Uz njega, njegove priče i pronalaske odrasle su generacije u Srbiji, a 2020. je dobio plato i statuu u Beogradu – Raša Popov, omiljeni televizijski deka. Nije lako nemati dedu. Oni koji ih nikada nisu upoznali propustili su mnogo toga – razne priče, dogodovštine, fore i fazone.
Zato je tu uvek bio Raša Popov, svačiji deda, da preko malog ekrana udeli savet ili ispriča poučnu priču, punu banaćanski bogatih „Č“ i „Š“.
Junak brojnih detinjstava
Popov je bio junak brojnih detinjstava, a naročito Jane Nenadović, koja je imala samo četiri godine kada je sa Popovim počela da snima „Fazone i fore“.
„Prva stvar koja mi padne na pamet kada neko pomene Rašu Popova je to predivno odrastanje uz njega“, kaže za BBC na srpskom Jana Nenadović, danas balerina u Nemačkoj.
„Sestra i ja smo obožavale da slušamo njegove priče u pauzama snimanja… Baš je znao da priča priče, uvek je umeo da nas zainteresuje“.
Ljubivoje Ršumović, pesnik za decu, prijatelj Raše Popova i autor „Fazona i fora“, kaže za BBC na srpskom da mu prvo na pamet padne „taj neobuzdani Raša“.
„Bio je neobuzdan u govorenju nekih pametnih istina i nekih glupih laži mladim ljudima“, kaže Ršumović. „To su ti neki njegovi neverovatni pronalasci – oluk za kišobran ili četvrtasta fudbalska lopta“, dodaje.
Takvi su ti pronalazači – šta im sve neće pasti na pamet
„Nek ti uši stalno zvone…“
Raša Popov, pisac, pesnik, glumac i novinar – a u slobodno vreme i pronalazač – preminuo je 2017. u 84. godini.
Decenijama je pisao, glumio i sklapao stihove posvećene deci, a mnogi ga pamte po emisijama „Šešir bez dna“ i „Fazoni i fore.“
„U pauzama snimanja uvek je bio pun priča, zagonetki i sećanja“, seća se danas dvadesettrogodišnja Jana, inače ćerka glumca Nenada Nenadovića.
„Čika Raša je bio ogromna enciklopedija sa bezbroj zanimljivosti, pitanja i odgovora… Svi smo uvek uživali slušajući ga“. Popov se pritom nije mnogo spremao za tu ulogu – kako kaže, igrao je sebe. „Zaista je tako“, kaže Jana kratko.
„Sećam se da je u svakom dublu tekst pričao drugačije, prilagođavao ga sebi… Živeo je te priče, tako da smo sestra Mina i ja zaista uživale u svakom ponavljanju“.
Ršumović, koji je sa Popovim snimio 157. epizoda Fazona i fora, ističe da je Popov uvek bio spreman na igru. „To je samo znak da je sačuvao to dete u sebi“, kaže Ršumović.
„Vladeta Jerotić nam je uvek govorio da će, ko sačuva homo ludensa u sebi, celog života će biti stvaralac, šta god počne da radi. Takvi ljudi, koji su spremni za igru, spremni su i svaku vrstu stvaralaštva“.
Da bi neko uspešno razgovarao sa detetom, smatra Ršumović, on mora da se popne na njegov nivo – što je Raša uvek radio.
„Bio je iskonski zaljubljenik u jezik. Gotovo da je mrzeo i nerado govorio standardnim jezikom… Voleo je da to bude lep, bogat, kitnjast jezik.
„Nije ga on izmislio, samo se uvek igrao rečima, što je dragoceno za one koji žele da nauče decu da se takođe igraju rečima“.
Ponekad smo, tokom snimanja Fazona i fora, fazone pravili na licu mesta. Pita me jedan dečak u emisiji ‘zašto ti Ršume nikada ne igraš šah sa Rašom?’
A ja kažem ‘bi li ti igrao šah sa nekim ko svaki čas pipa figure, pa ne igra njima, ko samo čeka da ti okreneš glavu da ti ukrade neku figuru, ko gunđa i priča gluposti dok igra sa tobom, pa te nervira… Bi li ti igrao sa takvim čovekom šah?’
Ne, kaže, ne bih. A ja kažem – pa neće ni Raša.
Ko je bio Raša Popov?
Rođen je 26. juna 1933. u Mokrinu, poznatom po guskama, kao i onom bokseru koji je bio i pesnik (ili obrnuto).
