Miroslav Mika Antić je rođen 14. marta 1932. godine u Mokrinu. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. godine preselila iz Mokrina. Gimnaziju je pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, a maturirao u Pančevu. Studirao je slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Mika je posedovao mnogo talenata
Posle mature, pre nego što je postao poznat, radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. godine počeo se je da se bavi novinarstvom u listu Pančevac. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u Dnevniku, radeći do 1959. godine.
Više od godinu dana bio u Beogradu urednik Pionira (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. postaje član redakcije u Izdavačkom odeljenju Foruma, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) radio je kao novinar u novinskoj Izdavačkoj kući Dnevnik i bio saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik.
Takođe je bio i glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku „Ritam“ (1962–1965), obnovio je čuveni „Neven“ Čika Jove Zmaja i radio kao glavni urednik ovog lista (1979).
Kao scenarista i reditelj radio na je dokumentarnim i igranim filmovima („Strašan lav“, „Široko je lišće“, „Doručak s đavolom“ i „Sveti pesak“.
Njegov film, „Doručak sa đavolom“, bio je zabranjen jer je u njemu strogo kritikovao komunizam.
Kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu.
Bio je svetski putnik pa je tako posetio mnoga mesta, od Njujorka, do hotela u Sankt Peterburgu gde se Jesenjin ubio, Pariza, peščane letonske obale, Madrida, Ciriha, Bagdada, Australije, Skandinavije, Mongolije, Portugala i mnoga druga mesta.
Ženio se tri puta, a iz brakova je dobio šestoro dece. Prva žena mu je bila Ljubica, druga Svetlana i ona mu je rodila četvero dece, a treća Smilja sa kojom je imao dva sina. Od šestoro dece dobio je šestoro unučadi. Ljubav prema svojim ženama je pretočio u poeziju, kao i svoju ljubav prema plovidbi Dunavom.
Bio je svestran čovek i voleo ljude
Najviše je voleo fudbal, boks i džudo. Veliki je poštovalac nauke, a posebno ga je interesovao svemir. Sam je spremao ribu i pasulj, a jako je voleo je i baštovanstvo. Bio je miljenik društva, otvoren i pošten čovek.
Kada je dobio rak vilice bio je prisiljen na lečenje pa mu je odstranjen deo jezika. Jedva da je izdržao da više ništa ne priča pa je puno slikao i pio. U to vreme Mika je slikao suncokrete.
Preminuo je 24. juna 1986. godine u Novom Sadu u svojoj bašti, istog dana kada je dobio Avnojevu nagradu. U vreme smrti takođe je slikao suncokrete i posle smrti pokušali su da mu operu ruke od zlatne boje, ali nisu uspeli. Poslednja želja je bila da mu na sahrani pročitaju „Besmrtnu pesmu“ što su i uradili.
Književni rad
Miroslav Mika Antić ispunio je prazninu koja se do tada osećala u ljubavnoj poeziji. Osim ljubavne poezije pisao je i pesme za decu. Njegova prva pesma pod nazivom „Majka“ prvi je put objavljena 1948. godine u časopisu „Mladost“, a prva zbirka pesama „Pripovedano s proleća“ 1950. godine.
Posle toga objavljivanje se nastavilo pa je tako objavio: „Plavo nebo“, „Izdaja Lirike“, „Tako ja zamišljam nebo“, „Horoskop“, „Hod na rukama“, „Garavi sokak“, „Luda knjiga“, „Poslednja bajka“, „Prokletstva nežnosti“,“Nasmejani svet“, „Tvoj Božić“ i mnoge druge.
Njegove dečje pesme su rezonantnog i didaktičkog karaktera u kojima ističe roditeljski odnos prema deci i dečju neposlušnost. Nakon pisanja dečjih pesama, počinje da piše o studentskoj ljubavi koja počinje da bude polje njegovog delovanja.
„Plavi čuperak“
U pesmi Plavi čuperak peva o prvim udvaranjima i tajnim ljubavima devojaka i momaka, tajnim snovima, kraju detinjstva i približavanje mladosti, ali i stidljivim izjavama ljubavi. U pesmi se oseća složen duh i Mikin različit pogled na svet.
