Ovih meseci mnogo se govori o revoluciji. Kako god se ona danas nazivala, ona je nešto sasvim novo iako se mnogi upinju da razglase da je to već viđena priča. Za sve koji govore o revoluciji ili učestvuju u njoj osnovna lektira je već dugo prisutna. A lektira o ljubavi je oko nas od pamtiveka iako se o njoj svuda u svetu mnogo manje govori, a još manje propoveda. Revolucija i ljubav su dve najmoćnije sile u ljudskoj istoriji – jedna teži da promeni svet, a druga pokušava da u toj promeni sačuva ljudskost. Malo umetničkih dela oslikava ovu dvojnost tako živopisno kao što to čine romani „Deset dana koji su potresli svet” Džona Rida i „Doktor Živago” Borisa Pasternaka. Na to idu i njihove filmske adaptacije – „Crveni” Vorena Bitija (1981) i „Doktor Živago” Dejvida Lina (1965). Mada različita u ideologiji i estetici, ova dela spajaju se u jednoj istini – u vremenima prevrata ljubav je istovremeno otpor haosu, ali i njegova žrtva.
Džon Rid nije samo novinar, već i učesnik Oktobarske revolucije, američki radikalni levičar koji veruje u moć klasne borbe da promeni svet nabolje. Spoj reportaže sa revolucionarnim žarom, njegova knjiga „Deset dana koji su potresli svet” (1919) strastven je prikaz revolucije iz prve ruke. Ona je i prikaz Ridovog ličnog života, koji je buran skoro kao i događaji koje opisuje. Njegova veza sa Luiz Brajant (Dajan Kiton u pomenutom filmu) – novinarkom i revolucionarkom – strasna je, ispunjena neverstvima i ideološkim sukobima. Voren Biti prikazuje tu vezu filmskim rukopisom koji se može nazvati – melanholična grandioznost. On majstorski, i kao glavni glumac i kao režiser, oslikava sudbinsku zakonitost koja glasi – ljubav i revolucija zahtevaju istu bezobzirnu posvećenost.
Čin otpora
U filmu „Crveni” revolucija nije samo politički čin već je egzistencijalni nalog, a ljubav je njen krhki, ljudski pandan.
Ako je Ridova revolucija bučna i kolektivna, Pasternakov „Doktor Živago” (1957) je intiman i ličan. Jurij Živago, lekar i pesnik, ne bira revoluciju. On je zanesen u svom svetu, ali revolucija ga pronalazi i proždire. Njegova ljubav prema Lari nije politička izjava već privatno utočište od brutalnosti rata i sovjetske represije. Pasternakov roman, zabranjen u SSSR-u, i sam postaje čin otpora – svedočanstvo o opstanku ličnih uverenja i osećanja pod naletom totalitarizma. Film Dejvida Lina „Doktor Živago” (1965) pretvara Pasternakovu prozu u veličanstvenu audio-vizuelnu poemu. Ledeni pejzaži, jedna od najslavnijih muzičkih tema u istoriji kinematografije, tragična ljubav između Živaga (Omar Šarif) i Lare (Džuli Kristi) podižu priču do nivoa mita.
I Rid i Pasternak – i njihovi filmski tumači – bore se sa silama od životnog značaja. S jedne strane su lične želje, a s druge su političke sudbine. Za Rida, revolucija je vrhunska ljubav, velika kolektivna avantura. Zbog toga je njegova ljubav prema Brajantovoj nerazdvojiva od strasti prema revolucionarnoj promeni. Za Pasternaka, revolucija je sila koja ometa ljubav umesto da je ispunjava. Živago i Lara nisu ideološki drugovi. Oni su žrtve istorije koje se drže jedno drugog dok oko njih svet gori. Rid umire u moskovskoj bolnici kao mučenik i kao žrtva svojih ideala 1920. godine, pet dana pre svog 33. rođendana. Pasternak doživljava to da i on i njegovo delo, u rođenoj domovini, budu brutalno odbačeni i progonjeni. Vrhunac poniženja je zabrana sovjetske države da Pasternak 1958. godine primi Nobelovu nagradu za književnost. Ipak, nasleđe Rida i Pasternaka živi u umetnosti koja odbija da razdvoji političko od ličnog. „Crveni” godine 1981, u srcu kapitalizma, dobija Oskara za najbolji igrani film. Na lični zahtev, gleda ga i Ronald Regan, pokretač masivne kontrarevolucije koja i dan-danas potresa svet.
