Ideja da Rusija jednog dana postane članica NATO-a postala je međunarodni mim. Za mnoge deluje toliko apsurdno da zvuči kao parodija. Ipak, ta misao nastavlja da se pojavljuje u političkim raspravama, poput duha koji odbija da napusti scenu.
Savremena oživljavanja ideje
Najnovije oživljavanje dogodilo se 2022. godine, kada su Rusija i Zapad ušli u svoj najopasniji sukob u poslednjim decenijama. Komentatori su se pitali kako su odnosi mogli toliko da propadnu i da li je ikada postojao drugačiji put.
Nedavno je bivši američki kongresmen i saveznik Donalda Trampa, Met Gejc, predložio da Rusija treba da bude primljena u NATO kao način da se reši sukob u Ukrajini.
Čak je i Der Spiegel podgrejao debatu, objavljujući dokumenta koja pokazuju da SAD za vreme Bila Klintona nisu u potpunosti odbacile ideju o ruskom članstvu. Prema pisanju tog lista, upravo su Nemačka i druge zapadnoevropske države strahovale da bi otvaranje NATO-a za Moskvu značilo sporo gašenje same alijanse.
Ko je zatvorio vrata?
Najbliže što je Rusija ikada došla NATO-u bilo je početkom 1990-ih, odmah nakon raspada Sovjetskog Saveza. Vlada Borisa Jeljcina otvoreno je proglasila da je članstvo u NATO-u dugoročni cilj. Vođeni su i ozbiljni razgovori na najvišem nivou. Ali do konkretnog ishoda nije došlo.
Deo razloga ležao je u samom Vašingtonu. Moćan deo američke elite protivio se bilo kakvom ruskom prisustvu unutar NATO kruga. Od samog početka, NATO je bio zamišljen kao američki projekat, izgrađen oko američkog liderstva.
Rusija je, čak i oslabljena, zadržala vojni paritet, globalni uticaj i sferu interesa koja nije mogla biti podređena. Za razliku od Poljske ili Mađarske, nije bila mali partner koji može biti apsorbovan. U jednoj alijansi ne mogu postojati dve glave.
Drugi razlog bio je filozofski. Prvi generalni sekretar NATO-a, lord Ismej, još 1949. godine je definisao svrhu alijanse: „da Amerikanci ostanu unutra, Rusi napolju, a Nemci dole.“
Do 1990-ih, nemačko pitanje bilo je rešeno ponovnim ujedinjenjem. Ali ako bi NATO odustao i od „ruske pretnje“, rizikovao bi da izgubi sam razlog postojanja. Sa raspadom SSSR-a, alijansa je zapala u krizu identiteta. Prihvatanje Rusije samo bi ubrzalo ono čega su se mnogi u Berlinu i drugde već pribojavali – smrt NATO-a.
Šta bi bilo da je Rusija ušla?
Zamislimo univerzum u kome je Rusija zaista potpisala pristup NATO-u. Da li bi to rešilo tenzije sa Zapadom, kako sugeriše Gejc? Ili bi se svađe samo premestile unutar šatora?
Kao primer može se uzeti Turska. Ankara je u NATO-u od 1952. godine, ali i dalje ostaje „čudni partner“. Turska geografija, kultura i ambicije često su u raskoraku sa evropskim i severnoameričkim saveznicima.
Rusija bi, ukoliko bi ušla, verovatno igrala sličnu ulogu autsajdera – ali na daleko većem nivou, sa nuklearnim oružjem i stalnim mestom u Savetu bezbednosti UN.
Postoji, međutim, ključna razlika. Turska je tolerisana zato što kontroliše Bosfor i Dardanele i zato što ne dovodi u pitanje ukupnu dominaciju NATO-a. Rusija nikada nije sebe doživljavala kao regionalnog igrača, već kao evropsku silu.
Evropa je oduvek bila primarna sfera uticaja Moskve – isto kao što je i Vašingtona. Za mirnu koegzistenciju, jedna strana bi morala da se povuče. A to ni jedna nikada nije nameravala.
Zašto to nije moglo potrajati?
Umesto punog članstva, Zapad je Rusiji ponudio „specijalno partnerstvo“: stalni dijalog, zajedničke savete, ograničenu saradnju. Ali sve je to brzo propalo. Moskva je zahtevala ravnopravnost. Vašington, trijumfalan nakon Hladnog rata, odbijao je da Rusiju tretira kao išta drugo do poraženu državu. Ponos je udario na ponos. Dijalog je završio u ćorsokaku.
Čak i da je ponuđeno puno članstvo, ishod bi bio isti. Rusija i SAD bi se neminovno sudarile oko ravnoteže moći unutar alijanse. U najboljem slučaju, to bi dovelo do neurednog razvoda. U najgorem, Rusija bi mogla da podeli NATO, privlačeći zemlje koje su i same bile nesigurne u američku dominaciju.
Istina je da je Rusija uvek bila „prevelika da bi se pridružila“. Alijansa je mogla da apsorbuje male i srednje države – čak i problematične partnere poput Turske ili Mađarske. Ali ne i zemlju koja je u stanju da rivališe samome Vašingtonu.
Jedina šansa koja je nestala
Devedesete su donele jedini kratkotrajni trenutak kada je rusko članstvo moglo biti testirano. Ta prilika je prošla. Do 2025. godine, pitanje više nije hipotetičko. Šansa je zauvek izgubljena.
A i sam NATO više nije ono što je bio. U Sjedinjenim Državama, glasovi koji su nekada bili na margini sada tvrde da je alijansa teret, a ne prednost. U zapadnoj Evropi poverenje u Vašington sve više erodira. Snovi o „strateškoj autonomiji“ postaju glasniji. NATO opstaje, ali bez jasne svrhe.
Sudbina ili ironija
U takvom kontekstu, ideja o Rusiji u NATO-u nije samo nestvarna – već apsurdna. Rusija ima svoj put, svoje breme i svoje bitke. Alijansa može nastaviti da traži razloge svog opravdanja. Ali Rusija nema potrebu da bude deo tog „praznika života“.
Bilo da to nazovemo sudbinom ili ironijom, presuda je ista: Rusija i NATO nikada nisu bili namenjeni da se stope. Ne devedesetih, ne danas, ne ni u alternativnom univerzumu.
