Živeći na Svetoj Gori Atonskoj, čovek se raduje kada vidi blagočestive vernike koji su došli u zemaljski vrt Presvete Bogorodice da se pomole i poklone svetinjama.
Ali ima i drugih poklonika čije duše traže natprirodna i čudesna javljanja od Boga ili đavola u vidu demonskih zastrašivanja. Njima je najvažnije da dotaknu onostrani svet i vide čudo. Žele lično da dožive neke duhovne osećaje i u traganju za takvom „duhovnošću” savladavaju velike prepreke. Veru se uz strme litice, uskim stazama nad provalijom i dolaze u surovu Karuljsku pustinju. Mnogi takvi tragači prvenstveno postavljaju pitanje koje je glavno za njihovu „duhovnost”: „Ima li ovde demonskih zastrašivanja?” Njih ne zanimaju pokajanje i molitva, već pitaju: „Ima li ovde prozorljivih staraca?” Upravo su im prozorljivi starci potrebni. I treće njihovo pitanje: „Gde isteruju demone?” Na Svetoj Gori Atonskoj ima nekoliko duhonosnih otaca koji vrše čin izgnanja demona s posebnim blagoslovom, imajući od Boga dar za izgnanje demona.
„A šta, vama je zaista potrebno izgnanje demona?” – pitam te poklonike.
„Ma ne” – odgovaraju oni.
„Ali zašto vas to onda zanima?”
„Pa znate, zanimljivo je pogledati i slušati”.
„Ali šta ćete tamo gledati?”
„Pa eto, kako demone isteruju, a oni viču i urlaju”.
Zaćutao sam. Gledam, poklonici su se snuždili zbog toga što neće imati prizor gde se „viče i urla”. Moram priznati da sam se rastužio zbog njih, jer oni traže ono što ne donosi duhovnu korist, već ono što im, naprotiv, donosi duhovnu štetu.
Sećam se kako su me jednom u Rusiji poslali u jedan hram i rekli mi da tamo isteruju demone. Počeo sam da odbijam: „Zar je to najvažniji razlog zbog kojeg bi trebalo da idem tamo?”
„Da, otići ćemo tamo i pomolićemo se”.
Pristao sam i krenuli smo. Dolazimo tamo. Gledam, puna crkva parohijana.
Pitam svoje poznanike: „Jesu li to sve parohijani ovog hrama?”
„Ne, to su ljudi koji su došli na egzorcizam”.
„Jesu li oni svi bolesni i opsednuti?”
„Ne, nisu svi, mnogi su došli prosto da vide kako se isteruju demoni”.
Počelo je bogosluženje. Odmah su se razlegli krici, zavijanje, te strašan i sraman govor. Uopšte, nisam uspeo da se tamo pomolim, ali je osećanje opoganjenosti od pogrdnih reči u meni bilo veoma jako.
Druga želja nekih poklonika je da sretnu prozorljivog starca. Ima na Svetoj Gori istinskih staraca, molitvenika koji imaju dar rasuđivanja. Oni daju savete onima koji ih pitaju ne iz svog mudrovanja, već iz svetootačkog učenja od kojeg ne odstupaju, jer znaju da odstupanje od njega vodi gordosti i pogibelji.
„A ja bih hteo da se sretnem s prozorljivim starcem koji može reći moje ime i ispričati moju prošlost” – kaže jedan poklonik.
Slušajući ovakve ljude, čovek oseća prema njima sažaljenje, shvatajući bolesno stanje njihove duše koja traži nešto tajanstveno i natprirodno – nešto potpuno suprotno istinskoj pravoslavnoj duhovnosti. Sećam se kako sam nekima govorio: „Zašto vam je potrebno da vam oni kažu kako se zovete i da vam otkriju vašu prošlost? Pa vi i sami dobro znate sve o sebi”.
„Da, ali kada ti to kaže prozorljivi starac, onda je to sasvim druga stvar, jer on može da predskaže i moju budućnost”.
Čovek dospeva u stanje užasa kada shvati da ta „duhovna” težnja prema starcu liči na posete vračarama. Ali najprivlačnija su za neke poklonike demonska zastrašivanja (to jest, strahovi od demona). Otkuda ovakvo „duhovno” interesovanje? Ispostavlja se da su ljudi za to saznali iz mnogih savremenih publikacija koje su vrlo popularne u naše vreme. Koliko god to bilo čudno, mnogi od njih su dobili ono što žele. Ta zastrašivanja su ih dovodila u stanje užasa. Govorili su: „Sada tačno znamo šta je to demonsko zastrašivanje”. Naravno, demonska zastrašivanja postoje, ona su realnost o kojoj čitamo u patericima. O njima je napisano da nas upozore i spreče opasnost. Ali ona nisu takva kakva danas izgledaju savremenom čitaocu. U savremenim štampanim publikacijama ponekad se iznose demonska zastrašivanja i brkaju se s realnim fizičkim pojavama. Sećam se kako su jednom došli u Karuljsku pustinju poklonici. Pruživši im svetogorsko gostoprimstvo, uveče smo ih razmestili po kelijama. Jednoga u keliju Svetog Đorđa, a dvojicu drugih u Iversku. I gle, rano ujutru u užasu dolaze ti poklonici i pričaju nam o demonskim zastrašivanjima koja su im se dogodila te noći: o urlanju, lupnjavi i tresku. Naravno, bilo nam je vrlo žao što oni, jadnici, celu noć nisu spavali i još su se smrtno preplašili. Ja ih umirujem i objašnjavam im ta „demonska zastrašivanja”. Kažem bratu koji je noćivao u keliji Svetog Đorđa i koji je imao zastrašivanje od „demona koji urla”: „Pa to je jednostavno odjek zvuka, a ne demonsko urlanje. Pa vidiš da je tu ogromna stena a dole je more, noću brodovi ovde love ribu i buka motora odjekuje”.
