Naučnici već dugo veruju da se na samim granicama Sunčevog sistema nalazi Oortov oblak – ogromno, ali nevidljivo jato zaleđenih objekata, koje služi kao izvor mnogih kometa. Iako ga još niko nije direktno posmatrao, nova istraživanja NASA sugerišu da bi ovaj tajanstveni oblak mogao imati neobičan oblik sa spiralnim kracima, nalik minijaturnoj galaksiji. Ova otkrića mogla bi da nam pomognu da bolje razumemo poreklo i kretanje kometa u našem kosmičkom susedstvu.
Tačan oblik Oortovog oblaka i kako na njega utiču sile izvan našeg Sunčevog sistema, do danas su ostali misteriozni. Sada su istraživači razvili novi model koji sugeriše da unutrašnja struktura Oortovog oblaka može da izgleda kao spiralni disk.
Svoje nalaze su objavili 16. februara na serveru za preprint arXiv, što znači da rad još nije recenziran. Oortov oblak je nastao od neiskorišćenih ostataka džinovskih planeta Sunčevog sistema (Jupitera, Neptuna, Urana i Saturna) nakon njihovog formiranja pre 4,6 milijardi godina.
Neki od ovih ostataka su toliko veliki da bi se mogli smatrati patuljastim planetama. Kako su ove planete počele da kruže oko Sunca, njihovi pokreti su izbacili višak materijala daleko izvan Plutonove orbite, gde danas borave. Unutrašnja granica Oortovog oblaka nalazi se na udaljenosti od oko 2.000 do 5.000 astronomskih jedinica (AJ) od Sunca, dok se njegova spoljašnja ivica prostire između 10.000 i 100.000 AJ. Poređenja radi, jedna AJ iznosi oko 150 miliona kilometara, što je prosečna udaljenost između Zemlje i Sunca.
Zbog tolikih razmera, čak i pri trenutnoj brzini od oko 1,6 miliona kilometara dnevno, svemirska letelica NASA-e, Vojadžer 1, neće stići do Oortovog oblaka još narednih 300 godina. A da bi ga u potpunosti napustila, trebalo bi joj još neverovatnih 300.000 godina.
Ova ekstremna udaljenost znači da su tela u oblaku previše mala i bleda i da se kreću previše sporo, da bi ih direktno snimili čak i najmoćniji teleskopi. Većina naših dokaza za to potiče od kometa koje se periodično pojavljuju u dugim razmacima, kao i grudvi snega leda i prašine, izbačenih iz oblaka u orbitu oko Sunca, usled gravitacionih perturbacija, piše livescience. Da bi bolje razumeli kako bi Oortov oblak mogao da izgleda, istraživači koji stoje iza nove studije koristili su informacije iz orbita kometa i gravitacionih sila unutar i izvan našeg Sunčevog sistema da bi izgradili model strukture Oortovog oblaka. Jedan od ključeva za razumevanje oblika Oortovog oblaka je „galaktička plima“ — privlačenje koje stvaraju zvezde, crne rupe i centar naše galaksije, koji imaju presudan uticaj na objekte Ortovog oblaka, ali su za objekte bliže Suncu maskirani gravitacijom naše zvezde.
Kada su naučnici proveli ovaj model kroz „Plejade” – superkompjuter NASA, on je „izbacio” strukturu za unutrašnji deo oblaka (najgušće naseljeni region, koji se nalazi na 1.000 do 10.000 AJ od Sunca) koja podseća na spiralni disk Mlečnog puta.
Prema ovom modelu, krakovi ovog unutrašnjeg Oortovog oblaka protežu se 15.000 AJ od kraja do kraja. Da bi potvrdili ovu strukturu kroz posmatranja, istraživači će morati direktno da prate objekte ili da odaberu svetlost koja se od njih reflektuje iz svih drugih izvora u pozadini i prednjem planu. Oba ova zadatka su neverovatno teška, i tek treba da dobiju resurse posvećene samo njima.
Istraživači veruju da bi, ako želimo da razumemo odakle dolaze komete, kako je evoluirao naš solarni sistem i kakav je kontinuirani uticaj oblaka na naš deo svemira, možda bilo dobro da počnemo da to i istražujemo.
