Zbog čega ljudi različito reaguju na zov Božanske blagodati? Zašto su jedni spremni da čitav svoj život posvete Bogu, drugi ravnodušni prema veri, a treći se prema njoj odnose sa prezirom, pa čak i sa mržnjom?
Sveto Pismo nam otkriva ovu tajnu. Gospod stvara čoveka od zemlje i istovremeno udahnjuje u njega nešto drugo, Božansko, nezemaljsko, što se u Bibliji naziva „dahom života“. To je čovekova duša. U duši se otiskuje obraz Božiji. On je kao senka Boga na zemlji. U samom stvaranju čoveka, koji se nalazi na granici dva sveta – materijalnog i duhovnog, u samoj duši čoveka, koji je odraz i obraz Boga, krije se tajna njegove unutrašnje slobode.
Zbog čega ljudi različito reaguju na zov Božanske blagodati? Zašto su jedni spremni da čitav svoj život posvete Bogu, drugi ravnodušni prema veri, a treći se prema njoj odnose sa prezirom, pa čak i sa mržnjom? Zašto mnogi ateisti ne samo da odbacuju veru kao filosofski sistem, koji je za njih neprihvatljiv, već i mrze Hrista kao svog ličnog neprijatelja? To je takođe tajna, tajna ljudskoga srca.
Sve što čovek čini i o čemu razmišlja, sve njegove želje, unutrašnje težnje i porivi, sva njegova dela i reči uvek ostavljaju trag.
Postoji duhovni zakon: „Sve ostavlja trag.“ Mi imamo dva sećanja: sećanje uma i sećanje srca. Ljudski um, sećanje razuma, ne može da zadrži unutrašnje i spoljašnje informacije koje čovek dobija. Zato razumsko sećanje ima spasonosnu sposobnost – da zaboravlja. Kada čovek ne bi umeo da zaboravlja, on jednostavno ne bi mogao da postoji, ugušila bi ga bujica informacija. Ali, on ima i drugo sećanje. To je sećanje srca, koje sadrži čitav njegov život – i spoljašnji i unutrašnji u kodiranom obliku. Tamo se sve otiskuje. Svi likovi, osećanja, želje, namere, postupci – sve to u šifriranom, kodiranom obliku ostaje u dubinama ljudskog srca.
Srce se kod Svetih Otaca naziva „knjigom savesti“. Na Strašnom Sudu čovek će videti sav svoj život upravo zato što će knjiga sećanja njegovog srca biti otvorena i dešifrovana. On će ugledati sav svoj život, celog sebe od rođenja do smrti, u svoj svojoj nagoti – duhovnoj nagoti. Srce je ona tačka u kojoj se sabira sve što je čovek stigao da učini, kaže, pomisli, ili samo da oseti u ovom životu. Ono može da postane ono tajanstveno polje, gde se čovek sreće sa Bogom, i istovremeno ljudsko srce svojim unutrašnjim glasom može da kaže Bogu: „Ne, ne želim da znam za Tebe.“
Hristos u Otkrivenju (Jovanovom) Sebe upoređuje sa gostom, koji stoji pred zatvorenim vratima. Gost kuca na ova vrata. Domaćin može da otvori ili da ne otvori – kao odgovor na ovo tajanstveno kucanje Božije, Hristos govori: Ako ko čuje glas Moj i otvori vrata, ući ću k njemu, odnosno „Ućiću u dušu njegovu blagodaću Svojom.“ I večeraću s njime, i on sa Mnom (Otkr. 3, 20), odnosno „Podeliću radost s njim.“ Kakva je to radost? To je susret i sjedinjenje čoveka sa Hristom, to je hranjenje čoveka Duhom Svetim. Svako od nas ima pravo da kaže Bogu: „hoću“ ili „neću“. Gospod je čoveku dao slobodnu volju. To je veliki i strašan dar, veličina čoveka i ujedno ogromna odgovornost, koje većina ljudi nije svesna.
