Ta noć u Hitnoj službi bila je teška kao retko koja. Pacijenti su pristizali bez prestanka – sa bolom, strahom, krvlju, povicima. Dežurni lekar je već satima bio na nogama. Umor se uvukao u kosti, a misli su postale kratke i oštre: šta je hitno, šta može da sačeka.
U jednom trenutku dovezoše i beskućnika. Ležao je na nosilima, prljav, zapušten, a od njega je dolazio neprijatan miris koji je ispunjavao čitav hodnik. Lekar ga je pogledao – dovoljno da proceni da je u teškom, ali ne i hitnom stanju u odnosu na ostale.
„Sačekajte malo“, rekao je sestri, i okrenuo se sledećem pacijentu.
Nije ga odbio. Nije ga uvredio. Ali mu nije ni prišao.
Smena se nastavila. Slučaj za slučajem, lice za licem. Kada je konačno seo – iscrpljen, potpuno prazan – san ga je tiho savladao.
I tada – svetlost.
Ne ona bolnička, hladna i bela. Nego neka druga – tiha, topla, živa. Svetlost pred kojom čovek ne može da se pretvara. U toj svetlosti osetio je nešto za šta nije imao reči – osetio je da stoji pred Istinom. I počeo je da se moli. Onako iz dubine, bez pripreme, bez pravih reči – samo srce koje traži.
Tada se začuo glas, blag kao dah:
„Moliš me da te spasim… a ti mene nisi primio.“
Lekar se trže iz sna. Srce mu je lupalo. Nekoliko trenutaka nije znao ni gde je, ni ko je. A onda – kao munja:
Beskućnik.
Skočio je i potrčao do prijemnog odeljenja.
„Gde je onaj čovek? Onaj što su ga doveli noćas?“
Sestra ga je pogledala s umornim, tihim izrazom – onim koji lekari znaju, i straše ga.
„Odveli su ga… preminuo je pred jutro. Bio je već jako loš kad su ga doveli.“
Lekar je stajao. Nije znao koliko dugo. U glavi mu se vrtelo samo jedno: šta bi bilo da je prišao. Da ga je pogledao. Da ga je pitao samo – kako si?
Ali nije.
Nisam ga video.
Vratio se u ordinaciju. Seo. Ruke su mu bile teške – ne od umora, nego od nečeg drugog. Na stolu je ležao papir. Nije znao odakle. Pogled mu pade na nekoliko reči, napisanih prosto, bez ukrasa:
„Da, to sam bio Ja.“
Skinuo je mantil.
Tiho. Bez reči. Kao čovek kome je nešto postalo jasno – i ko zna da se posle toga ne može živeti isto.
Posle nekog vremena, više nije radio u bolnici.
A ima i onih koji tu lekciju nisu naučili iz snova.
Uoči Božića 2018. godine, u Severnoj Osetiji, upokojio se jeromonah Josif – doktor medicinskih nauka, monah, lekar. Čovek znanja, ali pre svega – čovek srca.
U hramu u kome je služio, pred kraj Liturgije, ispred vrata bi se okupljali beskućnici. Stajali bi u redu, tiho, bez galame. Znali su da će izaći. I zaista – izašao bi. I to sa šačicom novca. Ali i sa nečim mnogo težim od novca: sa pogledom u kome nije bilo ni gađenja, ni žurbe, ni ravnodušnosti. Sa rukama koje nisu žurile da se očiste.
Svakome bi pružio ruku. Svakome nešto dao. A lica tih ljudi – umorna, izbrazdana, navikla da budu nevidljiva – zasijala bi na trenutak nekom tihom radošću. Kao da ih je neko konačno video.
Posle njegovog upokojenja, kažu oni koji su bili prisutni – na njegovom licu ostao je osmeh. Tihi. Miran. Kao kod čoveka koji je došao kući.
Razlika između ove dvojice ljudi nije u znanju. Obojica su imali znanje. Nisu u stepenu dobrote – obojica su hteli dobro. Razlika je u tome – ko je gledao, a ko je video. Jedan je Hrista prepoznao – ali prekasno. Drugi Ga je video – u svakom ko je stajao pred njim, svaki dan. I sad – pitanje koje ovaj tekst zaista postavlja – nije o lekaru. Nije o jeromonahu. Pitanje je o nama. Jer svaki dan, u prolazu, u žurbi, u umoru, pored nas prolaze lica koja ne primećujemo. Ljudi koje odlažemo za „kasnije“. Oni pored kojih prolazimo jer „nisu hitni“. A možda su baš oni – jedini važni.
Neće nas Gospod pitati koliko smo bili zauzeti. Neće nas pitati koliko smo opravdanja imali. Neće nas pitati koliko smo puta rekli: „Sačekaj malo.“ Nego: „Jer ogladneh, i ne dadoste Mi da jedem; ožedneh, i ne napojiste Me; stranac bejah, i ne primiste Me…“
I tada ćemo, možda, kazati – sa istim onim osećanjem s kojim je lekar stajao u hodniku: „Gospode, kada Te videsmo?“
A odgovor će biti isti kao uvek: „Kad ne učiniste jednome od ove najmanje braće – ni Meni ne učiniste.“
Zato – dok još ima vremena. Dok susreti nisu postali sećanja. Dok „kasnije“ nije postalo „nikad“. Da naučimo da vidimo. Jer u svakom čoveku stoji Tajna. I u svakom susretu – Sud.
Kako su veličanstvena dela Tvoja, Gospode.