O revoluciji koju su sproveli jugoslovenski komunisti snimljeno je mnogo filmova i TV serija. Napisano je mnogo sećanja, romana, kratkih priča. Skoro nijedno od tih dela ne ističe sudbinsku vezu između revolucije i ljubavi. A u toj partizanskoj revoluciji bilo je mnogo, mnogo ljubavi. Čak i najslavnija ljubavna priča iz te revolucije nije doživela svoju literarnu interpretaciju a ni filmski ili televizijski prikaz. Ipak, cela Jugoslavija je znala za tragične sudbine Slobode Trajković i Ive Lole Ribara. Pre rata, njih dvoje su najlepši par u Beogradu. Ona je studentkinja hemije, on student prava na Univerzitetu u Beogradu. Oboje su skojevci i studentski aktivisti. Njen otac je ugledni apotekar, njegov je advokat i čuveni političar, predsednik Ustavotvorne skupštine Kraljevine Jugoslavije 1920. godine. Porodice zakazuju susret da dogovore svadbu baš šestog aprila 1941. godine. Bombardovanje Beograda to onemogućava. Do dogovora, a ni do svadbe, nikada ne dolazi.
Lola odlazi u partizane, kroz SKOJ organizuje omladinu za borbu i revoluciju. Postaje najmlađi član vrhovnog štaba i čovek određen da 1943, dva dana pred čuveni 29. novembar, odleti u Kairo i postane prvi diplomata nove Jugoslavije, njen predstavnik u štabu saveznika. U naletu nemačkog aviona Lola gine. Bilo mu je 27 godina. Mesec dana ranije u borbi gine i njegov brat Jurica. Otac Ivan Ribar, jedan od osnivača prve Jugoslavije, pred zasedanje AVNOJ-a u Jajcu, koje proglašava drugu Jugoslaviju a kojim on predsedava, saznaje da su mu oba sina poginula. Sloboda Trajković, na Lolin nagovor, ne odlazi u partizane. On veruje da je Sloboda suviše nežna za surove, gerilske uslove i da će, uz porodicu, biti zaštićena. Gestapo godine 1942. presreće jedno Lolino pismo upućeno Slobodi. Celu porodicu – oca, majku, brata, sestru i Slobodu – danima muče i, na kraju, ubijaju otrovnim gasom u logoru Banjica. Sloboda je tada imala 24 godine.
U legendu je ušlo još jedno pismo, puno ljubavi, koje je Lola napisao Slobodi a drugove zamolio da joj ga predaju u slučaju da on pogine. To pismo glasi ovako: „Draga Slobodo, ako ovo pismo dođe u tvoje ruke, znači da me više nema. Ne žalim što sam dao život za našu stvar jer sam uvek verovao da je sloboda naroda vredna svake žrtve. Ali tebi, koja si mi najdraža na svetu, želim da kažem ovo: voleo sam te više nego što sam ikada mogao reći. U tebi sam pronašao ne samo drugaricu i ljubav već snagu da izdržim sve što nas je čekalo. Ne tuguj za mnom. Nastavi borbu, jer ćeš u njoj naći smisao i moju uspomenu. Naša ljubav je bila deo istorije, deo borbe za bolji svet. Ako sam pao, neka moja smrt bude još jedan razlog da se ne predaš. Živela si u mom srcu do poslednjeg daha. Živela si u svakoj mojoj misli u trenucima opasnosti. I ako me više nema, znaj da sam u tebi ostavio najlepše što sam imao – veru u našu pobedu. Tvoja ljubav je bila moja najveća snaga. Tvoj Lola.” Ako postoji kristalno jasan primer da ljubav može biti slomljena istorijom, ali da ona, u svom kratkom postojanju, prkosi silama koje teže da je unište, onda je to priča o Slobodi i Loli, koja u svakom vremenu zrači kao najiskreniji simbol mladalačkog idealizma, neizmerne ljubavi, hrabrosti i žrtve. Ljubav kao potresno svedočenje o svim mladostima izgubljenim u borbi za bolju budućnost i pravedniji svet.
Lektiru u ruke
Ove tri priče podsećaju nas da revolucije vode ljudi, a ne samo ideologije i da, čak i u najmračnijim vremenima, ljubav ostaje najsubverzivniji čin od svih. Za Džona Rida i Luiz Brajant u „Crvenima”, za Živaga i Laru u „Doktoru Živagu”, za Slobodu i Lolu u revoluciji, ljubav je mesto gde se lična želja sukobljava sa političkim haosom, društvenim ograničenjima, sa ratom, sa nestajanjem u smrti, sa nemilosrdnim tokom istorije.
U sadašnjem uskovitlanom vremenu, u našoj maloj Srbiji, iscrpljenoj i podeljenoj, pojavila se sila mladosti koja svojom snagom zbunjuje upravo one koji tu snagu pokušavaju da etiketiraju. Ne shvataju da se, u toj sili, kao motorna snaga, pojavljuje moćna energija ljubavi. Kada bi političari umeli da sastave dva i dva, shvatili bi da je, u ovom slučaju, ljubav nepobediva. Da mržnja vodi u propast. Matematička i misaona radnja koja je jednostavna, ali, videli smo to mnogo puta do sada, upravo za većinu političara nesavladiva. Lektira i matematika za četvrti razred su tu. Pa, knjige u ruke i odlazak u kinoteku da se dosegne prva godina fakulteta.