Pitamo se: zašto ljudske duše na različite načine odgovaraju Bogu? – Zato što sadržina ljudskih srca biva raznorodna. Glavnu prepreku da čovek čuje Hristov glas i da ide za Njim predstavlja duhovna gordost. Duhovna gordost je strašnija od svih ljudskih strasti. Duhovna gordost je potpuno uzdanje u sebe samog, u svoje unutrašnje snage. Duhovna gordost jeste odbacivanje pomoći Božije. Čovek kao da govori: „Ne treba mi niko, ja sam sam izvor svojih sopstvenih snaga, svog spasenja.“ Zbog toga duhovna gordost primorava čoveka da vidi sebe kao centar svog sopstvenog postojanja: njemu Bog nije potreban. Čak i ako gordi čovek ispoveda neku religiju ona za njega uvek ostaje samo spoljašnja forma. U stvari, on ima drugu religiju – egoizam, odnosno on je sam sebi postao bog.
Ispostavlja se da mnogi, spolja gledano, veoma pošteni i vaspitani ljudi, koji pritom naizgled nisu lišeni ni drugih vrlina ne veruju u Boga. I ponovo se pitamo: zašto? Kada bi ovi ljudi živeli radi grubih čulnih strasti vera bi im smetala da zadovoljavaju svoje niske požude. Ali, ponekad vidimo ljude u izvesnom smislu moralne i istovremeno ravnodušne prema veri. Kako to objasniti? Stvar je u tome što njihovoj duši nedostaje glavno – realno viđenje sebe, svoje tvarne ograničenosti i svog unutrašnjeg pada. Oni nemaju potrebe za drugom, višom silom, koja može da ih preobrazi, da ih preporodi i spasi; oni jednostavno ne osećaju, ne vide svoju bolest.
I zbog toga je tim ljudima Bog potpuno stran. Neki od njih toliko šire sferu svog egocentrizma da na izvestan način uključuju u nju društvo drugih ljudi. Oni govore: „Za nas je religija – ljubav prema čovečanstvu, za nas je samo čovečanstvo bog.“ Nosilac takve čudne religije je bio Fojerbah, kojim se široko koristio Marks (iako je on i kritikovao Fojerbaha).
Ali, šta je to „čovečanstvo“? Rod ljudski, na kraju krajeva, predstavlja zbir istih takvih nesavršenih stvorenja kao što je jedan čovek. Zbir nesavršenog ne može biti savršen. Zbir ograničenog ne može biti bezgraničan. Zato je „religija čovečanstva“, u stvari ista ona religija egocentrizma…
Dakle, prva prepreka koja čoveku smeta da čuje glas Božiji jeste duhovna gordost, koja se kao ogroman bedem isprečila između duše i Boga. Međutim, patnje i potresi često ruše ovaj bedem. Za vreme tragedija i katastrofa kod mnogih ljudi se budi religijsko osećanje. Padaju i razbijaju se idoli koje su oni sami stvorili i kojima su hteli da zamene Boga. Uostalom, ovo se ni iz daleka ne dešava uvek i sa svima. Neke ljude patnje i potresi, baš obrnuto, čine ozlojeđenima i surovima.
Druga prepreka koja stoji između duše i Boga jeste pogruženost u svetovni život, njegova apsolutizacija, odnosno potpuno, bez ostatka, prepuštanje sebe svetovnoj kulturi, pogružavanje u sve njegove veoma složene probleme. Čovek kao da nema vremena da pogleda u nebo, on ili liči na večno zauzetog mrava ili se potpuno zadovoljava onim vrstama duševnih naslada koje mogu da mu obezbede umetnost, nauka i sl. Drugim rečima, čovek je potpuno okrenut ka duševnim vrednostima ovog sveta i ne pomišlja da postoje druge – duhovne.
U suštini, pravo govoreći, ljudska umetnost, književnost i poezija u znatnoj svojoj meri predstavljaju stihiju ljudskih strasti, samo veoma istančanih, gde se zlo pojavljuje pod maskom dobra, a grubi poroci bivaju opevani i izgledaju privlačno. Zbog toga su retki pisci i pesnici bili zaista religiozni ljudi. Zanimanje za svetovnu umetnost, potpuno uključivanje u svetovnu problematiku otkida, odseca čoveka od večnosti. U zemaljskoj huci on više ne čuje tihi glas duha. Zatim, sama po sebi, umetnost uzbuđuje i razvija ljudsku imaginaciju i fantaziju. A imaginacija i fantazija nam kao debela zavesa pokrivaju naše srce. Čovek koji se nalazi u zarobljeništvu svojih snova i maštanja živi u lažnom svetu, koji je sam stvorio i u kojem su prisutne sile demonske. Njemu se čini da živi duhovnim životom, a taj život je u stvari spoljašnji; njegovo srce ostaje neočišćeno, nepreporođeno.
