U Japanu, gde sa radom ponovo počinje najveća nuklearna centrala sveta, kao i u Kini, SAD i Rusiji, pažnja vlada se sve više usmerava na nuklearnu energiju. U tome značajnu ulogu ima veštačka inteligencija, za čiji razvoj su potrebni data centri koji su ogromni potrošači struje, ali i inflacija, odnosno, potreba da se obori cena električne struje.
Prvi put od katastrofe u Fukušimi 2011. godine, u Japanu 20. januara počinje sa radom (po kapacitetu) najveća nuklearna centrala na svetu „Kašivazaki-Kariva“.
Taj kompleks u prefekturi Njigata na obali Japanskog mora, koji se sastoji od čak sedam reaktora, u vlasništvu je „Tokijske elektroprivrede“ („TEPKO“) i od suštinskog je značaja za snabdevanje električnom energijom prestoničnog pojasa, u kojem živi čak 37 miliona ljudi. U Japanu je do 20. januara radilo samo 14 reaktora – pre akcidenta u nuklearki „Fukušima 1“, koja je takođe u vlasništvu „Tokijske elektroprivrede“, u zemlji su funkcionisala čak 54 reaktora.
Proučavanje zemljišta ispod elektrane „Kašivazaki-Kariva“, njenih tehničkih sklopova i otpornosti na potrese naravno nije trajalo punih 15 godina, koliko je prošlo od nesreće u Fukušimi.
Japanski komentatori otvoreno kažu da je psihološki element, odnosno, zaziranje stanovništva od korišćenja nuklearnih centrala, ono što je odložilo davanje dozvole za njen rad.
Inače, u ovom trenutku Japan ne koristi potencijal od čak 19 gigavata proizvodne snage, jer većina njegovih nuklearki i dalje stoji. Pored tih već postojećih nuklearki, zamrznuta je i izgradnja reaktora potencijalne snage od četiri gigavata. U Japanu poslednjih pet godina traje osetna inflacija i učestala su poskupljenja struje.
Rast cene električne energije, zapravo, je počeo još nakon nesreće u Fukušimi, kada su, zbog straha javnosti i potrebe da se utvrdi bezbednost nuklearnih postrojenja, najednom bili zaustavljeni svi reaktori u zemlji, te otpočeo uvoz velikih količina uglja i prirodnog tečnog gasa, kao i vraćanje u funkciju starih termoelektrana.
Ponovno uključenje reaktora u centrali „Kašivazaki-Kariva“ (za sada jednog) zato je ekonomski opravdano – ono će verovatno doprineti stabilizaciji snabdevanja i cena struje, te smanjenju uvoza energenata.
Uopšte govoreći, nuklearke su ekonomičnije i isplativije od drugih postrojenja za proizvodnju struje, dok god funkcionišu normalno, bez većih nezgoda.
Mada održavanje reaktora košta desetine miliona dolara i njihovo bezbedno uklanjanje nakon prestanka eksploatacije (uključujući tu i nuklearno gorivo iz njihovog jezgra) može da traje mnogo godina, u Japanu, smatra se, jedan veći reaktor, ako radi, kompaniji koja ga poseduje može da donese oko 630 miliona dolara profita godišnje.
Takođe, ekonomisti tvrde da bi, kada bi Japan zaustavio rad pomenutih 14 reaktora, cena struje skočila za čak 30 odsto.
Pored inflacije, još jedan snažan podsticaj za restartovanje reaktora u Japanu je jačanje industrije poluprovodnika i izgradnja data centara potrebnih za razvoj veštačke inteligencije – ove dve strateške grane ogromni su potrošači električne energije.
Japanski mediji, na primer, javljaju da planeri novih fabrika čipova (poluprovodnika) svesno traže upravo lokacije koje se napajaju strujom iz nuklearki, jer on pružaju stabilno i obilno snabdevanje.
Dalje, mada nuklearna nesreća može imati izuzetno ozbiljne posledice po zdravlje ljudi i životnu sredinu, u normalnim uslovima nuklearne centrale doprinose značajnom smanjenju emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte i klimatske promene i koji su štetni po zdravlje ljudi.
Nuklearne centrale su Japanu potrebne i iz geopolitičkih razloga.
Naime, dalekoistočna carevina poseduje svu tehnologiju potrebnu za njihovu izgradnju – višedecenijski nosioci nuklearne industrije u zemlji su domaće kompanije „Tošiba“ i „Hitači“, tako da je u tom smislu samodovoljna.
Sa druge strane, prirodni tečni gas, nafta i ugalj se u potpunosti uvoze iz inostranstva, što Japan čini ekstremno ranjivim u odnosu na eventualno presecanje pomorskih ruta koje vode od Bliskog istoka, do kojeg bi moglo doći u slučaju oružanog sukoba u Tajvanskom moreuzu ili Južnom kineskom moru.
Takođe, ulaganje u obnovljive izvore energije, solarnu i eolsku, podrazumeva kupovinu velike količine kineske opreme, što ostrvsku državu dovodi u zavisan položaj u odnosu na geopolitičkog takmaca – Tokio može lako pasti u nepovoljnu situaciju u slučaju da Peking odluči da mu iz nekog razloga uvede sankcije i uskrati isporuku odgovarajućih aparata i delova.