Njegova tinejdžerska ljubav nadmašuje školske obaveze i igru, a dinamični i statički motivi dočaravaju dečačko detinjstvo puno nemira i zbunjenosti, lutanja i sanjarenja. Dečaci i devojčice pričaju pogledima, bez mnogo priče.
Po rečima pesnika, u mladost treba ući bez straha jer je to deo života, čime Mika uvelike doprinosi razvoju i uspešnosti dečije ljubavne poezije.
U korak mladosti, po pesniku, treba ulaziti slobodno i bez straha.
Antić je doprineo popularnosti dečije ljubavne poezije čime se lansira na vrh lestvice novog poezijskog pokreta – ljubavne dečije poezije. Iako se se kroz svoje pesme obraća deci, on peva i o ličnim osećanjima i doživljaju sebe i sveta koji vidi. Čitalac može da primeti da je u pesmama Mikino detinjstvo puno negativnih slika.
Prema pesniku, detinjstvo obuhvata razne oblike sputavanja deteta da se prepusti svtu igre i mašte, razne situacije, batine i uvrede, drugarstvo, itd. Pisao je o prvim buntovništvima i prkosima, teškim snalaženjima u raznim situacijama, prvim čudima, strahovima, radoznalostima i porazima.
Kroz svoje pesme poručuje deci da uživaju u detinjstvu
Bio je svestan da je detetu potrebna ljubav, pažnja i razumevanje. Kroz svoje pesme poručuje deci da se ne trebaju žuriti da odrastu već da uživaju u detinjstvu što je duže moguće jer samo u detinjstvu ljudi najbolje sanjaju.
Takođe se obraća detetu i upućuje ga da nikada u životu ne treba da okleva, da se svaka dilema treba razrešiti jer dileme onemogućavaju prave preduhvate. Da se uvek treba truditi i isprobavati nove stvari jer, kao što pominje u pesmi Čarobne pesme mirovanje je za pesnika duh na samrti“.
U svojim pesmama njegovo obraćanje detetu je zapravo njegovo obraćanje sebi. Piše jednostavnim jezikom, kao da ćaska sa čitaocem, a od pesama pravi iskrene, tople i emotivne priče.
Još jedan od čestih motiva je Vojvodina koja je njegova domovina, puna muka, ali i radosti kojoj se uvek rado vraća. Jako je voleo Vojvodinu, kafane i sokake, ali i svoju kuću u Mokrinu. Najpoznatija je pesma Vojvodina u kojoj peva o ljudima koji su živeli u ovom kraju i spominje Vojvodinu sa stotinu lica.
Marljivo je stvarao 35 godina
Tokom 35 godina stvaralaštva, objavio je više od trideset knjiga. Redovno je čitao svoje pesme u kasarnama, bolnicama, domovima kulture, kafanama, fabrikama, školama i bibliotekama. Na Miroslava Antića uticali su njegova majka Melanija, Tolstoj, Fokner, Biblija, Lao Ce, Brojgel, Boš i Milovan Glišić.
Objavio je i Koncert za 1001 bubanj – ljubavnu poeziju za odrasle, kao i mnoge druge zbirke pesama kao šta su „Savršenstvo vatre“ i „Mit o ptici“.
Od proznih dela napisao je romane „Stepenice straha“ i „Sveti vetar“, ali i dramske tekstove „Rt dobre nade“, „Tužni marš“, „Veče“, „Parastos“u belom i „Brak na reklami“. Većina njegovih drama završila je na pozorišnim daskama, ali i u vidu radio drama.
Drame „Tužni marš“ i „Parastos“ bile su veoma popularne i izvođene u Parizu.
Neke od njegovih pesama objavljene su krajem 1970-ih u Njujorku u okviru antologijske poezije i proze iz čitavog sveta pod nazivom „Novi pravci“. Antić je pevao pesme mađarskih i slovačkih pesnika Vjere Benkove, Jana Labata, Mihaila Babinke, Pala Bohusa i Ferenca Fehera. Bio je i član Udruženja književnika Srbije.
O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru. Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima – rekao je Mika Antić.
