Čini mi se da smo u poslednjih pedesetak godina, iako sa najboljim namerama, možda „sa prljavom vodom izbacili i bebu“ i da bi stoga ponovo morali da razmotrimo bezvremene principe koji su bili temelj tolikog dela civilizacije pre nego što je industrijalizacija tako sveobuhvatno zahvatila svet. Ovi principi su uvek prelazili sve kulturne granice. Nikada nisu pripadali jednoj određenoj školi mišljenja. Umesto toga, mogli bi se nazvati „zajedničkim uvidima“ koji pripadaju čovečanstvu u celini i rekao bih da su ključni za
održavanje harmonije, ravnoteže i jedinstva u životu.
Upravo bih ove principe želeo da istražim u ovom današnjem predavanju, u vezi sa nekim od glavnih oblasti kojima se dugo bavim: arhitekturom, medicinom, poljoprivredom, životnom sredinom i obrazovanjem. Sve su to oblasti našeg života koje su, čini mi se, bile
negativno pogođene zanemarivanjem posebne vrste mudrosti koja je naše pretke vodila generacijama, i njenom skoro potpunom zamenom u prošlom veku sasvim drugačijim načinom sagledavanja sebe u odnosu sa drugima i, zapravo, u izražavanju odnosa čovečanstva sa prirodom.
Problem je, naravno, u sugerisanju, kao što sam već učinio, da ravnoteža treba da se povrati, što je, izgleda zaslužno za to što sam od nekih bio svrstan kao neko ko je proitiv napretka i pritiv nauke. Nisam protiv nauke, razume se – ja sam protiv samo one vrste nauke koja ne uspeva da sagleda celu sliku, one vrste nauke koja je iz nekog razloga eliminisala ono što bismo mogli nazvati zdravim razumom. Zato ću sada ponoviti onima koji zaista slušaju da su, naravno, tehnologija i napredak promenili naše živote na bolje – svakako na Zapadu i naročito u pogledu zdravlja, univerzalnog obrazovanja, poboljšanog stanovanja i veće mobilnosti i prosperiteta. Ali bih tvrdio da, iako smo nesumnjivo postigli velike dobitke, takođe smo izgubili nešto veoma dragoceno; a to je razumevanje naše međusobne povezanosti sa Prirodom i svetom izvan materijalnog.
Moja teza je da, kako bismo se nosili sa alarmantnim izazovima sa kojima se sve više suočavamo, i to kao uznemirujućim sporednim efektima upravo tog napretka koji smo postigli, i kako bismo osigurali da drugi u zemljama u razvoju, kao i naša deca i unuci, mogu imati vrednu budućnost, hitno moramo da preispitamo način na koji doživljavamo svet i svoje mesto u njemu. Stoga, nije pitanje „ili/ili“, već pitanje reintegracije izgubljene polovine našeg čovečanstva koja je, tvrdim, tako brzopleto odbačena u žurbi ka konceptu linearnog napretka.
Jer sada živimo u izuzetno bukvalizovanom svetu, svetu koji ima malo mesta za simboliku ili prepoznavanje nivoa postojanja koji leže izvan materijalnog. Ubeđeni smo da je ono što vidimo sve što postoji; da ne postoji ništa više od materijalne spoljašnjosti
stvari.
Ova nova perspektiva, koju su neki nazvali „modernizam“, nudi nam neumoljiv naglasak na materijalnom i mehanističkom pogledu na svet. Citiraću najpre predgovor kataloga nedavne izložbe o modernizmu u Muzeju Viktorije i Alberta: „Modernisti su imali utopijsku želju da stvore bolji svet. Verovali su u tehnologiju kao ključno sredstvo za postizanje društvenog poboljšanja i u mašinu kao simbol te težnje.“ Generalno govoreći, možemo reći da je modernizam usmerio pažnju na delove, a ne na celinu – do te mere da je
dekonstruisao svet oko nas – i odbacio je kao nestvarno sve što se ne može objektivno izmeriti i testirati. To je, ako želite, „svet kvantiteta“.
