Ових месеци много се говори о револуцији. Како год се она данас називала, она је нешто сасвим ново иако се многи упињу да разгласе да је то већ виђена прича. За све који говоре о револуцији или учествују у њој основна лектира је већ дуго присутна. А лектира о љубави је око нас од памтивека иако се о њој свуда у свету много мање говори, а још мање проповеда. Револуција и љубав су две најмоћније силе у људској историји – једна тежи да промени свет, а друга покушава да у тој промени сачува људскост. Мало уметничких дела осликава ову двојност тако живописно као што то чине романи „Десет дана који су потресли свет” Џона Рида и „Доктор Живаго” Бориса Пастернака. На то иду и њихове филмске адаптације – „Црвени” Ворена Битија (1981) и „Доктор Живаго” Дејвида Лина (1965). Мада различита у идеологији и естетици, ова дела спајају се у једној истини – у временима преврата љубав је истовремено отпор хаосу, али и његова жртва.
Џон Рид није само новинар, већ и учесник Октобарске револуције, амерички радикални левичар који верује у моћ класне борбе да промени свет набоље. Спој репортаже са револуционарним жаром, његова књига „Десет дана који су потресли свет” (1919) страствен је приказ револуције из прве руке. Она је и приказ Ридовог личног живота, који је буран скоро као и догађаји које описује. Његова веза са Луиз Брајант (Дајан Китон у поменутом филму) – новинарком и револуционарком – страсна је, испуњена неверствима и идеолошким сукобима. Ворен Бити приказује ту везу филмским рукописом који се може назвати – меланхолична грандиозност. Он мајсторски, и као главни глумац и као режисер, осликава судбинску законитост која гласи – љубав и револуција захтевају исту безобзирну посвећеност.
Чин отпора
У филму „Црвени” револуција није само политички чин већ је егзистенцијални налог, а љубав је њен крхки, људски пандан.
Ако је Ридова револуција бучна и колективна, Пастернаков „Доктор Живаго” (1957) је интиман и личан. Јуриј Живаго, лекар и песник, не бира револуцију. Он је занесен у свом свету, али револуција га проналази и прождире. Његова љубав према Лари није политичка изјава већ приватно уточиште од бруталности рата и совјетске репресије. Пастернаков роман, забрањен у СССР-у, и сам постаје чин отпора – сведочанство о опстанку личних уверења и осећања под налетом тоталитаризма. Филм Дејвида Лина „Доктор Живаго” (1965) претвара Пастернакову прозу у величанствену аудио-визуелну поему. Ледени пејзажи, једна од најславнијих музичких тема у историји кинематографије, трагична љубав између Живага (Омар Шариф) и Ларе (Џули Кристи) подижу причу до нивоа мита.
И Рид и Пастернак – и њихови филмски тумачи – боре се са силама од животног значаја. С једне стране су личне жеље, а с друге су политичке судбине. За Рида, револуција је врхунска љубав, велика колективна авантура. Због тога је његова љубав према Брајантовој нераздвојива од страсти према револуционарној промени. За Пастернака, револуција је сила која омета љубав уместо да је испуњава. Живаго и Лара нису идеолошки другови. Они су жртве историје које се држе једно другог док око њих свет гори. Рид умире у московској болници као мученик и као жртва својих идеала 1920. године, пет дана пре свог 33. рођендана. Пастернак доживљава то да и он и његово дело, у рођеној домовини, буду брутално одбачени и прогоњени. Врхунац понижења је забрана совјетске државе да Пастернак 1958. године прими Нобелову награду за књижевност. Ипак, наслеђе Рида и Пастернака живи у уметности која одбија да раздвоји политичко од личног. „Црвени” године 1981, у срцу капитализма, добија Оскара за најбољи играни филм. На лични захтев, гледа га и Роналд Реган, покретач масивне контрареволуције која и дан-данас потреса свет.
