Чини ми се да смо у последњих педесетак година, иако са најбољим намерама, можда „са прљавом водом избацили и бебу“ и да би стога поново морали да размотримо безвремене принципе који су били темељ толиког дела цивилизације пре него што је индустријализација тако свеобухватно захватила свет. Ови принципи су увек прелазили све културне границе. Никада нису припадали једној одређеној школи мишљења. Уместо тога, могли би се назвати „заједничким увидима“ који припадају човечанству у целини и рекао бих да су кључни за
одржавање хармоније, равнотеже и јединства у животу.
Управо бих ове принципе желео да истражим у овом данашњем предавању, у вези са неким од главних области којима се дуго бавим: архитектуром, медицином, пољопривредом, животном средином и образовањем. Све су то области нашег живота које су, чини ми се, биле
негативно погођене занемаривањем посебне врсте мудрости која је наше претке водила генерацијама, и њеном скоро потпуном заменом у прошлом веку сасвим другачијим начином сагледавања себе у односу са другима и, заправо, у изражавању односа човечанства са природом.
Проблем је, наравно, у сугерисању, као што сам већ учинио, да равнотежа треба да се поврати, што је, изгледа заслужно за то што сам од неких био сврстан као неко ко је проитив напретка и притив науке. Нисам против науке, разуме се – ја сам против само оне врсте науке која не успева да сагледа целу слику, оне врсте науке која је из неког разлога елиминисала оно што бисмо могли назвати здравим разумом. Зато ћу сада поновити онима који заиста слушају да су, наравно, технологија и напредак променили наше животе на боље – свакако на Западу и нарочито у погледу здравља, универзалног образовања, побољшаног становања и веће мобилности и просперитета. Али бих тврдио да, иако смо несумњиво постигли велике добитке, такође смо изгубили нешто веома драгоцено; а то је разумевање наше међусобне повезаности са Природом и светом изван материјалног.
Моја теза је да, како бисмо се носили са алармантним изазовима са којима се све више суочавамо, и то као узнемирујућим споредним ефектима управо тог напретка који смо постигли, и како бисмо осигурали да други у земљама у развоју, као и наша деца и унуци, могу имати вредну будућност, хитно морамо да преиспитамо начин на који доживљавамо свет и своје место у њему. Стога, није питање „или/или“, већ питање реинтеграције изгубљене половине нашег човечанства која је, тврдим, тако брзоплето одбачена у журби ка концепту линеарног напретка.
Јер сада живимо у изузетно буквализованом свету, свету који има мало места за симболику или препознавање нивоа постојања који леже изван материјалног. Убеђени смо да је оно што видимо све што постоји; да не постоји ништа више од материјалне спољашњости
ствари.
Ова нова перспектива, коју су неки назвали „модернизам“, нуди нам неумољив нагласак на материјалном и механистичком погледу на свет. Цитираћу најпре предговор каталога недавне изложбе о модернизму у Музеју Викторије и Алберта: „Модернисти су имали утопијску жељу да створе бољи свет. Веровали су у технологију као кључно средство за постизање друштвеног побољшања и у машину као симбол те тежње.“ Генерално говорећи, можемо рећи да је модернизам усмерио пажњу на делове, а не на целину – до те мере да је
деконструисао свет око нас – и одбацио је као нестварно све што се не може објективно измерити и тестирати. То је, ако желите, „свет квантитета“.
Као што сам раније рекао, овај приступ нам је, наравно, донео велике користи. Међутим, тврдио бих да је било и негативних последица – и, како откривамо, све болнијих и деструктивнијих. Имплицитно је у идеологији модернизма постојала идеја да некако можемо одистати од мудрости прошлих времана; да нам више није потребно знање које нам нуде традиционални приступи у свему, од образовања до пољопривреде, уметности и заната, и да
духовна пракса није ништа више од застарелог сујеверја. Али „сујеверје“, наравно, значи нешто много дубље од тога. Оно одражава појачани осећај нашег учешћа у живом
организму Природе који активно, „несвесно“, тражи равнотежу у сваком
тренутку. А оно што сугеришем је да смо замењујући га, уместо да радимо са том безвременом мудрошћу, у сржи нашег садашњег погледа на свет створили забрињавајућу неравнотежу.
Видимо одраз тога у великом делу нашег урбаног развоја, у одређеним приступима медицини, у нашој пољопривредној индустрији и посебно у ономе што неки називају „еколошком кризом“. Заиста то видимо у толикој мери да осећам да је постало императив нашег времена да се запитамо да ли је, са данашњим огромним изазовима и данашњим знањем, то приступ животу који је, сам по себи, довољан, заправо „прикладан сврси“ у двадесет првом веку.
