Čovek ne može da zna vreme u kome će se roditi i u kome će živeti. To ne zavisi od njega. Ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu – da li kao čovek ili kao nečovek. Ovo su reči blaženopočivšeg patrijarha srpskog, gospodina Pavla, koji je preminuo 15. novembra 2009. godine. Na današnji dan, ovaj sveti arhijerej Srpske crkve sahranjen je u Beogradu, a njegova sahrana bila je najbolja potvrda ljubavi naroda kojem je bio duhovni pastir.
Više od pola miliona ljudi slilo se iz svih srpskih krajeva tada u Beograd. Želeli su da odaju počast velikom patrijarhu i da se poklone, prema mišljenju mnogih, svetitelju. Nikada više ljudi nije bilo na ulicama Beograda, a da je vladala veća tišina. Mir koji odzvanja, tišina koja šapuće, oslikavala je ono baš kakav je bio i sam patrijarh Pavle. Te stotine hiljada duša bile su najbolji portret i potvrda njegove svetosti.
Sahranjen je uz najviše verske i državne počasti. Pogrebna povorka sa otvorenim kovčegom prošla je centralnim gradskim ulicama na putu Hrama Svetog Save. Tu je održano opelo, a patrijarh je sahranjen u manastiru Rakovica, bez prisustva kamera i televizijskog prenosa. U Rakovici, pomen su služili vaseljenski patrijarh Vartolomej i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. Tokom sahrane dvorište je bilo puno građana, a ispred manastira je bilo nekoliko hiljada ljudi koji nisu mogli da uđu u dvorište, ali su dočekali dolazak kovčega sa telom patrijarha Pavla.
A nije verni narod dolazio da se pokloni nad odrom samo na dan sahrane. Telo patrijarha bilo je u Sabornoj crkvi, a tokom tri dana na poklonjenje su došle desetine hiljada vernika.
Mitropolit crnogorsko – primorski Amfilohije poručio je da je patrijarh Pavle, „sveti starac“, probudio skrivenu dobrotu, čovekoljublje, bogoljublje i bratoljublje u ljudima koji su ga na odru prepoznali kao svog najrođenijeg.