О револуцији коју су спровели југословенски комунисти снимљено је много филмова и ТВ серија. Написано је много сећања, романа, кратких прича. Скоро ниједно од тих дела не истиче судбинску везу између револуције и љубави. А у тој партизанској револуцији било је много, много љубави. Чак и најславнија љубавна прича из те револуције није доживела своју литерарну интерпретацију а ни филмски или телевизијски приказ. Ипак, цела Југославија је знала за трагичне судбине Слободе Трајковић и Иве Лоле Рибара. Пре рата, њих двоје су најлепши пар у Београду. Она је студенткиња хемије, он студент права на Универзитету у Београду. Обоје су скојевци и студентски активисти. Њен отац је угледни апотекар, његов је адвокат и чувени политичар, председник Уставотворне скупштине Краљевине Југославије 1920. године. Породице заказују сусрет да договоре свадбу баш шестог априла 1941. године. Бомбардовање Београда то онемогућава. До договора, а ни до свадбе, никада не долази.
Лола одлази у партизане, кроз СКОЈ организује омладину за борбу и револуцију. Постаје најмлађи члан врховног штаба и човек одређен да 1943, два дана пред чувени 29. новембар, одлети у Каиро и постане први дипломата нове Југославије, њен представник у штабу савезника. У налету немачког авиона Лола гине. Било му је 27 година. Месец дана раније у борби гине и његов брат Јурица. Отац Иван Рибар, један од оснивача прве Југославије, пред заседање АВНОЈ-а у Јајцу, које проглашава другу Југославију а којим он председава, сазнаје да су му оба сина погинула. Слобода Трајковић, на Лолин наговор, не одлази у партизане. Он верује да је Слобода сувише нежна за сурове, герилске услове и да ће, уз породицу, бити заштићена. Гестапо године 1942. пресреће једно Лолино писмо упућено Слободи. Целу породицу – оца, мајку, брата, сестру и Слободу – данима муче и, на крају, убијају отровним гасом у логору Бањица. Слобода је тада имала 24 године.
У легенду је ушло још једно писмо, пуно љубави, које је Лола написао Слободи а другове замолио да јој га предају у случају да он погине. То писмо гласи овако: „Драга Слободо, ако ово писмо дође у твоје руке, значи да ме више нема. Не жалим што сам дао живот за нашу ствар јер сам увек веровао да је слобода народа вредна сваке жртве. Али теби, која си ми најдража на свету, желим да кажем ово: волео сам те више него што сам икада могао рећи. У теби сам пронашао не само другарицу и љубав већ снагу да издржим све што нас је чекало. Не тугуј за мном. Настави борбу, јер ћеш у њој наћи смисао и моју успомену. Наша љубав је била део историје, део борбе за бољи свет. Ако сам пао, нека моја смрт буде још један разлог да се не предаш. Живела си у мом срцу до последњег даха. Живела си у свакој мојој мисли у тренуцима опасности. И ако ме више нема, знај да сам у теби оставио најлепше што сам имао – веру у нашу победу. Твоја љубав је била моја највећа снага. Твој Лола.” Ако постоји кристално јасан пример да љубав може бити сломљена историјом, али да она, у свом кратком постојању, пркоси силама које теже да је униште, онда је то прича о Слободи и Лоли, која у сваком времену зрачи као најискренији симбол младалачког идеализма, неизмерне љубави, храбрости и жртве. Љубав као потресно сведочење о свим младостима изгубљеним у борби за бољу будућност и праведнији свет.
Лектиру у руке
Ове три приче подсећају нас да револуције воде људи, а не само идеологије и да, чак и у најмрачнијим временима, љубав остаје најсубверзивнији чин од свих. За Џона Рида и Луиз Брајант у „Црвенима”, за Живага и Лару у „Доктору Живагу”, за Слободу и Лолу у револуцији, љубав је место где се лична жеља сукобљава са политичким хаосом, друштвеним ограничењима, са ратом, са нестајањем у смрти, са немилосрдним током историје.
У садашњем усковитланом времену, у нашој малој Србији, исцрпљеној и подељеној, појавила се сила младости која својом снагом збуњује управо оне који ту снагу покушавају да етикетирају. Не схватају да се, у тој сили, као моторна снага, појављује моћна енергија љубави. Када би политичари умели да саставе два и два, схватили би да је, у овом случају, љубав непобедива. Да мржња води у пропаст. Математичка и мисаона радња која је једноставна, али, видели смо то много пута до сада, управо за већину политичара несавладива. Лектира и математика за четврти разред су ту. Па, књиге у руке и одлазак у кинотеку да се досегне прва година факултета.