„Ma nemojte!? – razočarano reče on – A ja sam mislio da su to demonska zastrašivanja. I još sam pomislio da, ako je to motocikl, kako može da se nađe na strmim stenama? Bio sam siguran da me demon plaši, bilo je tako strašno”.
„A evo kod nas je zaista bio demon” – rekoše dvojica drugih poklonika koji su prenoćili u Iverskoj keliji – Sto posto je demon dolazio. Lupa poput kopita, tresak cele noći, tako smo se preplašili da do jutra nismo spavali”.
„Braćo moja, zašto ste se uplašili? To je bio glodar koji živi u keliji. Mi ga znamo ovde na Karulji. Ponekad on tako pomahnita da trči po krovu, po gvožđu lupka, čini se da krdo konja trči”.
Ali, nažalost, sve argumente koje sam navodio oni nisu hteli da prihvate i uporno su dokazivali da je to bilo demonsko zastrašivanje. Stvarao se utisak da su oni baš želeli da veruju u to da je to bio đavo, a ne glodar. Pre dolaska u Karuljsku pustinju ovi poklonici su čitali o demonskim zastrašivanjima i bili su psihološki pripremljeni za to da se sretnu s njima. Užasno je to što oni, vraćajući se sa Svete Gore Atonske, dezinformišu druge ljude, objavljuju članke i knjige o demonskim zastrašivanjima. Ali može li takva literatura koja sadrži laž doneti duhovnu korist? Naravno da ne može. Može doneti samo štetu. Nažalost, nekim egzaltiranim ljudima se čini da oni crpu iz nje duhovno blago. Mnogi poklonici pitaju da li je kod mene u Karulji bilo demonskih zastrašivanja? Hvala Bogu, nije ih bilo. Gledam, nekima od njih se lica odmah menjaju. Shvatam da im više ništa nije zanimljivo. Onda kažem: „Imao sam fizička zastrašivanja: odron kamenja, zmije, škorpioni, miševi, pacovi i tako dalje”.
„Ma to je shvatljivo – kažu oni – Ali eto vi ste nešto videli, osetili”.
„A šta to treba da vidim ili osetim?”
„Pa, na primer, demone ili anđele”
„Ma ne, demone nisam video, a anđele tim više, jer nisam dostojan toga. I uopšte ja nisam došao ovamo da vidim anđele”.
Neko od svetih otaca je rekao da je bolje videti u sebi greh, nego videti anđela. I upravo greh videti i u pokajanju oplakivati sebe, moleći oproštaj od Boga – u tome vidim istinsko blago za dušu. Naravno, neki monasi su mi pričali o demonskim zastrašivanjima koja su imali prilike da pretrpe, ali se oni sigurno mnogo podvizavaju, a ja, nažalost, ne. I zato mi ne dosađuju demoni, već miševi, pacovi i svakojaka druga stvorenja koja mi ne daju mira.
Svakojake izmišljene priče i legende u naše vreme postaju sve popularnije. Publikacije koje su svesno zasnovane na lažnim čudesima i lažnim senzacijama, imaju ogromnu prođu. Njima se pridaje duhovna obojenost poslednjih vremena. Ljudi se zanose njima i upadaju u zabludu. Na primer, saopštavaju da je Iverska ikona, koja se nalazi na Svetoj Gori, nedavno odlazila iz Iverskog manastira i bratija ju je s plačem i molitvom vraćala. U mom razgovoru sa žiteljima ovog manastira ispostavilo se da ikona nikuda nije odlazila. Monah koji se brine o njoj začuđeno me je upitao: „Ko to širi takvu laž i kome to treba? Zar baš to izaziva duhovno nastrojenje u narodu?” Da, izaziva. Ljudi idu u crkvu, ispovedaju se, pričešćuju se, ali, nažalost, sve to čine iz motiva koji nisu istinski duhovni motivi, već iz straha od budućih nesreća i kraja sveta.
