U manastiru Svete Katarine na Sinaju osujećen je pokušaj puča grupe nezadovoljnih i zbog toga van zidina manastira proteranih monaha koji su, uz pomoć beduina koje borave u okolini, nasilno pokušavali da se vrate unutar manastirskih zidina ne prihvatajući odluku o svojoj ekskomunikaciji.
Pretili su arhiepiskopu sinajskom Damjanosu i grupi od desetak monaha koji su ostali uz njega i koji su uspeli da ih potisnu i zatvore manastirska vrata na koja su nastavili da jurišaju zbog čega je poglavar crkve putem video-poruke zatražio pomoć i zaštitu Kaira i Atine, jer je, kako je naveo, postojala realna opasnost po njihove živote.
Sukobi i nezadovoljstvo izbili su posle povratka arhiepiskopa u manastir gde su ga dočekali nezadovoljni i nepopustljivi monasi koji su i ranije zahtevali njegovo smenjivanje. Damjanos nije uspeo da smiri situaciju u manastiru koji i inače ima probleme sa statusom posle odluke egipatske vlade da konfiskuje manastirsku zemlju i celu oblast pretvori u turističku zonu. Episkopu nije preostalo ništa drugo nego da pobunjenike kazni proterivanjem. Egipatska policija je za svaki slučaj bila u blizini, ali nije intervenisala, mada je, kako navode grčki mediji, upućivala pozive da se „pobunjena braća” ipak ponovo prime natrag.
Situacija je sada mirnija, ali su pučisti i dalje pred vratima, nije postignut potpuni mir, a trajno rešenje se očekuje uz pomoć crkvene delegacije. Naime, patrijarh Jerusalimski Teofil se obavezao da pošalje tročlanu delegaciju za razrešenje krize putem kanonskih pravila, naglašavajući duhovnu i ustavnu jurisdikciju nad manastirom. Prema tumačenju ovdašnjih krugova, nije tajna da razvoj događaja na Sinaju ima u pozadini i lične interese monaha oko toga ko će uspeti da kontroliše samog arhiepiskopa kako bi u trenutku smene na neki način sebi obezbedio i privilegovanu ulogu, šansu da kontroliše sam manastir, za šta su mnogi zainteresovani.
Ceo problem počeo je krajem jula kada je grupa od 15 mlađih monaha sazvala nelegalnu skupštinu u pokušaju da smene 91-godišnjeg arhiepiskopa Damjanosa, tražeći duhovnog vođu bližeg bratstvu i njegovim potrebama, smatrajući da je Damjanos previše autoritativan, da nije dovoljno uključen u svakodnevni život bratstva, jer često boravi u Kairu i Atini.
Manastir se, kako veruju ovi monasi, udaljio od tradicionalne monaške discipline i postao zavisan od politike i spoljnih aktera, posebno od odnosa Kaira i Atine… Bilo je nezadovoljstva i oko raspodele nadležnosti i ekonomskih pitanja, posebno prihoda od turizma i poseta hodočasnika. Većina je tada stala uz Damjanosa, njega su podržale grčke i egipatske vlasti, jer arhiepiskop ima međunarodni legitimitet, u očima crkvenih vlasti on je ključni garant opstanka manastira pod složenim okolnostima na Sinaju…
Damjanos je na njegovom čelu punih 50 godina i zadatak mu je bio da štiti autonomiju manastira pred egipatskim vlastima koje su u više navrata pokušavali da je ospore. On je uvek isticao da manastir nema samo verski, već i istorijski značaj za celo hrišćanstvo i da mora biti dijaloga sa državom. Ovo pitanje je konačno nedavno regulisano usvajanjem u grčkom parlamentu zakona kojim je prvi put posle gotovo 1.500 godina formalno regulisan, odnosno dat pravni status manastiru na njegovoj teritoriji sa ciljem da se tako pravno zaštiti, finansijski podrži i međunarodno promoviše i sve to bez zadiranja u njegovu duhovnu i unutrašnju autonomiju na Sinaju. Novim zakonom osniva se javno autonomno telo sa sedištem u Atini koje treba da predstavlja manastir i njegove interese u Grčkoj, da upravlja imovinom i sredstvima manastira, da štiti i promoviše duhovnu i kulturnu baštinu Svete Katarije Sinajske…
Novi entitet je samoupravan i u skladu sa crkvenim pravom i tradicijom manastira, poštuje se njegov posebni status kao autonomne monaške zajednice, što znači da grčka država ne zadire u duhovnu upravu manastira, odnosno da je sve ovo samo „pravni produžetak u Grčkoj” pravni okvir da se grčka država direktno uključuje u zaštitu manastira i kao svetske baštine Uneska u kome se čuvaju vrlo vredne ikone i biblioteka koja je po veličini i značaju odmah iza vatikanske, piše Politika.
Takođe, kada je reč o finansijama, manastir ima podršku države, osigurava mu se rezervna baza u Atini nezavisno od političkih i pravnih događaja u Egiptu gde je konfiskacijom zemljišta izgubio svoju samostalnu ekonomsku bazu. Sve ovo je i diplomatska poruka Atine da Svetu Katarinu smatra delom grčkog pravoslavnog i svetskog kulturnog nasleđa, što je i mehanizam koji može da deluje ako dođe do pritisaka na manastir, jer egipatske vlasti odugovlače sa finalizacijom sporazuma i garancijama da manastir neće biti pretvoren u muzej bez aktivnog monaškog života…
U suštini, kriza u manastiru ide naruku Kairu da odloži finalizaciju sporazuma o njegovom statusu jer, prema nekim izvorima, arhiepiskop Damjanos jedini ima egipatsko državljanstvo, što znači da samo on može da potpiše sporni sporazum.
Dakle, ako dođe do promene, trebaće vremena da njegov naslednik prvo dobije egipatsko državljanstvo, što će podrazumevati i mnogo uslova.
Kairo ovu lokaciju u pustinji vidi kao šansu za turistički bum sa hotelima, stambenim kompleksom, bazenima, prodavnicama koji bi posetilo 30 miliona turista u naredne dve godine.
