Jedan prijatelj, odličan poznavalac i hrišćanstva i popularne kulture, na nedavnoj tribini nam je puštao primere sada u Americi vrlo aktuelnog hrišćanskog i konzervativnog hip-hopa, na šta sam ja dodao naše primere, prisutne još od devedesetih, koje su za mene u osnovi kvalitetniji i autentičniji, a svakako manje doktrinarni i ideološki fundirani nego oni američki. Ali tad još nisam imao u vidu poslednje radove NFL Mateje, zbog čega je moje, doduše kratko i ovlašno izlaganje, ostalo krnje.
Za NFL Mateju sam znao pre svega kao za člana grupe „Klikk32“, koja je svojim ranim spotom „Kuvam krek“, od nekih detektovanim kao primer onog najgoreg u našoj mladoj muzici (promocija droge i nasilja, i to od strane vidljivo mladih ljudi, da ne kažemo dece), izazvala prilično kontroverzi, i koja je svakako bila jedna od prvih koji su kod nas praktikovali obrasce drila, kao jednog od podžanrova hip-hopa, koji se često i najgrublje objašnjava kao mešavina trep muzičkih matrica i tekstualnih normi i kodova gangsta repa. Iako mlad, Mateja je kroz ovi grupu, različite saradnje i solo projekte do sada dosta toga uradio i stekao prilično iskustvo, što valja poštovati. Posebno kad u pisanoj komunikaciji sa njim vidite da se radi o pismenom i vrlo artikulisanom čoveku, što je ređe nego što bi trebalo da bude.
Ipak, albumi „Anti!“ u saradnji sa Polo Čareom i autorski projekat „NFL 3“ predstavljaju ozbiljan kvalitativni i konceptualni skok i vrhunac su dosadašnjeg Matejinog rada, pa možda i najdosledniji i najzaokruženiji primer deklarativno hrišćanski i konzervativno usmerenog hip-hopa kod nas, svidelo se nekom i samo postojanje tako nečega u našoj kulturi ili ne. Pri čemu, naravno, ne sugerišem da hrišćanski sadržaj mora obavezno biti određen u okvirima političkog i ideološkog konzervativizma, niti da bi ovaj mladi autor svoje stavove uopšte želeo da okvalifikuje kao konzervativne, s obzirom na to da se u njima mogu prepoznati i signali radikalnijih opcija, obično smeštenih u desni spektar, poput revolucionarnog nacionalizma, na primer. Bilo kako bilo, mislim da Matejin rad, bar na dva pomenuta albuma, nikako ne treba svoditi na ideološke parametre, nego da ga treba posmatrati kao samosvestan i izgrađen muzički izraz, koji nudi ozbiljnu refleksiju stvarnosti u kojoj živimo.
Naslovna pesma albuma „Anti!“ u startu sugeriše protiv čega su njegovi autori, i prozivka se upućuje pre svega na druge hip-hopere, kako starije tako i generacijski bliže. To je očekivano, kao jedan od kodova ove vrste muzike, ali ovde se prozivka ne odnosi pre svega na nedostatak radikalnosti i oštrine u njihovom nastupu i porukama, na mlakost i konformiranost, za koju svaka mlađa generacija hip-hopera po definicijin optužuje svoje prethodnike i one komercijalno uspešnije, već i na sam hip-hop kao takav, odnosno njegov udeo u podsticanju kulta materijalnih vrednosti, nasilja, droge i slično. Iz toga se izvodi zaključak da ni njihova refleksija stvarnosti ne može biti jasna i ispravna i da oni, participirajući u antivrednostima dignutim na pijedestal u današnjem vremenu, nikako ne mogu biti legitimni tumači i kritičari takvog sveta i takve stvarnosti. Dakle, ono „anti“ se odnosi kako na praksu, kako to autori vide, većine onih na hip-hop sceni, tako i na potrebu za oštrijim i utemeljenijim suprotstavljanjem dominantnim vrednosnim i idejnim obrascima i praksama legitimizovanim u našem i ne samo našem društvu. Treći sloj albuma „Anti!“ je nuđenje alternative i zapravo prave stajne tačke protivljenja današnjem svetu, a ona se deklariše kao hrišćanska, čime dobija karakter protivljenja „svetu ovom“, palosti samoj i čime se prevazilazi nivo moralizma ili ideologije. Najzad, autori se na ovom albumu ne postavljaju kao oni koji su „iznad situacije“, nego kao pripadnici određene muzičke i (sup)kulturne zajednice koji joj istovremeno i pripadaju i osporavaju je, koji preispituju i sebe i druge, i koji govore na osnovu sopstvenog, proživljenog iskustva.
