradanje srpske nejači u Drakuliću, Šargovcu, Motikama i rudniku Rakovac tako je sve više dolazio na udar episkop koji je pominjao u svojim molitvama stradalnike i držao živo sećanje na njih. Rukovodioci Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije u Banjoj Luci su zakazali niz konferencija i aktivnosti sa ciljem da proteraju vladiku Vasilija iz Banje Luke.
Miting je zakazan za 20. avgusta 1953. godine. Na miting su pozivani ljudi po partijskoj dužnosti i oko vladičanskog dvora su skandirali: „Dole vladika Vasilije, dole saradnik četnika i neprijatelj naših naroda i narodnosti.“ Napadi na vladiku nisu jenjavali da bi ujutru oko pola deset u episkopski dom došla delegacija koju je predvodio Drago Zečević i Nikola Babić.
Odmah nakon drskog ulaska u kancelarije Drago Zečević je zatražio da episkop Vasilije napusti Banju Luku, jer u gradu nema mesta za vladiku. Episkop Kostić je mirno odgovorio na drsko obraćanje da zahteva suđenje i da se ni njegov predhodnik Sveti mučenik Platon nije povukao, pa neće ni on. Razgovor lokalnih komesara sa episkop je završen, ali je njegov progon tek počinjao.
Svesni ozbiljnih opasnosti članovi Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve šalju dekret da se episkop Vasilije bar privremeno povuče iz Banje Luke. Dana 22. avgusta proteran je dr Vasilije Kostić, episkop banjalučki.
Mučne scene
Mučne su scene i nečasne koje su se taj dan odigrale po ulicama danas najvećeg grada Republike Srpske.
Tadašnja železnička stanica se nalazi gde je danas Muzej savremene umetnosti… Episkop je krenuo na stanicu u pratnji svojih pomoćnika prote Ratka Vranješevića i protođakona Ilije Vranješevića. Od samog polaska na železničku okupljao se narod i pratio episkopa uvredama. Okupljeni su vladiku gađali jajima, psovali, gađali paradajzom… Bivao je bijen po glavi, leđima i butinama i gađan kamenicama čitav put. Jedan kamen od besomučnog naroda bačen kainovski je pogodio vladiku u glavu iznad desnog uveta. Šutiran je bio i na stanici, padao preko šina, dok je masa klicala oduševljeno. Pocepane mantije i krvav jedva je na izmaku snage ušao u voz kada je i kamenicama razbijen prozor od kupea.
Uvrede nisu prestale niti tokom puta, ali nije ni vladikina molitva za Banjalučane. Molio se ispovednik vere Hristove onako kako se molio i prvomučenik i Krsna slava Republike Srpske Sveti arhiđakon Stefan: „Gospode, ne uzmi im ovo za greh.“
Sve do 1961. godine vladika Vasilije je ostao na čelu Eparhije banjalučke dok nije dobio premeštaj u Eparhiju žičku. Stradanja episkopa Vasilija su se nastavila i progoni i na novoj eparhiji. Zbog besede i naglašavanja da je „Bože pravde“ srpska himna, ispovednik vere i prijatelj Ave Justina vladika Vasilije je osuđen na kaznu zatvora koju je odslužio u kraljevačkom zatvoru. Predstavio se u Gospodu služeći mu časno 23. aprila 1978. godine. Rešenjem Okružnog suda u Čačku rehabilitovan je 2014. godine.
Nebojša Lazić, teolog