Kina, naime, proizvodi oko 70 odsto svetskih uređaja za akumulaciju električne energije, te ima dominatnu poziciju na svetskom tržištu solarnih panela i vetrenjača.
Zbog svih tih razloga „TEPKO“ namerava da u narednih deset godina uloži oko 70 milijardi dolara u nuklearne centrale. U prefektruri Fukušima, u martu 2011. godine je nakon strašnog zemljotresa snage devet stepeni u epicentru cunami visine oko 15 metara je poklopio dve nuklearne centrale u sastavu Tokijske elektroprivrede na pacifičkoj obali.
U jednoj od njih, centrali „Fukušima 1“, došlo je izlivanja radijacije zbog otkazivanja mreže za napajanje strujom i kvara pomoćnih generatora, što je dalje prouzrokovalo pregrejavanje jezgra reaktora i eksplozije gasa koje su razorile metalne košulje reaktora.
Za osnovni uzrok nesreće uzeto je to što „TEPKO“ nije uložio novac u izgradnju višeg (i skupljeg) zaštitnog zida – centralu je od mogućeg nailaska cunamija branio niski zid od svega pet metara. Ovo uprkos tome što je područje na kojem se nuklearka nalazi krajem 19. veka pogodio cunami visine preko 30 metara.
Rukovodstvo kompanije smatralo je da je verovatnoća da opet naiđe veliki cunami vrlo mala i nije htelo da „zagrize“ u profit i umanji dividende namenjene deoničarima izdvajanjem novca za podizanje višeg zida.
Ironično je bilo i to što je „TEPKO“, da bi obezbedio lakše (brodsko) snabdevanje opremom i vodom za hlađenje reaktora iz mora, izravnao uzvisinu od oko 20 metara i centralu izgradio u nivou površine Tihog okeana, izloživši je opasnosti od talasa.
Takođe, istragom je bilo ustanovljeno i da su generatori koji su trebali da odmene glavno napajanje strujom u slučaju da ono otkaže bili smešteni u prizemlju umesto na krovovima zgrada, gde bi bili bezbedni od cunamija.
Ta kompanija je, u vreme tragedije u Fukušimi, dakle, bila privatno preduzeće, ali je sada u državnom vlasništvu, jer je vlada, nakon što je u više navrata davala finansijske injekcije kako bi je održala u životu, preuzela čak 56 odsto njenih deonica.
Neobična i dramatična nesreća u Fukušimi, koja je u jednom trenutku zapretila opstanku čitave prestonične oblasti i osakatila japansku nuklearnu industriju, motivisala je vlade u Berlinu i Tajpeju da se u potpunosti odreknu nuklearne energije, zatvaranjem postojećih nuklearnih centrala i zamrzavanjem onih u izgradnji.
Odustajanje od nuklearne energije, međutim, nije postalo svetski trend. U Kini, zbog skokovitog rasta industrije i ekstremno velike zagađenosti usled korišćenja ogromnih količina uglja, nuklearke, kao ekonomični izvor velikih količina energije i sredstvo koje omogućuje osetno umanjivanje zagađenja vazduha, ostale su nasušna potreba.
U toj zemlji, gde nuklearne centrale trenutno zadovoljavaju samo nešto više od pet odsto potreba države za strujom, danas je u izgradnji čak 27 nuklearnih reaktora, iako je vlada, upravo zbog nesreće u Fukušimi, donela odluku da postrojenja te vrste više ne diže dublje na kopnu, već samo na obali.
Tako će Kina, koja već poseduje 59 funkcionalnih reaktora snage 62 gigavata, do 2030. po kapacitetu najverovatnije preteći svetskog nuklearnog lidera SAD, koje poseduju 94 reaktora snage 97 gigavata, jer namerava da do te godine ostvari ukupnu instalisanu snagu od 110 gigavata.
Kina i Rusija nosioci ubrzanog razvoja svetske nuklearne industrije
Kina, dakle, strelovitom brzinom uvećava svoje nuklearne kapacitete. Ona je, naime, samo u devetogodišnjem periodu od 2015. do 2024. izgradila čak 34 reaktora.
Stručnjaci tvrde da u Kini od polaganja temelja nuklearne centrale do početka njene eksploatacije, odnosno, priključenja na električnu mrežu prođe prosečno samo 6,3 godine, što je za čak tri godine bolji rezultat od svetskog proseka.
I Trampova administracija je u maju prošle godine objavila plan po kojem bi do 2030. godine u SAD, gde još od 2013. godine nije pušten u rad nijedan novi reaktor, trebala da počne izgradnja čak deset takvih postrojenja, prvenstveno zbog velike potražnje za strujom koju generišu data centri.
Puno nuklearnih reaktora, kod kuće ali i u stranim zemljama poput Turske, Egipta, Indije i Bangladeša, gradi i Rusija. Vlada u Moskvi planira izgradnju čak 38 novih reaktora u svojoj zemlji, gde već radi njih 36.
Po podacima američke Adminstracije za informacije o energiji (EIA) u junu 2025. godine u svetu je, u 31 zemlji, radilo 416 nuklearnih reaktora ukupne instalisane snage od 376 gigavata.
Ako bi se tome pridodali svi ispravni rekatori u Japanu koji sada stoje, taj broj bi skočio na blizu 440 reaktora.