Kao što sam ranije rekao, ovaj pristup nam je, naravno, doneo velike koristi. Međutim, tvrdio bih da je bilo i negativnih posledica – i, kako otkrivamo, sve bolnijih i destruktivnijih. Implicitno je u ideologiji modernizma postojala ideja da nekako možemo odistati od mudrosti prošlih vremana; da nam više nije potrebno znanje koje nam nude tradicionalni pristupi u svemu, od obrazovanja do poljoprivrede, umetnosti i zanata, i da
duhovna praksa nije ništa više od zastarelog sujeverja. Ali „sujeverje“, naravno, znači nešto mnogo dublje od toga. Ono odražava pojačani osećaj našeg učešća u živom
organizmu Prirode koji aktivno, „nesvesno“, traži ravnotežu u svakom
trenutku. A ono što sugerišem je da smo zamenjujući ga, umesto da radimo sa tom bezvremenom mudrošću, u srži našeg sadašnjeg pogleda na svet stvorili zabrinjavajuću neravnotežu.
Vidimo odraz toga u velikom delu našeg urbanog razvoja, u određenim pristupima medicini, u našoj poljoprivrednoj industriji i posebno u onome što neki nazivaju „ekološkom krizom“. Zaista to vidimo u tolikoj meri da osećam da je postalo imperativ našeg vremena da se zapitamo da li je, sa današnjim ogromnim izazovima i današnjim znanjem, to pristup životu koji je, sam po sebi, dovoljan, zapravo „prikladan svrsi“ u dvadeset prvom veku.
Ovaj modernistički pristup je, u principu, težio davpojednostavi ili standardizuje svet i učini stvari industrijalizovanijim i praktičnijim. Zato smo, na primer, nastojali da ispravimo iskrivljene ulice i grupišemo zgrade u zone za jednokratnu upotrebu. Stoga smo prečesto nametali pojednostavljenu i praznu geometriju obliku naših gradova, što je drastično smanjilo bogatu složenost mnogih naših urbanih sredina. I to se ispostavilo kao problem, jer ono što oni koji su pokretali ovu ideologiju dvadesetog veka izgleda nisu razumeli jeste ono što današnje složene studije biologije sada jasno i glasno kažu – da je složenost ključ života. Sada iz biologije znamo da je u prirodnom svetu svaki zdrav organizam složen sistem međusobno povezanih i međuzavisnih delova, koji rade zajedno na koherentan način kako bi stvorili harmoničnu celinu.
Nema otpada i nijedan deo ne funkcioniše van granica celine. Pčele u košnici su savršen primer za to. Košnica je organizam i njen zdrav opstanak zavisi od svake pčele koja pomaže u održavanju ravnoteže i harmonije jedinstvene celine. One to rade prateći obrasce i zakone prirode. Oni ne prelaze svoje granice niti stavljaju pojedinca na prvo mesto. Svaka pčela deluje u harmoniji sa okruženjem koje je održava. (…)
Uporedite ovo sa našim društvom koje se zasniva na praktičnosti i robnoj potrošnji, kojim dominiraju sve veći zahtevi individualizma – po bilo koju cenu, čini se, za društvo ili okruženje. Svaki aspekt ljudske aktivnosti i interakcije u zapadnom svetu sada mora biti toliko pojednostavljen i standardizovan da ništa ne sme biti složeno. I, bez obzira da li s namerom ili ne, ovakav stav kao da nas odvaja od ostatka tvorevine.
Štaviše, to vodi aktivnom poricanju da smo, u osnovi, duhovna bića; da imamo stvarne duhovne potrebe – nazovite ih „intuitivnim, iskrenim osećanjima“ ako želite – koje moraju biti negovane ako želimo da ostvarimo svoj puni potencijal. Da bismo izrazili takve potrebe, neophodne su perspektive filosofskog i duhovnog, ali gde su one u ovoj sadašnjoj modernističkoj paradigmi? Stvaralačka sila u univerzumu je toliko umanjena da se čini da je sada samo ideja za jednokratnu upotrebu, koja nam omogućava da prirodu vidimo kao neku vrstu džinovske laboratorije gde možemo eksperimentisati i manipulisati njenim odvojenim delovima, testirajući ih – ako to želimo – do uništenja, bez brige o uticaju koji to ima na celinu.
„Majka Priroda“ više nije vodeći princip kakav je bila za naše pretke. Samo pomislite na Vordsvortov
„osećaj uzvišenosti
O nečemu daleko dublje isprepletenom…
Pokret i duh koji pokreće
Sve misleće stvari, sve objekte svake misli,
I kotrlja se kroz sve stvari.“
Kako se to samo kosi sa mehanističkim, empirijski racionalnim načinom na koji nam se stvarnost tako često prikazuje! Racionalno se smatra jedinim smislenim načinom gledanja na svet; dok se život u granicama onoga što priroda može da podnese, verovanje našoj intuiciji i, na kraju krajeva, sagledavanje sveta kao svetog prisustva smatraju od male ili nikakve vrednosti, ako ne i plodom romantične fantazije.