Posebna vrednost albuma je i duhovitost, čime on dobija na zrelosti i uverljivosti, naročito izražena u ingenioznoj pesmi „Cane Flow“, istovremeno parodiji hrišćanskog imidža Caneta iz Partibrejkersa i samoparodiji sebe kao „hip-hop monaha“.
Na ovaj način, poruke usmerene protiv droge, kocke, kriminala, besmislenog nasilja i još besmislenijeg gubljenja vremena, zalaganje za spremnost na težak rad, disciplinu, dobre ljudske odnose, ali i takozvane „tradicionalne vrednosti“ dobijaju na dignitetu, čak i za one među (dobronamernim) slušaocima kojima svaka od iznetih ideja ili načina njihovog uobličenja nije najprijemčivija.
Takođe, na ovom albumu se stvarnost u kojoj živimo ne određuje maglovitim floskulama, nego se jasno upućuje na kolonijalni status u kom smo, gde nijedna priča o „zlatnom dobu“ ne može da maskira da zapravo živimo u „banana državi“, što savesno maskiraju kako „drugosrbijanci“ tako i konformirane samoproglašene „patriote“. Kada klinci vide kako zbog socijalne nesigurnosti „majka plače“, oni „izrastu u duvače, drukare i preletače“. Od poštenog rada nema ništa, ali treba imati snage i ne zavideti onima kojima je „obraz đon“, pa na „putu iskušenja“ treba izabrati „pravi put“. Jedno od iskušenja je i ne pristati na floskulu da nas Kosovo i Republika Srpska „puno koštaju“, jer se nečega, makar radeći „tri posla“, moramo odreći ako držimo do sebe i nečeg višeg od životinjskog tavorenja. Srbi su i dalje „na nogama“, ali to će ostati samo ako se ne predaju drogama, kocki, neradu, kukavičluku i inerciji, idolatriji novca i potrošačke udobnosti, ako ne „šire ruke kad vide stranog investitora“. Rešenje je u individualnom, unutrašnjem otporu i nepristajanju, u tome da „moje ime svetli ko ikona“, ali i u udruživanju, zajedništvu, gotovo na viteškim (ili kasnije ćemo videti, pre monaškim) principima, koji podrazumevaju određene ideale, vernost i spremnost na žrtvu.
Da bi se znalo na kojim osnovama može počivati otpor, autori sugerišu da „gde nema Boga idoli su svuda“ i da „nema leba bez motike i sreće bez truda“, polazeći od toga da su oni sami prevladali određene zablude i iskušenja i da mogu uverljivo da „misle“, „deluju“ i „pravdu isteruju“. Nije, dakle, sramota boriti se i teško raditi za svoj dinar, a ostati častan i pošten, što je u našem vremenu već junaštvo po sebi, jer danas kao da je teže odupreti se idolima „sveta ovog“, u šarenom odelu potrošačke i adiktivne zavodljivosti, nego ikada ranije.
Da bi se u tome uspelo, ipak treba u nešto verovati, na nečemu čvrstom i neprolaznom utemeljiti svoj život, a to nisu ovi ili oni apstraktni moralni normativi, nego Hristos. Ova tema, sa afirmativnim prizvukom, još je naglašenija u Matejinom samostalnom albumu „NFL 3“.
U sjajnoj pesmi „Sečivo“, autorski glas govori kako ga „serafimska krila nose“ jer nije „u utopiji“, dakle ne odvraća pogled sa stvarnosti i istine i ne prepušta se iluzijama, svestan je smrada i crnila sveta u kom živi, ali ne želi da pristane na njega i prihvati njegove zahteve kao egzistencijalno i ontološki konačne. I zato on „širi reč Hristovu“, iako „nije dostojan“, ali je „i to bolje“ nego da priča „priču njihovu“, odnosno priču ovoga sveta, koji se zna u čemu leži i u čijoj je vlasti. Sam naslov sugeriše da nam zapravo „nikad ne presudi sečivo“, već mi sami sebi, kad pre smrti ne uspemo da se oslobodimo iluzija i ne pogledamo istini u oči, ne otvorimo se za nju i ne krenemo joj u susret sa verom i nadom. Ovaj svet nikada ne može biti naš dom ni njegovi zakoni istinski i večni, „sve ovdašnje je smor“, ali ovdašnje će ionako proći, a zato treba biti spreman, što može samo onaj koji za života ostao otvoren za svetlost i istinu, hrabar da sačuva lični integritet i poriv za zajednicom koja ne počiva samo na materijalnim i interesnim, „ovosvetskim“ odnosima, kojima rukovode pohlepa i nasilje.
