Pitate me, zašto hrišćanska crkva negoduje na spaljivanje mrtvaca? Prvo zbog toga što ona to smatra nasiljem. Srbi se i dan danas groze nad nedelom Sinan-paše, koji je spalio mrtvo telo svetog Save na Vračaru.
Apostol Pavle kaže: „Onaj ko razrušava Hram Božiji, razrušiće njega Bog“, aludirajući na to da je upravo telo Hram Božiji. Hrišćani sahranjuju tela svojih bližnjih za onaj dan kada ćemo svi biti probuđeni iz smrti u život.
Takođe, Bog proslavlja svete ljude kroz njihove netruležne mošti, što je još jedan pokazatelj važnosti tela.
Čovek je gospodar svih životinja i ikona Božija
Spaljuju li ljudi mrtve konje i pse i mačke i majmune? Ja nisam čuo. Čuo sam i video sam, da ih zakopavaju. Zašto bi se onda činilo nasilje nad mrtvim telima ljudi, gospodara svih životinja na zemlji? Ne bi li jedno spalište za crknute životinje, naročito po velikim gradovima, bilo kud i kamo opravdanije od spališta za ljude?
Dalje i zbog toga što je taj paganski i varvarski običaj potisnut iz Evrope hrišćanskom kulturom pre blizu dve hiljade godina.
Ko želi da ga obnovi, ne želi ništa ni kulturno, ni moderno, ni novo, nego jednu davno preživljenu starudiju.U Engleskoj, koja se teško može nazvati nekulturnom, vrlo je nepopularna ova vrsta neopaganizma.
Priča iz rata
Da Vam ispričam jedan slučaj. U vreme Rata poremeti pameću jedan poznati Jugosloven. Pitan pred smrt on izjavi, da mu je jedina želja, da se mrtav spali. U označeni dan našla se naša mala jugoslovenska kolonija okupljena kod spališta na Golders Grinu. Kad je mrtvo telo gurnuto u zažarenu peć, mi smo se stresli od jeze.
Potom su nas pozvali na suprotnu stranu peći, da sačekamo “četvrt časa” i da vidimo svoga zemljaka u vidu pepela. Čekali smo više od sata. Čudili smo se što se oganj tako dugo muči oko našeg pokojnika. I počnemo pitati ložača.
Šta će među potomcima Svetog Save jednomišljenici Sinan-paše?
On se izvinjavaše time, što je peć bila sasvim ohlađena. “To se, veli, ne zagreva svaki dan, jer se retko ko daje dragovoljno sažeći”. Čuvši ovo mi se raziđemo ne mogući sačekati kraj kraju našeg zemljaka. A treba da znate, da u Londonu umire dnevno više od hiljadu ljudskih bića.
U Americi ja sam video grobove velikih predsednika Vilsona, Ruzvelta, Linkolna i mnogih drugim znamenitih ličnosti. Niko od njih nije sažežen. Utoliko više čudilo bi me, šta će među potomcima svetog Save jednomišljenici Sinan-paše!
„Mi smo se živi hranili životinjama, pravo je da mrtvi nahranimo životinje“
Pričao nam jedan persijski advokat, kako je njihov postupak sa mrtvacima “najrazumniji u svetu”. Naime, oni, persijski ognjepoklonici, mada se klanjaju ognju kao božanstvu, ne spaljuje svoje umrle nego ih polažu na zemlju kao na trpezu pticama.
Groblje njihovo ograđeno je visokim zidovima, na kojima kunjajući čekaju jata orlušina. Grobari unose mrtvaca u groblje naga, pokrivena samo krpom platna, spuštaju ga na zemlju, i brzo se udaljuju. Tada orlušine žustro kreću na svoj posao.
I za nekoliko časova od mrtvog tela ljudskog preostaju samo gole kosti, koje niti ko dira niti sahranjuje. Persijska je, veli, logika ovo: “mi smo se živi hranili životinjama, pravo je da mrtvi nahranimo životinje”. Čudili smo se tome, no nismo mogli naći da je ta logika slabija od logike onih koji hoće da ognjem uništavaju ljudska tela.
Groblja su ponos narodni, izvor nadahnuća
Ali zašto od rešenih pitanja praviti ponovo pitanje? Ako budemo hteli sebi zadavati nepotrebne brige, možemo se jednog dana početi mučiti i pitanjem: da li da ubijamo prestarele ljude i žene kao što čine neka primitivna plemena? I da stvaramo društva i da propagiramo tu “ideju”!
I, najzad, s kakvim razumom vojevati protiv grobalja naročito u ovoj zemlji, gde groblja služe kao ponos narodni, kao izvor nadahnuća, i, ako hoćete, kao tapije države?
Mir Vam i zdravlje od Boga.
