Manastir Svetog Tihona u Saut Kananu u Pensilvaniji, bio je mesto upokojenja Svetog vladike Nikolaja Velimirovića, a njegova smrt za mnoge je danas misterija
Okolnosti njegove smrti u zvaničnom saopštenju glasi: „18. marta 1956, u svojoj ćeliji pronađen je u Gospodu počivši Vladika Nikolaj. Vladika je bio na kolenima, ničice, sa oslonjenom glavom na krevet. U ruci mu je bio molitvenik. Vladika je vodio sveti život i delovao sveto. Mnogi u ovakvoj Vladičinoj smrti vide svetu končinu, jer se prestavio na kolenima i moleći se“.
Ali u srpskoj crkvenoj zajednici rasprostranjen je apokrif, koji emituje sasvim drugačiju sliku:
„Mi znamo da je uoči tragedije vladiku posetio čovek, obučen u mantiju. Oni su dugo razgovarali, do kasno u noć. Ujutru niko nije video misterioznog posetioca, niti je više video kofer, koji je pripadao Vladici Nikolaju.
Bilo je glasina da je vladika u svom životu preživeo šest pokušaja lišavanja života, ali je od ovog sedmog doživeo da tako mučki bude ubijen.
Igumanija Paraskeva je tvrdila, da misteriozni stranac osumnjičen za ubistvo, bio je, u stvari, klirik vladika Dionisije. I da se kod nje nalazi pokajno pismo tog čoveka, koji on u njemu moli Svetog Joanikija da on posreduje kod Gospoda, kako bi njemu bio oprošten i razrešen neki strašni njegov greh.
Igumanija je još dodala da je, na usnama preminulog vladike bila pena, kao u čoveka kog su otrovali.
Vladika u Americi
Godine 1950, vladika je živeo veoma skromno u Njujorku.
Trvenja u srpskoj emigraciji bila su izražena tako što se „mahalo pesnicama posle borbe“, špijunskim intrigama i ono što je svojstveno stanovnicima Balkana, u tuzi naći bar malo radosti života u egzilu.
Vladika je živeo u osami i povučeno. Ali ipak ne tako davno, u Njujorškom njegovom periodu života, njegova skromna soba je bila mesto okupljanja, ne samo srpskih izbeglica i emigranata, već i onih ruskih emigranata, koji su živeli između dva rata u Jugoslaviji.
No, čak i tada, u ranim godinama izbeglištva, kada su emigranti podržavali jedni druge, organizovali su razna okupljanja i susretanja jedni sa drugima. Vladika je čak i tada, u tom „bučnom druženju“ tražio samoću. Naravno, on nije dozvoljavao sebi da uvredi goste tako, što bi demonstrirao svoju „usamljenost u masi“, ne. Umorivši se od dugog razgovora, vladika bi napuštao druženje za samo nekoliko minuta. Potom bi se vratio vidno osvežen i duhovno obodren.