Pesnički glas na ovom albumu otvoreno i bolno ispoveda sopstvena iskušenja, padove i porive, ne predstavlja sebe kao anđela i ne poziva nekoga da ga sledi, ali ipak svedoči o svojoj spremnosti na promenu, na samopreispitivanje, na suočavanje sa mrakom u sebi i nepristajanjem na sirenski zov sveta, koliko god ga to koštalo. Takođe, on ne svedoči sa apstraktne egzistencijalne i u građanskom smislu legitimizovane i univerzalizovane moralne pozicije, nego iz mikrosocijalnog, „uličnog“ konteksta koji ima svoje, ponekad okrutne, ali ipak relativno stabilne kodove. Autorski glas, dakle, govori iz vrlo konkretne egzistencijalne situacije, što mu daje posebnu vrednost i uverljivost i oslobađa ga utiska apstraktnog moralizatorstva i ideološkog doktrinarstva, mada ga i zatvara za jedan broj slušalaca kojima je takva socio-kulturna pozicija, a posebno jezik kojim se izražava, strana i potencijalno preteća.
Ta mikrosocijalna etika podrazumeva i brigu za „brata“, ali ovaj put ne samo za njegovu bezbednost naspram konkurentskih uličnih entiteta ili policije, već i za njegovo duhovno zdravlje, da ne podlegne zavodljivom „đavoljem“ zovu i ne „odleti“ daleko od svog istinskog ljudskog naznačenja. U tom smislu, pesnički glas svoju poziciju određuje kao monašku i asketsku, ali ne kao poziciju autoriteta nego duhovne borbe, u pesmi „Pitam ih“ direktno određenu poznatom, kako misionarskom tako i popkulturnom sintagmom „smrt svetu“. Naše je dakle da se borimo, da se „osvežimo“ vodom duha, kroz veru, molitvu i pokajanje, a „talas“ nečeg novog, ličnog i društvenog preobražaja će, ako bude volja Božija („ako Bog da“) jednom valjda doći.
U pesmi „Stari Vostok“ Matejin album dobija najeksplicitniji apokaliptički i eshatološki karakter, gde se se kroz čitanje Knjige Otkrovenja suočava sa prolaznošću ovoga sveta, za šta je najbolji lek „isihazam“, duboka unutrašnja molitva, povezanost sa Bogom i otvorenost za učestvovanje u njegovim energijama, kojim sastvaravamo Bogu u svetu i pripremamo se za dolazeći eshatološki preobražaj.
Ovaj album još radikalnije uspostavlja „anti“ poziciju na kojoj sebe vidi ovaj mladi autor (zbog čega je, rečima pesme, „anti previše“), odgovarajući na pitanje zbog čega je mnogima „bolno“ što uopšte može da se čuje za njega, da ono što on radi, poručuje i svedoči ima ikakav odjek i domet, a što nije svodivo samo na društvene, moralne i ideološke koordinate, nego i one koji gađaju u sam centar na kom počiva „obličje ovoga sveta“, koji prolazi, a sam čim većini nas, inertnih, nije lako da se pomirimo.
Nadajmo se da će sledeći album NFL Mateje biti još radikalniji u ovom, „eshatološkom“, pravcu i da će nas još dublje i korenitije uznemiravati, sve do nutrine naše ovosvetske palosti i pomoći nam da se otvorimo ka onome što dolazi, ka našem istinskom liku. Zato je pred njim veliki zadatak ličnog, intelektualnog, duševnog i duhovnog rasta, kako bi bio spreman i sposoban da makar i približno ostvari ciljeve koje je sebi postavio i potencijale koje nesporno ima. Radujemo se tome, jer nema ništa lepše nego prisustvovati zrenju, rastu i otvaranju jednog, posebno mladog čoveka, što je i za nas, više ne tako mlade, veliki podsticaj i uteha.
Vladimir Kolarić za Kompas