„Mene pitaju od kad znaš Miku Antića – rekoh, ne mogu da se setim“, izjavio je jednom Popov. „Čim me je mama metnula u kolica i izgurala u varoš, kod crkve i opštine, tamo je srela drugu mamu, koja je u kolicima imala veće dete – to je bio Mika“, dodao je.
Mokrin mu je bio u srcu
A na pitanje šta je Mokrin odgovorio je „uzvišica na 83 metra nadmorske visine“.„Tu su strašne planine, taj centar gde su 83 metra zove se Breg. Ko god dođe sa strane, sa planina, kad dođu Crnogorci, kažu ‘đe je tu breg, nema brega’. Međutim, mi to zovemo Breg. Kada dođu poplave, tu se na Bregu ne poplave kuće, nego dole u južnom delu Mokrina, gde je 81 metar. To je već duboka provalija. Tamo bude tolika poplava da narod jauče, pa se taj deo Mokrina zove Jaukovo.“
Uvek je isticao jednu stvar – on je Banaćanin
„To je istina. Jer, Banat je, kao i Srem i Bačka, poseban entitet“, izjavio je 2013. za Večernje novosti.
„Kako kažu – u Banatu su smeštene ludnice, u Sremu je velika tamnica, a u Bačkoj su Matica srpska i pozorišta, pošto su Bačvani najkulturniji. Simpatična mi je ta podela Vojvodine“.
Jednako zanimljiv odgovor dao je i kada su ga pitali kako izgleda jedan dan njegovog života.
„Šarenoliko. Ne volim da šetam, jer mi je to kao hodanje bez cilja. Volim da odem u kafanu na Paliluskoj pijaci, tu ručam.
„A kada štedim – onda jedem čvarke. Pre neki dan sam čuo jednog ‘govornika’ kako kaže – ‘toliko su siromašni da moraju da jedu čvarke. Šta ću kad volim čvarke. Pa, ja sam Lala iz Banata.“ rekao je Raša.
Zbog svega toga Mokrin je od 2018. dom manifestacije Dani Raše Popova.
Žabac koji ne zna da ćuti
Kada je stigao u Beograd upisao je studije književnosti, gde je upoznao jednu Radu.
„Moja koleginica na fakultetu je meni bila najlepša. Imala je crvenu kosu do pojasa i kad god sam video tu kosu dobijao sam izlive duboke zaljubljenosti“, prisećao se Popov supruge.
„A ona je bila tajanstvena devojka sa očima za koje je njena drugarica sa Pravnog fakulteta rekla da su bile najlepše na svetu… Sad možete misliti – ja zaljubljen u njenu crvenu kosu, a ona ima najlepše oči na svetu“.
Novinarska karijera
Novinarsku karijeru počeo je u novosadskom Dnevniku, radio je i u listu Mladost, Radio Beogradu, kao i na Televiziji Beograd. Jedno vreme je bio i voditelj Dnevnika, ali se tamo nije dugo zadržao.
„Studenti demonstranti su vikali: ‘Dole TV voditelj intelektualac Raša Popov!’, a ne: ‘Dole Tito!’ Zbog toga je bilo logično da ostavku ne podnese Tito, već ja“, rekao je Popov.
Bio je lektor za srpski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu i glavni urednik izdavačke kuće Matica srpska.
Dobitnik je brojnih priznanja, među kojima je i nagrada za životno delo „Dositej Obradović“.
U međuvremenu je pisao za decu
Njegova dela su: „Dva oka“ (1963) „Gvozdeni magarac“ (1976) „Žabac koji ne zna da ćuti“ (1987) „Trulež zglave“ (1991), „Šešir bez dna“ (2001) „Lažljiva usta istine“ (2002)„Vozom posred ulice“ (2003) „Bio sam srećni konj“ (2003) „Bajke za XXI vek“ (2007) „Čarobnjakov SMS“ (2007) „Mali zeleni“ (2009) „Sofijine ljubavi“ (2010)„Mokrinski patuljci“ (2013)„Usamljena princeza“ (2014)
Imao je dvoje dece i nekoliko unučadi
Kako kaže, sinu Bojanu je ispričao „bar hiljadu bajki pred spavanje“, a ćerki Dijani još hiljadu. „A kad mi se rodila unuka Maša za nju sam napisao prvu knjigu za decu, ‘Žabac koji ne zna da ćuti’. Taj žabac sam ja“
Kako kaže, u pričanju priča deci i unucima podjednako su uživali i oni i on.
