Поезија Алексе Шантића креће се у целини између два традиционална опредељења, између личних и колективних осећања, љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа. У његовим песмама дочаран је оријентални амбијент башта, шедрвана, бехара, шарених лептира; девојка која се у њима појављује сва је окићена ђерданима, бујне, изазовне, али ипак скривене лепоте. Али, једна која се посебно истиче је „Ми знамо судбу“, за коју је речено да је „сонет наше историје“.
Више него други песници Алекса Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа. У песми „Ми знамо судбу“ тема мучеништва народа прожета је осећањем његове непобедивости. Чак ни смрт не представља крај борбе за слободу него само њен наставак („И кад нам мушке узмете животе/гробови наши бориће се с вама“). Ова песма је заснована на његошевском схватању слободе и жртвовања за народ. У свом изразу има нечег од Његошеве високе сентенциозности и патоса.
У низу песама Шантић је исказао патњу и величину радног човека, сељака и радника.
Ми знамо судбу и све што нас чека,
но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи –
Бог је слободу дао за човјека.Снага је наша планинска ријека,
њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикô –
у својој смрти да нађе лијека.Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
и силни, као планинска ријека,
сви ћемо поћи преко оштра кама!Све тако даље, тамо до Голготе,
и кад нам мушке узмете животе,
гробови наши бориће се с вама!
Шантићева поезија
Као песник Алекса Шантићформирао се на прелому два века и више него и један други припадник свог песничког нараштаја повезао је у свом делу идејне и песничке тежње једног и другог. Рођен је на данашњи дан у Мостару. Он се, после завршене трговачке школе у Трсту и Љубљани, вратио у родни град и у њему остао до краја живота.
Шантићева песничка интима прожета је снажним породичним осећањем. Њу обасјава пламен домаћег огњишта. У великој елегији „Претпразничко вече“, оловну тежину усамљености у опустелом дому олакшава сећање на детињство и на идиличне вечери око распламсале ватре на огњишту када је цела кућа била испуњена смехом, песмом и причом, али и утеха коју му доносе песме, и своје „и другова свију“. Осећање братске љубави шири се у његовим песмама у све већим и већим круговима – на породицу, на пријатеље и другове, на живе и мртве српске књижевнике, којима често посвећује своје песме,на цео српски народ, на природу.
И његова социјална и патриотска поезија, у којој је постигао највеће уметничке домете, обасјана је светлошћу домаћег огњишта и прожета његовом топлином. У сонету „Моја отаџбина“ песник отаџбину поистовећује са народом. Она је свуда где се његов народ налази. Цела отаџбина је као родни дом, а сви припадници народа као рођене браћа.