Овај модернистички приступ је, у принципу, тежио давпоједностави или стандардизује свет и учини ствари индустријализованијим и практичнијим. Зато смо, на пример, настојали да исправимо искривљене улице и групишемо зграде у зоне за једнократну употребу. Стога смо пречесто наметали поједностављену и празну геометрију облику наших градова, што је драстично смањило богату сложеност многих наших урбаних средина. И то се испоставило као проблем, јер оно што они који су покретали ову идеологију двадесетог века изгледа нису разумели јесте оно што данашње сложене студије биологије сада јасно и гласно кажу – да је сложеност кључ живота. Сада из биологије знамо да је у природном свету сваки здрав организам сложен систем међусобно повезаних и међузависних делова, који раде заједно на кохерентан начин како би створили хармоничну целину.
Нема отпада и ниједан део не функционише ван граница целине. Пчеле у кошници су савршен пример за то. Кошница је организам и њен здрав опстанак зависи од сваке пчеле која помаже у одржавању равнотеже и хармоније јединствене целине. Оне то раде пратећи обрасце и законе природе. Они не прелазе своје границе нити стављају појединца на прво место. Свака пчела делује у хармонији са окружењем које је одржава. (…)
Упоредите ово са нашим друштвом које се заснива на практичности и робној потрошњи, којим доминирају све већи захтеви индивидуализма – по било коју цену, чини се, за друштво или окружење. Сваки аспект људске активности и интеракције у западном свету сада мора бити толико поједностављен и стандардизован да ништа не сме бити сложено. И, без обзира да ли с намером или не, овакав став као да нас одваја од остатка творевине.
Штавише, то води активном порицању да смо, у основи, духовна бића; да имамо стварне духовне потребе – назовите их „интуитивним, искреним осећањима“ ако желите – које морају бити неговане ако желимо да остваримо свој пуни потенцијал. Да бисмо изразили такве потребе, неопходне су перспективе философског и духовног, али где су оне у овој садашњој модернистичкој парадигми? Стваралачка сила у универзуму је толико умањена да се чини да је сада само идеја за једнократну употребу, која нам омогућава да природу видимо као неку врсту џиновске лабораторије где можемо експериментисати и манипулисати њеним одвојеним деловима, тестирајући их – ако то желимо – до уништења, без бриге о утицају који то има на целину.
„Мајка Природа“ више није водећи принцип какав је била за наше претке. Само помислите на Вордсвортов
„осећај узвишености
О нечему далеко дубље испреплетеном…
Покрет и дух који покреће
Све мислеће ствари, све објекте сваке мисли,
И котрља се кроз све ствари.“
Како се то само коси са механистичким, емпиријски рационалним начином на који нам се стварност тако често приказује! Рационално се сматра јединим смисленим начином гледања на свет; док се живот у границама онога што природа може да поднесе, веровање нашој интуицији и, на крају крајева, сагледавање света као светог присуства сматрају од мале или никакве вредности, ако не и плодом романтичне фантазије.
Па ипак, један од највећих научних умова двадесетог века, Алберт Ајнштајн, био је веома јасан у вези са начином на који смо ствари погрешно схватили. Како је рекао, „Интуитивни ум је свети дар, а рационални ум је верни слуга. Али ми смо створили друштво које поштује слугу и заборавило је дар.“
Оно што је забрињавајуће, бојим се, јесте да нам брзо истиче време да се поново повежемо са тим светим даром. Почели смо да личимо на неку сироту жабу. Ону што би, да је бачена у лонац са кључалом водом, одмах искочила. Али је стављена у лонац са млаком водом и ватра је само полако појачавана тако да је скувана пре него што је и приметила.
Овде покушавам да опишем оно што сматрам фундаменталном „кризом перцепције“. Позиционирањем себе ван Природе апстраховали смо живот. Секуларизацијом Природе и потпуним одбацивањем нашег урођеног осећаја светог, потпуно смо се искључили из ритмова природног света.
И, као последица тога, све више смо се одвојили од природног поретка. А поредак постоји. Све зависи од свага и припада свему осталом: пчела цвету, птица дрвету и човек земљи. Природа је укорењена у целини.