Fore i fazoni
Mnogi ga ipak najviše pamte po ulozi Raše pronalazača, za koju su možda najzaslužnija – deca.
„Rašu sam davno upoznao“, priseća se Ršumović. „Radili smo zajedno na Televiziji Beograd. Bio je urednik naučnog, a ja dečijeg programa. Moje komšije u Šumicama bili su Sonja i Petar Đurić, koji su takođe radili u televiziji, a Raša je često dolazio kod njih i tako smo počeli da se družimo“.
Onda je jednog dana, kaže, iz Čikaga, gde mu je živeo deda, doneo „knjige apsolutno ludih izuma“. Čitao sam to mojim sinovima i oni su rekli da bi Raša mogao da priča te priče, jer ipak je on urednik naučnog programa.
„A Raša se upravo vratio iz Engleske. Bio je u Londonu, gde je na televiziji upoznao čoveka koji je kao i on celim telom, ne samo rečima, objašnjavao naučne i važne stvari“.
Jana Nenadović navodi da je „nezaboravni period“ snimanja Fazona i fora trajao pet godina i da su snimali širom Srbije.
„Bila sam veoma mala kada sam ga upoznala, Mina je imala dve godine, a ja četiri. U tom trenutku sam, kao starija sestra, najviše vodila računa da ona ostane u kadru dok snimamo.
„Mnogu da zamislim koliko je bilo teško snimati sa nama, tata nam je često šaputao tekst… Ali čika Raša je imao mnogo strpljenja i razumevanja za nas i naše godine“.
Posle Fazona i fora Jana je krenula na balet, školovanje je zahvaljujući tome nastavila u Monte Karlu, a posle su se, kaže, stvari same slagale.
„Prvi profesionalni ugovor dobila sam u Bordou (Grand Theatre de Bordeaux), pa sam tri godine provela u pozorištu u Dortmundu, a trenutno živim i radim u Minhenu (Bayerische Staatsballett).“
Ipak, Fore i fazone uvek posebno pamti.
„Taj period je veoma uticao na moje odrastanje, uživala sam učeći i rastući kroz svaku novu epizodu i svaku novi serijal“, ističe ona.
Smrt supruge i napad
Ipak, nije uvek bilo lako Raši Popovu – teške trenutke preživeo je 2013. godine kada mu je umrla supruga Rada. Ubrzo nakon toga gostovao je na televiziji B92.
„Kako ste“, pitala ga je novinarka. „Dobro sam. Noćas sam sanjao kako me zove moja pokojna žena“, odgovorio je Raša Popov – i zaplakao. „Eto, kad me pitate kako sam, da vam kažem.“Obrisao je suze, odmahnuo rukom i nastavio razgovor.
Godinu dana kasnije čoveka koji je ceo život posvetio deci napala su dvojica dečaka, tražeći mu novac.
Deca su oruđe u rukama roditelja
Imali su samo 10 i 11 godina.
Vest o tome da su deca napala Rašu Popova izazvala je veliku pažnju u medijima, a on je izjavio da je „ružno naći se usred crne hronike“.
Kasnije je izjavio da se obradovao kada je čuo da je jedan od dečaka krenuo boljim putem.
„Deca nisu kriva zbog nasilničkog ponašanja, oni su samo oruđe u rukama roditelja“, rekao je Popov.
Krive Drine
Raša Popov je kao junak brojnih detinjstava dobro poznavao decu. U intervjuu za Novosti iz 2013. rekao je da su „deca danas pametnija, a svet tragičniji“.
„Nije dobro ovo vreme, ima mnogo divljaštva na sve strane – svetski političari govore laži, započinju nove ratove, svađaju se kao piljarice na pijaci, a nisu naročito ni kulturni, ni obrazovani.
„Na svakom koraku se dešavaju ružne stvari.“ Međutim, to ne znači da bi to trebalo tako i da ostane.
„Rašo, čitaš nešto zanimljivo“, pita ga jedna devojčica u Fazonama i forama.
„Da, čitam Znakove pored puta, našeg nobelovca Ive Andrića“, odgovara Raša i nastavlja:„Gledaj šta on kaže: ‘Sve Drine ovog sveta su krive. Mi nećemo stići da ih ispravimo, ali nikada ne smemo prestati da ih ispravljamo“.
A Raša je znao šta priča i treba ga slušati…
Ipak je on Pronalazač.