Pa ipak, jedan od najvećih naučnih umova dvadesetog veka, Albert Ajnštajn, bio je veoma jasan u vezi sa načinom na koji smo stvari pogrešno shvatili. Kako je rekao, „Intuitivni um je sveti dar, a racionalni um je verni sluga. Ali mi smo stvorili društvo koje poštuje slugu i zaboravilo je dar.“
Ono što je zabrinjavajuće, bojim se, jeste da nam brzo ističe vreme da se ponovo povežemo sa tim svetim darom. Počeli smo da ličimo na neku sirotu žabu. Onu što bi, da je bačena u lonac sa ključalom vodom, odmah iskočila. Ali je stavljena u lonac sa mlakom vodom i vatra je samo polako pojačavana tako da je skuvana pre nego što je i primetila.
Ovde pokušavam da opišem ono što smatram fundamentalnom „krizom percepcije“. Pozicioniranjem sebe van Prirode apstrahovali smo život. Sekularizacijom Prirode i potpunim odbacivanjem našeg urođenog osećaja svetog, potpuno smo se isključili iz ritmova prirodnog sveta.
I, kao posledica toga, sve više smo se odvojili od prirodnog poretka. A poredak postoji. Sve zavisi od svaga i pripada svemu ostalom: pčela cvetu, ptica drvetu i čovek zemlji. Priroda je ukorenjena u celini.
Verujem da istinska „održivost“, da upotrebim sada uobičajenu reč, u osnovi zavisi od našeg pomeranja percepcije i proširivanja fokusa, tako da ponovo shvatimo da imamo svetu – da, svetu – dužnost upravljanja prirodnim poretkom stvari. U nekim našim postupcima sada se ponašamo kao da smo „gospodari Prirode“, a u drugima kao da smo samo posmatrači. Kada bismo mogli ponovo otkriti taj „osećaj harmonije“, taj osećaj pripadnosti, a ne odvojenosti od Prirode, možda bismo bili manje skloni da svet vidimo kao neku vrstu gigantskog proizvodnog sistema, sposobnog za stalno povećanje proizvodnje za našu korist, a bez ikakvih troškova. Da bismo ponovo otkrili ove uvide – ovaj „zdrav razum“, ako želite – moramo da modifikujemo modernističku ideologiju inherentnu obrazovanju, što je neophodno ako želimo da shvatimo šta je istinska održivost. Jer, ona se ne može postići samo oslanjanjem na sve inovativnije oblike tehnologije. Ne možemo se jednostavno nadati da ćemo se izvući iz problema koje smo sami sebi stvorili. Kriza je mnogo dublja. Ignorisanje ovoga samo će produbiti probleme sa kojima se sada suočavamo.
Moramo shvatiti da je ljudska priroda urođeno duhovna i da želi da sazna poreklo i svrhu svih stvari. Na kraju krajeva, „održivost“ pretpostavlja „održavaoca“. Rekao bih da to znači ponovno sticanje pravilnog razumevanja i aktivnog uvažavanja harmonije svojstvene svemu živom. I, smem li reći, vraćanje u glavni tok nečega od izgubljene duhovne dimenzije.
Jer neravnoteža je i spoljašnja i unutrašnja. Naša odvojenost od apstrahovane Prirode prati odvojenost od Transcendentnog. Sadašnji, dominantni pogled na život, sa svojim neumornim naglaskom na kvantitativnom pogledu na stvarnost, ograničava i iskrivljuje pravu prirodu Stvarnog i našu percepciju istog. Svakako nam je doneo materijalne koristi, ali nas je takođe sprečio da saznamo ono što bih nazvao „znanjem srca“ – našim Bogom danim intuitivnim čulom koje nam omogućava da budemo uravnotežena ljudska bića.
To je zato što, uprkos svim svojim neospornim prednostima, materijalistička nauka nema jezik da objasni šta je, u krajnjoj liniji, svrha inteligencije i znanja.
Suprotno onome kako izgleda na prvi pogled i uprkos tome koliko je lako kliknuti mišem za sve što nam treba, odgovor je – ne zameniti mudrost informacijama! Upravo suprotno.
