Naša „buržoazija” ima o marksizmu, kao političkom protivniku, sasvim nesavremene i sentimentalne pojmove. Komunisti i komunistička propaganda to je za našeg „građanina” neka vrsta mladićke ludosti, koja će proći i koju treba pustiti da istutnji.
Naš čovek – proizvod političke demagogije koja je trajala na svim poljima javnog života decenijama – pred upornim marksistima od srca će se predati „alal ti vera”. Bez ikakvog poznavanja marksizma, ili vrlo površnog, kao partijski čovek na dnu srca, naš politički čovek, pa i naš prosečni čovek, ide uz marksistu kao sabotera, sa istom onom pritajenom simpatijom kojom gleda na božjaka protiv konduktera kada razvali nozdrve ili tresne pljuvanak o patos tramvaja. Pusti slobodnog čoveka.
Inače, i te kako bez poštovanja tuđeg političkog ubeđenja, prepredena i puna nemilosrdnog cinizma, naša buržoazija, bez obzira na demagogiju, primitivno saboterstvo njegovog pokreta, i danas meša marksistu i svetli lik idealisanog Svetozara Markovića. Ona meri današnje marksiste pojmovima koje je stekla oko Tucovića, i u njenoj glavi današnji internacionalist jednak je sa marksistom tipa profesora Đurića.
Nema sumnje da se, naročito sticajem političkih prilika onog doba pokret Svetozara Markovića i njegova ličnost može idealisati i da je idealisana. Nema sumnje ni da je socijalistička partija pre rata možda vrednost u nas donekle i sa nacionalističkog gledišta. Najbolji izraz nacionalne svesti naših tadašnjih Bakunjinovaca data je u pismu Gavrila Principa gde je borba između svesti da je potrebno, pre svega, rešiti pitanje nacionalno, i revolucionarnog idealizma, jasna.
Sve to, međutim, nema nikakve veze sa današnjim našim marksistima, i nikakva smisla. Te reminiscencije povodom marksizma samo su opasna samoobmana liberalizmom uškopljenog našeg „građanskog” staleža. Ono što je bilo najbolje među marksistima, davno je otkinuto od radništva, ućutkano u dreci novih „savremenih” marksista. I kada bi se danas pregledao, bez iluzija, naš marksizam – našto bi se u njemu skoro 90 odsto nemarksističkih elemenata konfesionalne demagogije i separatističkog saboterstva. Prema njima, naša buržoazija ne bi trebala da ima nikakav obzir.
Komunistička propaganda, baš zato jer je za našeg čoveka nova, uspeva kod nas skoro bez otpora. Ta propaganda, već sama po sebi, izgrađena je i bolja od svih drugih manifestacija marksizma. Ona ima čitavu skalu majstorskih, proračunatih efekata. Naš buržoa koji ume da se brani od hajduka, koji na selu daje tip zelenaša hladna srca, stoji naivno ošamućen pred igrom marksista. Zato je propaganda marksistička u nas tako ilegalna i zakićena sa toliko tuđeg perja. O čitavom nizu komunističkih propagandnih elemenata naš buržoa nema ni pojma.
Teza golgotska o proleteru kod nas je potpuno uspela. Kad bi nas neko posmatrao iz daleka, izgledalo bi kao da je kod nas proleterski problem glavni problem nacije i društva. Toliki drugi, ekonomski, i što je važnije, duhovni problemi, nisu još ni dotaknuti, ali se zato svaki dan, sve što zna da piše i čita, sve što je išlo u školu, skuplja oko marksizma.
Marksizmu treba teza da je proleter velikomučenik, a odmah i druga da je buržuj što odvratnija svinja. Marsizam izdvaja kao izabrani narod proletera, govori mu da je cvet čovečanstva. Marksizam kao pop iz dana u dan uverava proletera da je samo on jadan i bedan, da treba da se prene i da vlada.
Što je najlepše, naš buržoa se pri tome snebiva kao neispavana mlada i sve te teze prima, pa se stidljivo sklanja. Je li igde pokazao volju da se bori protiv marksističkog licemerstva? U staležu sveštenstva, profesora, mladih „naučnika” univerziteta, odborima „nacionalnih” organizacija? Ne, on podleže toj masovnoj hipnozi kao buba švaba. Proleter, sam po sebi, tobože, inkarnacija je sveta dobrog i plemenitog, njega treba dići na pijedestal, on je vaznesenje čovečanstva.
Da ne bi bio „nesavremen”, nehuman, i naročito literarno zaostao, buržoa sve to gleda kao da sanja. Proleteru je sve dozvoljeno i sve mu se izvinjava – za njega i njegovu klasu svi su zabrinuti. U njemu je idol morala, pa i lepote. Umetnost, kao Veneru, treba golišavog da slika samo njega. Što je najodurnije u toj komediji, to je da sve to ne donosi nikakvog boljitka našem radniku, naročito ne onom koji je rasno naš, koji je u kontaktu sa nacijom, i tek pošao iz sela. U stvari, sve se to odigrava na površini tzv. inteligencije i čitava ta apoteza proletera, koji ga posle tako skupo košta (vidi: Austrija, Nemačka, Španija, Bugarska), kod nas postaje prava karikatura.
Marksistička propaganda pretvara našu inteligenciju u amorfnu masu koja ne zna da se brani i koja, izgleda, napušta položaj tradicije, i položaje svoje uopšte – bez udaraca. Marksistima, bez teorijski, zadržavši plate, razume se, prošla je čitava jedna klasa kukavica. Zemlja naša stoji po strani i seljak gleda čudo što se oko njega zbiva, ali ovaj stalež – koji ima za dužnost da se brani – polako popušta.
Proleter nije takav kakvim ga marksistička propaganda farba, i oni koji su delili hleb sa njim i računali na njega znaju da je njegova prava slika sasvim druga. Mesto njega visoko se uzdiže nacionalna ideja, ali naš buržoa smatra da je „nesavremena”. U stvari, to je jedina ideja u ime koje u nas može da se traži ne samo socijalna pravda, nego i smisao svakog rada i logična veza sa onim što je bilo. A sve što nije i neće u naciju – ima da zna šta ga čeka.
Pitanje marksizma nije policijsko pitanje – kakvim ga naša buržoazija smatra – već je pitanje društva, ono je pitanje borbe i otpora. Nacija, ona je tu – u tih 80 odsto seljaka – jednosušnih, arhaičnih, u svojim poljima i planinama. Za nju nikakav socijalni program nije širok dosta, u ime njeno nikakva strogost nije tvrda dosta. Proletersko pitanje nije glavno pitanje, naprotiv.
Marksistička propaganda u nas ne zastupa radnika, ni realni program njegovih interesa, niti je neki idealizam. Marksistička propaganda u nas je jednaka sa radom izdajica u tuđini, protiv nje naša buržoazija ne ume da se bori, protiv nje naći će se lek tek onda kada bude bude uzdignuta kao politička ideja nacija i rasa, a ta postoji. Ona je tu i kod Novog Mesta i Črnomelja i duž Korduna i na Pakri, i duž Drine i preko svih naših drevnih krševa, vrtača i planina do svetih jezera. Jedna ista i neprikosnovena. Doći će dan kad će ona suditi uljezima!
Tekst Miloša Crnjanskog za 14. br. lista „Ideje” iz Beograda od 16. februar 1935.
Priredila: Vesna Dragićević/Novi Standard
Izvor: „Srpsko stanovište – Miloš Crnjanski”, Catena mundi, Beograd, 2023.
