Milutin Milanković je bio veliki naučnik, ali i uzvišeni stvaralac čiji put kroz vasionu i vekove stremi mnogo dalje od odredišta naučne misli.
Pripada takvim naučnicima koji uspostavljaju svet u mislima, sklopovima i odnosima, jer se on zapravo bavio pitanjima koja, prema svedočanstvu najstarijih zapisa drevnih naroda, čine praosnov svake kulture – zakonima osunčavanja, smenom godišnjih doba i utvrđivanjem pouzdanog kalendara.
Ličnost koja je do krajnjih granica posvećena problemu koji želi da reši. Sistematičan, uporan, matematički do perfekcije precizan i metodičan, na sretan način spojio je raskošan sanjarski talenat i upornost jednog istraživača.
Ostavio je za sobom neizbrisive tragove koje ni vreme neće moći da potisne. Bio je istinski argonaut. Potpuno ravnopravan antičkim mudracima čija imena i dalje blistaju u svoj svojoj čistoti i večnom plamenu što obasjava prohujale milenijume, ali i nova narastanja.
Ko je Milanković?
Ko je Milutin Milanković? Šta je otkrio? Po čemu je njegov doprinos nauci tako velik da se s njegovim imenom ustanovljava medalja za vrhunske domete u nauci, a Mesec i Mars na svojim atlasima upisuju njegovo ime? Šta ga je toliko izdiglo u hramu nauke? Čime se njegovo delo opire zaboravu, i zašto se, kako vreme prolazi, o njemu sve više govori?
U traganju za odgovorom mogu se nabrojati njegovi rezultati u nauci, književnosti i građevinarstvu. Ali pravi izazov i dalje ostaje pokušaj da se sve to sažme u jednom pojmu, u jedinstvenoj slici.
Graditelj mostova
Treba nešto reći za sve raznorodne poslove kojima se bavio, a da to bude jasna i nepodeljena suštastvenost. Ako je takav pokušaj moguć, onda svakako velikog Milankovića treba nazvati graditeljem mostova.
Gradio ih je celi život, u fizičkom kao i duhovnom svetu. On je i graditelj mostova koji stoje iznad zahuktalih reka, ali i andrićevski graditelj koji svojim mostovima premošćuje jaz među svetovima i među naukama. Zapravo želi da napravi most nad mostovima, koji bi spojio Zemlju sa Suncem.
Svojim radom gradio je vidljive i nevidljive mostove, kao „večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti i rastanka“.
U naukama spajao je veoma udaljene oblasti, kao što su astronomija i geologija u jedinstvenu matematičku teoriju koja je dala prave odgovore na celinu planetarne dimenzije sudbine prirode i čoveka. Sve što je radio zapravo je spona.
Rođen između Istoka i Zapada, školovan na Zapadu, vratio se na Istok gde je radio i umro. Spojio je svojim radom naučnu kulturu Zapada i duboku misteriju pravoslavlja izrađujući kalendar, koji je postao najviši sklad ljudskih stvari sa kosmičkim zahtevima.
Spojio je Zemlju i Nebo, utvrđujući svojom naukom da se uzroci zemaljskih događaja moraju tražiti u zakonima koji vladaju nebom.
Mladost
Najznačajniji srpski naučnik koji je svoju karijeru proveo u Srbiji, akademik i profesor Univerziteta u Beogradu. Milutin Milanković, snagom svog talenta, ali nadasve, upornim i sistematskim radom, iskazao se u nizu naučnih disciplina.
U svetu najpoznatiji kao autor astronomske teorije klimatskih promena, kojom je objasnio misteriju ledenih doba.
Početak njegove životne priče je 28.maj 1879. godine na slavonskoj ravnici, u Dalju. To je mesto na Dunavu, u okolini Osijeka, gde je završio osnovno obrazovanje.
Svojom veličinom i svojim tokom Dunav je postao opsesija vremena i prostora za Milankovića. Reka kraj koje je protekao ceo njegov život davala mu je neophodnu sigurnost u životu. U njoj je nalazio izvore nadahnuća za svoj stvaralaški rad.
„Ceo moj život prošao je kraj velike reke. U mladosti, jutrom sam gledao Dunav kako otkida komade očeve zemlje. Studentske dane u Beču proveo sam kraj njega. Sa Kapetan Mišinog zdanja Beogradskog univerziteta često sam gledao na Dunav u proleće i u jesen. U izgnanstvu, u Pešti, njime sam se tešio. Evo me pod starost opet kraj Dunava. ”
Prvi Srbin doktor tehničkih nauka
U sedamnaestoj godini, posle osnovnog obrazovanja u rodnom kraju, po nagovoru svojih profesora, kao izraziti matematički talenat, odlazi u Beč i nastavlja školovanje na Visokoj tehničkoj školi. Studije građevine uspešno je okončao 1902. godine. 1904. godine briljantno brani doktorat. Sa nepunih 26 godina promovisan je u doktora tehničkih nauka 17. decembra 1904. godine. Tako postaje prvi Srbin doktor tehničkih nauka.
Iako je svojim značajnim stručnim i naučnim radom u Beču stekao ugled afirmisanog građevinskog stručnjaka i pronalazača, Milanković oseća da građevinska praksa ne može biti njegova budućnost, već da je nauka njegov životni cilj.
Nošen dubokom željom da se bavi naukom, 1909. godine napušta udoban život, uspešan i finansijski veoma unosan posao građevinskog inžinjera, te dolazi u Beograd za profesora na Katedri za primenjenu matematiku. Tu doživljava vrhunac svoga stvaralačkog rada.