Zaista, to me podseća na one proročke stihove T. S. Eliota:
„Gde je Život koji smo izgubili u životu?
Gde je mudrost koju smo izgubili u znanju?
Gde je znanje koje smo izgubili u informacijama?
Ciklusi Neba u dvadeset vekova
Dovode nas dalje od Boga i bliže Prašini.“
Možda vredi razmisliti kako smo došli do ove situacije koja toliko obiluje fragmentacijom i „nelagodom“. Smatram da je prilično čudno to što je veliki napredak u tehnologiji koji je stvorio evropsko industrijsko doba istovremeno toliko potkopao naše razumevanja principa harmonije, koji je bio ključno učenje kroz celu istoriju čovečanstva.
Ako se prouči simbolika i mitologija bilo koje od drevnih civilizacija koje su temelj naše, pronalaze se isti centralni likovi koji označavaju iste centralne principe ravnoteže i harmonije. Sve velike civilizacije su nastojale da izraze kroz svoju mitologiju i simboliku istu ideju: da su kosmički poredak, prirodni poredak i ljudski moralni poredak međusobno povezani i zavisni i da je prirodna tendencija ka ravnoteži i harmoniji. Da li je ovo sujeverje ili fundamentalni zakon prirode? Iz onoga što nam sada govore vodeći autoriteti u oblasti teorijske fizike, drevni su bili u pravu kada su prepoznali da su matematika harmonije univerzalni principi.
Bilo mi je zanimljivo da nedavno saznam da je fizičar Verner Hajzenberg, koji je dao ime „principu neodređenosti“ u kvantnoj fizici, govorio svojim studentima da ne vide svet kao da je napravljen od materije. On je, rekao je, napravljen od muzike. Prepoznao je ono što je Pitagora dobro znao, da je haos uređen brojevima i da je Priroda sastavljena
od preciznih numeričkih obrazaca. Od Hajzenberga smo naučili da fizički svet nije sastavljen od pojedinačnih delova, već je u suštini „proces i kretanje“.
Čestice „plešu“ od reda do nereda i nazad. One izražavaju raznovrsno kretanje, ali uvek unutar određenih granica Jedinstva, tako da postoji, čak i u samom srcu materije, duboko ukorenjena međusobna povezanost koja uzima u obzir sveobuhvatni osećaj jedinstva. Materija pokazuje potrebu za redom i integracijom koja je uravnotežena i harmonična. Ona drži zajedno samu tkaninu Prirode.
Kada razmotrimo ova saznanja savremene fizike, počinjemo da uviđamo zašto su i drevni ljudi videli da ovi obrasci i kodovi simbolički važe i za unutrašnji svet. Oni su ključ za razumevanje suptilne strukture svesti, koja je vrhunsko sveto čudo. Zato je svaka tradicionalna civilizacija ove harmonične obrasce videla kao neophodne za obrazovanje duše. Zato su utkani u dizajn svih naših velikih katedrala, džamija, hramova i sinagoga – svuda svedočeći da su veliki činioci Prirode zapravo nepromenljivi i neraskidivo povezani sa osnovom našeg bića.
Svetske duhovne tradicije i dalje smatraju da je tako. U islamu, na primer, ne postoji razdvajanje između Božanskog i prirodnog sveta. Sve je to jedna harmonijska pesma, „Univerzum“. I u hrišćanskoj teologiji je bilo isto sve do otprilike trinaestog veka, kada se u Evropi dogodio čudan pomak koji vredi razmotriti.
Ako se čitaju dela velikog hrišćanskog učenjaka iz trinaestog veka, Tome Akvinskog, otkriva se da se on čvrsto držao principa da sve postoji u Božjem umu. Drugim rečima, da je princip Božanstva otkriven u svetu. Ovde se svet video kao „sveto prisustvo“ sa Čovekom koji „učestvuje“ u stvaranju. Ali ono što me već neko vreme fascinira jeste otkriće da je takvo univerzalno učešće u svetom počelo da bude zasenjeno tokom samog života Tome Akvinskog, idejom da je Bog bio izvan tvorevine i da je delovao na Prirodu kroz Božansku volju, a ne kroz stvarno prisustvo. I tako je došlo do razdvajanja između Prirode i Boga, i između Čoveka i Prirode. Svet je počeo da se smatra posledicom Božanske volje, a Čovek je bio instrument te Volje.