Mnogo se lažnih proročanstava širi među pravoslavnim hrišćanima. Takva lažna proročanstva su u stanju da proizvedu užasne posledice. Ali lažni duhovnici našeg doba još udvostručavaju ovakva lažna proročanstva. Ljudi prodaju kuće i stanove, razdaju imovinu, prave zalihe životnih namirnica, odeće i lekova, napuštaju gradove i sela, te odlaze u šume. Tako dospevaju u zavisnost od lažnih staraca koji njima lako manipulišu. Ta braća i sestre su dostojni sažaljenja, jer ne traže Carstva Božijeg i pravde Njegove, kako nam je zavetovao Hristos, već načine da pobegnu od civilizacije, popisa stanovništva i prihvatanja pasoša. Misle o svetovnom, a ne o večnom, uzdajući se u sebe, a ne u milost Božiju koja je u stanju da nas zaštiti od budućih nevolja.
Relativno skoro se dogodio užasni događaj čiji je uzrok bilo lažno predskazanje. Proširile su se glasine o zemljotresu koji tobože treba da se dogodi 11. avgusta 2002. godine, a koji je predskazao nekakav rumunski starac koji živi na Svetoj Gori. I zaista na Svetoj Gori živi rumunski starac, otac Dionisije. Ali ja nikada od njega nisam čuo za ovakvo proročanstvo. Šta se zapravo desilo? A desilo se sledeće. Na Svetu Goru Atonsku je došao na pokloništvo jedan monah iz Rumunije. Tu je sanjao san o budućem zemljotresu u Rusiji i Ukrajini. To nije bio starac, već običan monah koji je ispričao svoj san ruskim poklonicima koji su „otkrivenje” odneli u Otadžbinu. U jednom gradu ljudi su počeli da pitaju: „Šta da radimo, kako da se spasemo od zemljotresa?” Krenule su spletke kako su starci rekli da se mogu spasti samo ako provedu noć u crkvi. Ljudi su počeli da telefoniraju svojim poznanicima i prijateljima, da ih upozoravaju na zemljotres, pozivali su sve da se ispovedaju i pričešćuju. Tražili su od starešina hramova dozvolu da prenoće u hramu. Ne dobivši pristanak za to, oni su se ljutili, osuđivali su ih, ali pri tome nisu gubili nadu. I došla je noć uoči 11. avgusta, noć bdenja i iščekivanja katastrofe. Ljudi su se skrivali ko je gde mogao – neki u podrumu, neki u kolima, neki i na ulici. Skupljali su se i išli van grada. U šatorima su užasnuti očekivali ispunjenje „proročanstva”. Trebalo je imati veliko strpljenje, jer uoči 11. avgusta su počele da se šire glasine da se zemljotres neće dogoditi 11. noću, već od 11. do 14. avgusta. Sve to vreme ljudi su živeli u panici. Više nisu govorili samo o zemljotresu, već i o drugim proročanstvima koja su čuli i pročitali. Prolazili su dani užasnog iščekivanja. I tako je došao 14. avgust – radost. Ljudi su se vraćali u svoje stanove. Tražili su logično objašnjenje onoga što se dogodilo: „Da li nam se Gospod smilovao? Ili je to nešto drugo?” Trudili su se da ne govore o onome što su doživeli, pretvarajući se da se ništa nije dogodilo. Pravilan zaključak za sebe ipak nisu izvukli. Činilo se da je to sve, da mogu lako da odahnu i da nastave da vode hrišćanski život. Ali, našli su se „mudraci” koji su rekli da 11. avgust nije po novom, već po starom kalendaru. I tako je došao 11. avgust po starom kalendaru. S ljudima se opet ponovilo nešto slično, ali katastrofalan zemljotres se ipak nije dogodio. Jedan mirjanin svedoči da ga je sve ono što se događalo u to vreme podsećalo na vežbe civilne odbrane. Strah i trepet pred budućom katastrofom nisu ostavljali mesta za zdrav razum. Hvala Bogu da nisu svi ljudi potpali pod dejstvo masovne zablude. Bilo je i onih razumnih koji su razobličavali lažno proročanstvo. Nažalost, njihovo mišljenje nije uzimano ozbiljno. Njih su na sve moguće načine osuđivali, kao neduhovne ljude.
Zar nije jasno da je to sve prosto bezumlje i apsolutna bezduhovnost? Ali ma koliko to bilo čudno, nekim ljudima se to očigledno sviđa i oni traže prozorljive starce i čekaju nova proročanstva.
Opasan je put lažne duhovnosti koja počiva na svakojakim glasinama, doživljajima, emocijama i lažnim proročanstvima koja su u stanju da nanesu ogromnu štetu našim dušama. Daj Bože da lažna duhovnost bude odbačena i da se sve što se događa u našem životu doživljava u duhu Jevanđelja Hristovog: Ljubljeni, ne verujte svakom duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer su mnogi lažni proroci izašli u svet (1 Jn. 4, 1).
Preveo sa ruskog Zoran Buljugić