Odluku da ostane u Beogradu doneo je iz dubokog uverenja da će se samo onda osećati srećnim i smatrati da je postigao pravi cilj svoga života. Kreće u potragu za orijentacijom svog celokupnog budućeg rada. To je bilo doba njegovog intenzivnog i dubokog razmišljanja.
Spojio nauku o vasioni i Zemlji
Primenom sferne astronomije, nebeske mehanike i matematičke fizike prvi je matematički dokazao da astronomski uticaji upravljaju mehanizmom termičkih pojava na Zemlji. To je učinio kroz definisanje promena orijentacije Zemljine ose rotacije – precesija ravnodnevnica, promena nagiba Zemljine ose rotacije prema ekliptici i ekscentriciteta putanje Zemlje oko Sunca.
Time je uspostavio sponu nauka o vasioni i nauka o Zemlji i otpočeo proučavanje klime na način koji pre njega nije postojao. Na taj način je, koristeći matematičke modele, prvi objasnio periodizacije nastanka, razvoja i smene ledenih i međuledenih doba tokom proteklih 600 000 godina. Tako i formalno pristupa zasnivanju svoje čuvene astronomske teorije promene klime.
Rezultate svojih istraživanja iskazao je izvlačeći krive koje pokazuju varijacije u osunčavanju za različite geografske širine. Objedinjene rezultate svoga dugogodišnjeg rada objavio je u kapitalnom delu “Kanon osunčavanja i njegova primena na problem ledenih doba”
Od armiranog betona do Kanona osunčavanja
Iako se odvojio od građevinarstva i krenuo putem izučavanja problema ledenih doba, građevinarstvo je bilo njegov poziv, ali i njegova strast. To se najbolje videlo u njegovom radu Vavilonski toranj moderne tehnike koji objavljuje tri godine pred smrt.
U njemu je uložio odsutni napor da svom građevinskom radu da dimenziju koju je već postigao u naučnom. Milanković postavlja pitanje:
“Do koje najveće visine i kojim savremenim sredstvima bismo se mogli popeti uvis građevinom koja bi nadmašila sve dotadašnje?”
U ovom pitanju progovara apsolutni, mitski graditrelj, koji želi da premosti granice ideje i materije. Da se poput Ikara vine pravo ka Suncu da bi sjedinio istraživača neba i graditelja.
Odgovor je bio u građevini koja bi bila sazidana od betona.
Njegovi proračuni su pokazali da se kao najviša, može sagraditi betonska građevina poluprečnika osnove 112,84 km, visine 21,646 km. To predstavlja teorijsku granicu visine koja se zbog građevinske statike ne može prekoračiti.
Projektujući svoj Vavilonski toranj, sa širokom platformom na vrhu, za meteorološku i astronomsku opservatoriju, Milanković je, kao i pre, povezivao građevinarstvo sa svojim snom o putu ka vasioni.
Svoju graditeljsku delatnost u Srbiji krunisao je projektovanjem devetnaest armirano-betonskih mostova preko reke Timok, na izuzetno teškim terenima, kojima i danas prolazi pruga Niš-Knjaževac. Tu su objekti za potrebe Komande vazduhoplovstva, Kovnice novca u Topčideru i mnogim drugim građevinama.
Pisac istorije prirodnih nauka
Milutin Milanković bio je ne samo naučnik, nego i istoričar nauke, hroničar naučnih zbivanja svoga vremena, pisac čija dela imaju i literarnu vrednost. Razvrstao je svoje stvaralaštvo na: naučna dela i rasprave, univerzitetske udžbenike, naučno-popularna i književna dela.
Književni opus akademika Milutina Milankovića obuhvata memoarsku prozu „Uspomene, doživljaji i saznanja“, naučno-popularni roman „Kroz vasionu i vekove“ i zbirku pripovedaka „Kroz carstvo nauka“.
Neumorni stvaralac objavljuje još nekoliko dragocenih dela iz te oblasti.
Iako je u svojim delima opisivao različita vremena, mesta događanja, pojave i ličnosti, iz njih provejava Milankovićeva želja da slikovito i jasno prikaže živote velikih naučnika, najsloženije probleme nauke, vreme u kome se oni rađaju, kao i njihovu primenu u oblasti tehnike.
Izvanredno poznavanje građe o kojoj je pisao omogućilo mu je da na kratak i slikovit način prikaže najsloženije naučne probleme koja su rešili vrhunski umovi. Takav način prikazivanja naišao je na izuzetan prijem među najširom čitalačkom publikom.
Svet novog kalendara
Na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu je 1923. godine Milanković je učestvovao kao delegat vlade naše zemlje. Ali i kao delegat Srpske Patrijaršije, pored mitropolita crnogorsko-primor¬skog, gospodina Gavrila Dožića.
Predlog za reformu Julijanskog kalendara, koji je Srpska delegacija po drugi put (prvi nije prihvaćen) podnela Kongresu, uradio je u toku rada Kongresa Milutin Milanković.
U osnovi tog predloga nalaze se najnovija dostignuća astronomske nauke onog vremena kao i tačniji matematički račun sa ostacima.
Zahvaljujući autoritetu Srpske pravoslavne crkve, u uslovima obnove miroljubivih procesa posle Velikog (Svetskog) rata, predlog reforme kalendara Srpske pravoslavne crkve usvojen je.
Važan doprinos tome dala je naučna mudrost i naučni autoritet Milutina Milankovića.
Gospodar tajni osunčavanja Zemlje, putnik kroz vasionu i vekove, umro je u osamdesetoj godini života, 12. decembra 1958. godine u Beogradu. Prema sopstvenoj želji, sahranjaen je u Dalju. Na obali Dunava, odakle je pošao na put kroz vasionu i vekove.
