Poezija Alekse Šantića kreće se u celini između dva tradicionalna opredeljenja, između ličnih i kolektivnih osećanja, ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda. U njegovim pesmama dočaran je orijentalni ambijent bašta, šedrvana, behara, šarenih leptira; devojka koja se u njima pojavljuje sva je okićena đerdanima, bujne, izazovne, ali ipak skrivene lepote. Ali, jedna koja se posebno ističe je „Mi znamo sudbu“, za koju je rečeno da je „sonet naše istorije“.
Više nego drugi pesnici Aleksa Šantić naglašava patnju i mučeništvo kao najvažnije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda. U pesmi „Mi znamo sudbu“ tema mučeništva naroda prožeta je osećanjem njegove nepobedivosti. Čak ni smrt ne predstavlja kraj borbe za slobodu nego samo njen nastavak („I kad nam muške uzmete živote/grobovi naši boriće se s vama“). Ova pesma je zasnovana na njegoševskom shvatanju slobode i žrtvovanja za narod. U svom izrazu ima nečeg od Njegoševe visoke sentencioznosti i patosa.
U nizu pesama Šantić je iskazao patnju i veličinu radnog čoveka, seljaka i radnika.
Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
no strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi –
Bog je slobodu dao za čovjeka.Snaga je naša planinska rijeka,
nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati svikô –
u svojoj smrti da nađe lijeka.Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
i silni, kao planinska rijeka,
svi ćemo poći preko oštra kama!Sve tako dalje, tamo do Golgote,
i kad nam muške uzmete živote,
grobovi naši boriće se s vama!
Šantićeva poezija
Kao pesnik Aleksa Šantićformirao se na prelomu dva veka i više nego i jedan drugi pripadnik svog pesničkog naraštaja povezao je u svom delu idejne i pesničke težnje jednog i drugog. Rođen je na današnji dan u Mostaru. On se, posle završene trgovačke škole u Trstu i Ljubljani, vratio u rodni grad i u njemu ostao do kraja života.
Šantićeva pesnička intima prožeta je snažnim porodičnim osećanjem. Nju obasjava plamen domaćeg ognjišta. U velikoj elegiji „Pretprazničko veče“, olovnu težinu usamljenosti u opustelom domu olakšava sećanje na detinjstvo i na idilične večeri oko rasplamsale vatre na ognjištu kada je cela kuća bila ispunjena smehom, pesmom i pričom, ali i uteha koju mu donose pesme, i svoje „i drugova sviju“. Osećanje bratske ljubavi širi se u njegovim pesmama u sve većim i većim krugovima – na porodicu, na prijatelje i drugove, na žive i mrtve srpske književnike, kojima često posvećuje svoje pesme,na ceo srpski narod, na prirodu.
I njegova socijalna i patriotska poezija, u kojoj je postigao najveće umetničke domete, obasjana je svetlošću domaćeg ognjišta i prožeta njegovom toplinom. U sonetu „Moja otadžbina“ pesnik otadžbinu poistovećuje sa narodom. Ona je svuda gde se njegov narod nalazi. Cela otadžbina je kao rodni dom, a svi pripadnici naroda kao rođene braća.