Ne želim da se previše upuštam u ovu temu, ali hajde da razmotrimo posledice ove promene. U veoma kratkom vremenskom periodu taj opštevažeći i bezvremeni princip „učešća u Biću stvari“ je eliminisan iz glavnog toka zapadnog razmišljanja. Sa Bogom odvojenim od Njegove tvorevine, ljudska priroda se takođe odvojila od Prirode i počela da teži ka gospodarenju volje nad stvarima. Dakle, to je zaista bila veoma dramatična promena. Ona je efikasno razirila organsko jedinstvo zapadnog pogleda na stvarnost, i čini mi se da je tu počela naša nevolja. Jer, ako se celina zaboravi, onda se fragmentacija pojavljuje svuda i nema osnova za zajedničku viziju.
Njeno nasleđe je svakako bilo vidljivo do sedamnaestog veka kada su ti novi naučnici svog vremena, poput Frensisa Bejkona, mogli da napišu da je priroda nezavisna, mehanička i podložna čovekovoj svrsi. Bejkon u delu „Novum Organum“, na primer, poziva na „vršenje“ pune moći nad prirodom koja nam je data božanskim zaveštanjem.
Kao što sam već sugerisao, mnogi sada prihvataju da ovaj pomak na Zapadu, dalje od tog principa učešća u prirodi i u korist tvrdnje o gospodarenju nad prirodom, žanje gorku žetvu, i to ne samo u načinu na koji proizvodimo hranu. Industrijska poljoprivreda vidi prirodu jednostavno kao mehanički proces, nekako uvek sposoban da proizvede još više bez dugoročnih troškova. Pa ipak, zapanjujuća je činjenica da u jednom prstohvatu zemlje ima više mikroba nego ljudi na celoj planeti. U jednom prstohvatu zemlje… Dakle, kakvu nepovratnu štetu nanosimo delikatnoj, složenoj ravnoteži tako krhkog ekosistema kao što je površinski sloj zemlje našom industrijalizovanom manipulacijom prirodnog poretka? Upravo je površinski sloj zemlje taj koji održava sav život na Zemlji. Dakle, njegovo zdravlje je naše zdravlje. Erodiramo ga i trujemo na sopstvenu opasnost.
Naravno, dobro sam svestan argumenta da bez industrijalizovane poljoprivrede ne bismo mogli da prehranimo svet. Ali možda bi trebalo ozbiljnije da razmotrimo da li industrijalizovana poljoprivreda može da prehrani svet na način na koji je to radio samoodrživi, organski sistem poslednjih deset hiljada godina. Na kraju krajeva, industrijski proces funkcioniše sa sve manjim prinosom. Kako intenzivna poljoprivreda erodira prirodne komponente, tako se više hemijskih đubriva koristi da ih zamene. Ali što se više primenjuju, ekosistem postaje manje uravnotežen i održiv – do te mere da je, od pedesetih godina prošlog veka, to „prehranjivanje sveta“ koristeći ovaj industrijalizovan pristup uspelo da erodira jednu trećinu svetskog obradivog zemljišta. Koliko je verovatno da će nas takav pristup održati u narednih deset hiljada godina?
Još jednom, moramo priznati da poljoprivreda nije nezavisna od svega drugog i da se ne može voditi na održiv način samo redukcionističkom naukom. Ako ne prihvatimo ovu činjenicu prirode, bojim se da će se ona pobuniti i da ćemo ostati opasno nepovezani i ranjivi.
Naravno, postoje naučnici koji shvataju ograničenja čisto racionalnog pristupa i rade sa prirodnim semenom. Pitam se da li ste čuli za novu granu inženjerstva koja se zove biomimetika ili biomimikrija? Ona uzima dizajne iz prirode koji su usavršeni milionima godina evolucije do tačke u kojoj su mnogo efikasniji od onih našeg industrijalizovanog sveta. Na primer, u prirodi nema otpada; sve se reciklira i deo je celine. Biomimetika primenjuje takve prirodne oblike dizajna na ljudske probleme. (…)
Kao što sam ranije nagovestio, možda bi vredelo razmotriti da li treba da se osvrnemo na obrazovni sistem koji uravnotežuje racionalni pristup životu sa intuitivnim učenjem, onim koji manje iskorenjuje naše intuitivne, instinktivne osobine. Zabrinjava me što, iako se mala deca podstiču da koriste sva svoja čula dok uče o svetu, uključujući i osećaj lepote, kako učenici napreduju ka starijem nivou, smanjuje se naglasak na sveobuhvatnom pogledu i uvažavanju sveta, a sve je veći naglasak na specijalizaciji. Ali šta ako pokušamo da ponovo integrišemo svoj intuitivni odgovor u takvim oblastima obrazovanja? Da li bi to podstaklo zdraviji pristup prirodi – onaj koji bi razvio uvažavanje prirodnog sveta na dubljem nivou? Jer sigurno, to je pravi cilj obrazovanja: dati svakome dublje razumevanje načina na koji se odnosimo prema svetu oko nas i poretku stvari. Možda čak i vrati celinu ljudima, jer sagledavanje organizama kao koherentnih celina omogućava nam da prepoznamo koliko smo i mi deo te koherentne celine.