Bog se otkriva čoveku kao do sada nepoznati unutrašnji duhovni život. Čista duša ne oseća Boga kao silu koja dolazi spolja, i ne kao silu koja je potencijalno postojala u njoj samoj, već kao uključivanje u potpuno drugačije, novo bitovanje. Kod ljudi sa zarobljenim srcem, koji su postali zarobljenici ovoga sveta postepeno se zaglušuje, kao da atrofira sposobnost da prihvate talase koji dolaze iz večnosti. U Bibliji postoje reči: Utolite i poznajte da sam Ja Bog (Ps. 46, 10).
To znači da čovek mora umeti da se isključi iz svega svetovnog, da se mišlju uzdigne iznad zemaljskog, da traži drugo bitovanje van granica materijalnog i duševnog sveta. On mora da se očisti od njegovih predstava i strasti da bi osetio dah Božiji. U čoveku koji je pogružen u čulnost Božiji zov ponekad izaziva ozlojeđenost. Njemu se čini da vera želi da ga liši onih radosti koje daje samo ovdašnje postojanje, da vera zauzvrat za realne osećaje i naslade (ma koliko oni kratko trajali i ma kako lažni bili) neće dati ništa osim obećanja koja se neće ostvariti. I zato se ovi svetoljupci, oni ljudi koji su svim svojim srcem vezani za svet, obično prema veri odnose ili sa hladnom ravnodušnošću ili sa skrivenom mržnjom u srcu.
I na kraju, treće. To su strasti kojih čovek ne želi da se oslobodi. Vera od njega zahteva asketizam, vera traži promene. Onaj ko je postao zarobljenik svojih sopstvenih strasti mora sebe psihološki da ubedi u to da nema ni večnog života ni odgovornosti za učinjena dela, ni buduće kazne ili nagrade. Zato čovek koji je pogružen u čulne strasti stalno iznutra ubeđuje sebe u to da večnosti nema: ona mu jednostavno ne odgovara; on ubeđuje sebe u to da bi se spokojno prepuštao svojim strastima. To je treći razlog zbog kojeg ljudsko srce odbacuje Boga.
Postoji odbacivanje svojom voljom, ali postoji i odbacivanje zbog neznanja, kada su kod čoveka veštački stvoreni izvesni ateistički kompleksi. Onda on nema posla sa verom, već sa svojom karikaturalnom predstavom o njoj, te ne odbacuje Boga, već karikaturu koja mu se od detinjstva predočava kao model vere. Ova vrsta neverja se najlakše ruši kada se čovek ozbiljno upozna sa hrišćanskom verom kao sa pogledom na svet i sa verom kao mističkog pojavom.
Pa, ipak, ponovo se postavlja pitanje: šta je to vera i zašto čovek veruje? Čovek veruje zato što je on obraz i podobije Božije. Između Prvoobraza i obraza postoji veza. Ta veza se zove simpatička veza. Vera se već u samom čoveku potencijalno nalazi kao mogućnost, tako da nam je ona svojstvena; međutim, to nije sposobnost koju čovek sam može da razvije. Vera oživljava samo uz dejstvo Božanske blagodati. Zbog toga je ona sinergija, odnosno sjedinjenje dve volje – Božanske i ljudske.
Vera je podvig ljudskog duha i ispoljavanje njegove sposobnosti da veruje i ne veruje, da razvija ili guši ovo osećanje. Ali, sa druge strane, vera za čoveka uvek predstavlja dar Božji, zato što bez blagodati Božije ona ostaje samo mogućnost ljudske duše.
Zbog čega čovek veruje i ne veruje? Veruje kada se njegova volja potčinjava Božanskoj blagodati, veruje kada traži Boga (možda, čak, i nesvesno) i u dubinama ljudskog srca dolazi do ovog divnog susreta. Ne veruje kada se njegovo srce zatvara pred blagodaću.
Ima biljaka koje zatvaraju lišće na najlakši dodir. Tako se i srce neverujećeg čoveka zatvara kada oseti dodir blagodati. Ono je ne želi, njemu je blagodat strana.
Arhimandrit Rafail (Karelin)