Верујем да истинска „одрживост“, да употребим сада уобичајену реч, у основи зависи од нашег померања перцепције и проширивања фокуса, тако да поново схватимо да имамо свету – да, свету – дужност управљања природним поретком ствари. У неким нашим поступцима сада се понашамо као да смо „господари Природе“, а у другима као да смо само посматрачи. Када бисмо могли поново открити тај „осећај хармоније“, тај осећај припадности, а не одвојености од Природе, можда бисмо били мање склони да свет видимо као неку врсту гигантског производног система, способног за стално повећање производње за нашу корист, а без икаквих трошкова. Да бисмо поново открили ове увиде – овај „здрав разум“, ако желите – морамо да модификујемо модернистичку идеологију инхерентну образовању, што је неопходно ако желимо да схватимо шта је истинска одрживост. Јер, она се не може постићи само ослањањем на све иновативније облике технологије. Не можемо се једноставно надати да ћемо се извући из проблема које смо сами себи створили. Криза је много дубља. Игнорисање овога само ће продубити проблеме са којима се сада суочавамо.
Морамо схватити да је људска природа урођено духовна и да жели да сазна порекло и сврху свих ствари. На крају крајева, „одрживост“ претпоставља „одржаваоца“. Рекао бих да то значи поновно стицање правилног разумевања и активног уважавања хармоније својствене свему живом. И, смем ли рећи, враћање у главни ток нечега од изгубљене духовне димензије.
Јер неравнотежа је и спољашња и унутрашња. Наша одвојеност од апстраховане Природе прати одвојеност од Трансцендентног. Садашњи, доминантни поглед на живот, са својим неуморним нагласком на квантитативном погледу на стварност, ограничава и искривљује праву природу Стварног и нашу перцепцију истог. Свакако нам је донео материјалне користи, али нас је такође спречио да сазнамо оно што бих назвао „знањем срца“ – нашим Богом даним интуитивним чулом које нам омогућава да будемо уравнотежена људска бића.
То је зато што, упркос свим својим неоспорним предностима, материјалистичка наука нема језик да објасни шта је, у крајњој линији, сврха интелигенције и знања.
Супротно ономе како изгледа на први поглед и упркос томе колико је лако кликнути мишем за све што нам треба, одговор је – не заменити мудрост информацијама! Управо супротно.
Заиста, то ме подсећа на оне пророчке стихове Т. С. Елиота:
„Где је Живот који смо изгубили у животу?
Где је мудрост коју смо изгубили у знању?
Где је знање које смо изгубили у информацијама?
Циклуси Неба у двадесет векова
Доводе нас даље од Бога и ближе Прашини.“
Можда вреди размислити како смо дошли до ове ситуације која толико обилује фрагментацијом и „нелагодом“. Сматрам да је прилично чудно то што је велики напредак у технологији који је створио европско индустријско доба истовремено толико поткопао наше разумевања принципа хармоније, који је био кључно учење кроз целу историју човечанства.
Ако се проучи симболика и митологија било које од древних цивилизација које су темељ наше, проналазе се исти централни ликови који означавају исте централне принципе равнотеже и хармоније. Све велике цивилизације су настојале да изразе кроз своју митологију и симболику исту идеју: да су космички поредак, природни поредак и људски морални поредак међусобно повезани и зависни и да је природна тенденција ка равнотежи и хармонији. Да ли је ово сујеверје или фундаментални закон природе? Из онога што нам сада говоре водећи ауторитети у области теоријске физике, древни су били у праву када су препознали да су математика хармоније универзални принципи.
Било ми је занимљиво да недавно сазнам да је физичар Вернер Хајзенберг, који је дао име „принципу неодређености“ у квантној физици, говорио својим студентима да не виде свет као да је направљен од материје. Он је, рекао је, направљен од музике. Препознао је оно што је Питагора добро знао, да је хаос уређен бројевима и да је Природа састављена
од прецизних нумеричких образаца. Од Хајзенберга смо научили да физички свет није састављен од појединачних делова, већ је у суштини „процес и кретање“.
Честице „плешу“ од реда до нереда и назад. Оне изражавају разноврсно кретање, али увек унутар одређених граница Јединства, тако да постоји, чак и у самом срцу материје, дубоко укорењена међусобна повезаност која узима у обзир свеобухватни осећај јединства. Материја показује потребу за редом и интеграцијом која је уравнотежена и хармонична. Она држи заједно саму тканину Природе.