Dame i gospodo, pokušao sam da sugerišem da poricanje našeg mikrokosmičkog i stvarnog odnosa sa univerzalnim istinama i zakonima prirode stvara u nama opasno otuđenje. Poričući i zaboravljajući tu nevidljivu „geometriju“ Harmonije koju su naši preci uvek prepoznavali i osvećivali putem duhovne prakse i predanja, stvaramo kakofoniju i disonancu.
Pitanje je kako onda, u savremenom okviru, ponovo možemo integrisati najbolje delove ovog napuštenog i drevnog razumevanja, ovu Harmoniju, sa najboljim od moderne tehnologije
i nauke.
Mnogi će reći da je to nemoguće, ali meni se čini da bi dobar početak bio da se dugo i ozbiljno zapitamo o sebi i o tome da li će dominantni stav našeg vremena služiti, da li nam zaista omogućava da vidimo stvari onakvima kakve zaista jesu. Mi moramo, predlažem, da rekonfigurišemo naš pogled na svet i izlečimo krizu u našoj percepciji na koju sam se osvrnuo. A to se može postići ako počnemo da cenimo raznolikost; ako podstičemo i nagrađujemo saradnju; ako izgradimo veštine i naučimo da prihvatimo složenost; ako negujemo i održavamo sve one suptilne kontrole i ravnoteže koje održavaju bilo koju ekonomiju, zajednicu ili ekosistem živim i zdravim. Moramo da učimo sve što možemo iz prirodnog sveta i njegovih ritmova, dok istovremeno razvijamo inovativne i benignije oblike tehnologije koji rade sa izdancima Prirode. To je promena u percepciji na čijem stvaranju svi možemo raditi. To je promena, smem li reći, od modernizma ka holizmu. (…)
Šta će naši potomci misliti o našim sadašnjim naporima? Hoće li videti napore prosvećenih ljudi koji su, u tako ključnom trenutku, uveli duboku promenu u svom razmišljanju? Hoće li, kao rezultat toga, videti participativniji, integrisaniji način života; onaj koji je veću vrednost pridao koherentnosti i granicama Prirode?
Molim se i nadam se da hoće, i da će videti da ipak nismo bili pogrešno vođeni.
Suočavamo se sa naizgled nerešivim svetskim problemima u ovom trenutku, ali još uvek postoji šansa – jedva – da možemo da preokrenemo situaciju, ako ponovo imamo samopouzdanja da pravilno pogledamo svet; da ga vidimo iznutra i da dozvolimo sebi da nas vodi pravilno razumevanje tih bezvremenih principa ravnoteže, harmonije i jedinstva koje sam danas pokušao da podelim sa vama. Sve što nam je potrebno je hrabrost da počnemo, mudrost da se promenimo i taj osećaj stvarne hitnosti koji je izmakao čulima nesrećne kuvane žabe.
Članak predstavlja skraćenu verziju govora koji je Kralj Čarls Treći, tada Princ od Velsa, održao u okviru 67. Roskovih predavanja, 23. aprila 2007. godine. Tekst koji svedoči o tradicionalističkim ili, prema nekima, pre antimodernističkim pogledima aktuelnog monarha Ujedinjenog Kraljevstva, objavljen je u Temenos Academy Review 11 (2008, pp. 10-20), koji izdaje tradicionalistička Akademija Temenos, čiji je kralj pokrovitelj od njenog osnivanja 1991. godine.
Tekst je u celini dostupan na:
https://static1.squarespace.com/static/67b896e52478c014a67b43fa/t/6813a14407f0f57b8e87e80c/1755781749780/THE-PRINCE-OF-WALES-Knowledge-of-the-Heart_Optimized.pdf
Priredio i preveo Vladimir Kolarić