Када размотримо ова сазнања савремене физике, почињемо да увиђамо зашто су и древни људи видели да ови обрасци и кодови симболички важе и за унутрашњи свет. Они су кључ за разумевање суптилне структуре свести, која је врхунско свето чудо. Зато је свака традиционална цивилизација ове хармоничне обрасце видела као неопходне за образовање душе. Зато су уткани у дизајн свих наших великих катедрала, џамија, храмова и синагога – свуда сведочећи да су велики чиниоци Природе заправо непроменљиви и нераскидиво повезани са основом нашег бића.
Светске духовне традиције и даље сматрају да је тако. У исламу, на пример, не постоји раздвајање између Божанског и природног света. Све је то једна хармонијска песма, „Универзум“. И у хришћанској теологији је било исто све до отприлике тринаестог века, када се у Европи догодио чудан помак који вреди размотрити.
Ако се читају дела великог хришћанског учењака из тринаестог века, Томе Аквинског, открива се да се он чврсто држао принципа да све постоји у Божјем уму. Другим речима, да је принцип Божанства откривен у свету. Овде се свет видео као „свето присуство“ са Човеком који „учествује“ у стварању. Али оно што ме већ неко време фасцинира јесте откриће да је такво универзално учешће у светом почело да буде засењено током самог живота Томе Аквинског, идејом да је Бог био изван творевине и да је деловао на Природу кроз Божанску вољу, а не кроз стварно присуство. И тако је дошло до раздвајања између Природе и Бога, и између Човека и Природе. Свет је почео да се сматра последицом Божанске воље, а Човек је био инструмент те Воље.
Не желим да се превише упуштам у ову тему, али хајде да размотримо последице ове промене. У веома кратком временском периоду тај општеважећи и безвремени принцип „учешћа у Бићу ствари“ је елиминисан из главног тока западног размишљања. Са Богом одвојеним од Његове творевине, људска природа се такође одвојила од Природе и почела да тежи ка господарењу воље над стварима. Дакле, то је заиста била веома драматична промена. Она је ефикасно разирила органско јединство западног погледа на стварност, и чини ми се да је ту почела наша невоља. Јер, ако се целина заборави, онда се фрагментација појављује свуда и нема основа за заједничку визију.
Њено наслеђе је свакако било видљиво до седамнаестог века када су ти нови научници свог времена, попут Френсиса Бејкона, могли да напишу да је природа независна, механичка и подложна човековој сврси. Бејкон у делу „Novum Organum“, на пример, позива на „вршење“ пуне моћи над природом која нам је дата божанским завештањем.
Као што сам већ сугерисао, многи сада прихватају да овај помак на Западу, даље од тог принципа учешћа у природи и у корист тврдње о господарењу над природом, жање горку жетву, и то не само у начину на који производимо храну. Индустријска пољопривреда види природу једноставно као механички процес, некако увек способан да произведе још више без дугорочних трошкова. Па ипак, запањујућа је чињеница да у једном прстохвату земље има више микроба него људи на целој планети. У једном прстохвату земље… Дакле, какву неповратну штету наносимо деликатној, сложеној равнотежи тако крхког екосистема као што је површински слој земље нашом индустријализованом манипулацијом природног поретка? Управо је површински слој земље тај који одржава сав живот на Земљи. Дакле, његово здравље је наше здравље. Еродирамо га и трујемо на сопствену опасност.
Наравно, добро сам свестан аргумента да без индустријализоване пољопривреде не бисмо могли да прехранимо свет. Али можда би требало озбиљније да размотримо да ли индустријализована пољопривреда може да прехрани свет на начин на који је то радио самоодрживи, органски систем последњих десет хиљада година. На крају крајева, индустријски процес функционише са све мањим приносом. Како интензивна пољопривреда еродира природне компоненте, тако се више хемијских ђубрива користи да их замене. Али што се више примењују, екосистем постаје мање уравнотежен и одржив – до те мере да је, од педесетих година прошлог века, то „прехрањивање света“ користећи овај индустријализован приступ успело да еродира једну трећину светског обрадивог земљишта. Колико је вероватно да ће нас такав приступ одржати у наредних десет хиљада година?
Још једном, морамо признати да пољопривреда није независна од свега другог и да се не може водити на одржив начин само редукционистичком науком. Ако не прихватимо ову чињеницу природе, бојим се да ће се она побунити и да ћемо остати опасно неповезани и рањиви.
Наравно, постоје научници који схватају ограничења чисто рационалног приступа и раде са природним семеном. Питам се да ли сте чули за нову грану инжењерства која се зове биомиметика или биомимикрија? Она узима дизајне из природе који су усавршени милионима година еволуције до тачке у којој су много ефикаснији од оних нашег индустријализованог света. На пример, у природи нема отпада; све се рециклира и део је целине. Биомиметика примењује такве природне облике дизајна на људске проблеме. (…)
Као што сам раније наговестио, можда би вредело размотрити да ли треба да се осврнемо на образовни систем који уравнотежује рационални приступ животу са интуитивним учењем, оним који мање искорењује наше интуитивне, инстинктивне особине. Забрињава ме што, иако се мала деца подстичу да користе сва своја чула док уче о свету, укључујући и осећај лепоте, како ученици напредују ка старијем нивоу, смањује се нагласак на свеобухватном погледу и уважавању света, а све је већи нагласак на специјализацији. Али шта ако покушамо да поново интегришемо свој интуитивни одговор у таквим областима образовања? Да ли би то подстакло здравији приступ природи – онај који би развио уважавање природног света на дубљем нивоу? Јер сигурно, то је прави циљ образовања: дати свакоме дубље разумевање начина на који се односимо према свету око нас и поретку ствари. Можда чак и врати целину људима, јер сагледавање организама као кохерентних целина омогућава нам да препознамо колико смо и ми део те кохерентне целине.
Даме и господо, покушао сам да сугеришем да порицање нашег микрокосмичког и стварног односа са универзалним истинама и законима природе ствара у нама опасно отуђење. Поричући и заборављајући ту невидљиву „геометрију“ Хармоније коју су наши преци увек препознавали и освећивали путем духовне праксе и предања, стварамо какофонију и дисонанцу.
Питање је како онда, у савременом оквиру, поново можемо интегрисати најбоље делове овог напуштеног и древног разумевања, ову Хармонију, са најбољим од модерне технологије
и науке.
Многи ће рећи да је то немогуће, али мени се чини да би добар почетак био да се дуго и озбиљно запитамо о себи и о томе да ли ће доминантни став нашег времена служити, да ли нам заиста омогућава да видимо ствари онаквима какве заиста јесу. Ми морамо, предлажем, да реконфигуришемо наш поглед на свет и излечимо кризу у нашој перцепцији на коју сам се осврнуо. А то се може постићи ако почнемо да ценимо разноликост; ако подстичемо и награђујемо сарадњу; ако изградимо вештине и научимо да прихватимо сложеност; ако негујемо и одржавамо све оне суптилне контроле и равнотеже које одржавају било коју економију, заједницу или екосистем живим и здравим. Морамо да учимо све што можемо из природног света и његових ритмова, док истовремено развијамо иновативне и бенигније облике технологије који раде са изданцима Природе. То је промена у перцепцији на чијем стварању сви можемо радити. То је промена, смем ли рећи, од модернизма ка холизму. (…)
Шта ће наши потомци мислити о нашим садашњим напорима? Хоће ли видети напоре просвећених људи који су, у тако кључном тренутку, увели дубоку промену у свом размишљању? Хоће ли, као резултат тога, видети партиципативнији, интегрисанији начин живота; онај који је већу вредност придао кохерентности и границама Природе?
Молим се и надам се да хоће, и да ће видети да ипак нисмо били погрешно вођени.
Суочавамо се са наизглед нерешивим светским проблемима у овом тренутку, али још увек постоји шанса – једва – да можемо да преокренемо ситуацију, ако поново имамо самопоуздања да правилно погледамо свет; да га видимо изнутра и да дозволимо себи да нас води правилно разумевање тих безвремених принципа равнотеже, хармоније и јединства које сам данас покушао да поделим са вама. Све што нам је потребно је храброст да почнемо, мудрост да се променимо и тај осећај стварне хитности који је измакао чулима несрећне куване жабе.
Чланак представља скраћену верзију говора који је Краљ Чарлс Трећи, тада Принц од Велса, одржао у оквиру 67. Роскових предавања, 23. априла 2007. године. Текст који сведочи о традиционалистичким или, према некима, пре антимодернистичким погледима актуелног монарха Уједињеног Краљевства, објављен је у Temenos Academy Review 11 (2008, pp. 10-20), који издаје традиционалистичка Академија Теменос, чији је краљ покровитељ од њеног оснивања 1991. године.
Текст је у целини доступан на:
https://static1.squarespace.com/static/67b896e52478c014a67b43fa/t/6813a14407f0f57b8e87e80c/1755781749780/THE-PRINCE-OF-WALES-Knowledge-of-the-Heart_Optimized.pdf
Приредио и превео Владимир Коларић
