Ako želiš da spaseš svoju dušu i zadobiješ život večni, prvo se preni iz učmalosti, oseni se krsnim znakom i reci: „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.“
Vera se ne stiče razmišljanjem, već delanjem. O tome ko je Bog ne uče nas ni reči, ni mudrovanja, već opit. Da bismo provetrili prostoriju, potrebno je da otvorimo prozor; da bi sunčevi zraci doprli do nas, moramo izaći iz kuće. Tako je i sa zadobijanjem dara vere: nijedan cilj se ne postiže udobno sedeći i čekajući na odgovor od Svetih Otaca. Ma koliko da su teški lanci kojima si prikovan za ovaj svet, nikad nije prekasno. Nije bez razloga napisano da je Avraamu bilo sedamdeset i pet godina kada je krenuo, i da će najamnik koji dođe u jedanaesti čas primiti istu platu kao onaj koji je došao u prvi čas. Niti je ikada suviše rano. Nikad nije prerano da se započne sa gašenjem šumskog požara; zar bi radije da ti duša ostane opustošena i nagorela?
Prilikom krštenja primio si zapovest da vodiš nevidljivu borbu protiv neprijatelja duše; započni tu borbu odmah. Previše si već odugovlačio; utonuo si u nemar i duhovnu lenjost i protraćio mnogo dragocenog vremena. Zato moraš početi iznova: dopustio si da se čistota koju si primio na krštenju ukalja. Ustani, dakle; ali odmah, bez oklevanja. Ne odlaži ostvarenje svoje namere do „večeras“ ili „sutra“, ili „kasnije, kad završim ovo što sada radim.“ To odlaganje može imati kobne posledice.
Onoga trenutka kad u sebi to rešiš, tom svojom odlukom pokazaćeš da si napustio staroga čoveka i da si spreman da započneš novi život, sa novim ciljem i novim načinom življenja. Ustani, dakle, bez straha i reci: Gospode, pomozi mi da počnem! U ovom trenutku ti je najpotrebnija Božja pomoć.
Drži se čvrsto svoje rešenosti i ne gledaj više unazad. Neka ti kao upozorenje posluži primer Lotove žene, koja se osvrnula za sobom i postala slan kamen (1 Moj.19:26). Ti si odbacio staroga čoveka; odbaci sada i ljušturu koja leži na putu. Kao Avraam, i ti si čuo glas Gospoda: „Idi iz zemlje svoje i od roda svojega i iz doma oca svojega u zemlju koju ću ti Ja pokazati“ (1. Moj. 12:1). Od sada pa nadalje, sva tvoja pažnja mora biti usredsređena upravo na tu zemlju.
O nedovoljnosti čovekovih snaga
Sveti Oci jednoglasno poručuju: prvo što moraš vazda imati na umu to je da se nikada, ni u kom slučaju, ne oslanjaš na sebe. Borba koja ti sada predstoji izuzetno je teška, a sve tvoje ljudske snage nedovoljne su da u njoj ustraješ. Budeš li se na njih oslanjao, odmah ćeš biti oboren na zemlju i nećeš više imati želju da nastaviš borbu. Samo Bog ti može podariti pobedu koju toliko želiš.
Ovakva odluka o neoslanjanju na sebe i sopstvene moći predstavlja, za mnoge, ozbiljnu prepreku još na samom početku. Ta prepreka se mora savladati, inače nema nikakvog izgleda da se ide dalje. Kako može čovek da prima savete, pouke i pomoć ako veruje da sve zna, da sve može i da mu uopšte nisu potrebni saveti? Nijedan tračak svetlosti ne prodire kroz takav zid samozadovoljnosti. Teško onima koji misle da su mudri, i sami su sebi razumni, veli prorok Isaija (Isa. 5:21), a apostol Pavle upozorava: „Ne smatrajte sami sebe mudrim“ (Rim. 12:16). „Gospod je Carstvo Nebesko otkrio bezazlenima, dok je ono sakriveno od mudrih i razumnih“ (Mat. 11:25).
Moramo se, stoga, osloboditi prevelike vere u sebe. Često je ona tako čvrsto ukorenjena u našim srcima da ni ne shvatamo u kojoj meri ona vlada njime. Upravo je naš egoizam, okrenutost prema sebi i naše samoljublje uzrok svim našim teškoćama, razočaranjima i patnji duše i tela.
Pogledaj, dakle, sebe i vidi u kojoj meri robuješ želji da ugađaš sebi i samo sebi. Tvoja sloboda sputana je okovima samoljublja i ti, kao porobljeni mrtvac, lutaš tako od jutra do mraka. „Sada ću da jedem“, „sada ću da ustanem“, „sada ću da pročitam novine.“ Zaularen opsednutošću sobom, bivaš nošen od trenutka do trenutka, a čim se nešto prepreči na tom tvom putu, u tebi se raspaljuje i raste negodovanje.
Zaviriš li u dubine svoje svesti, naići ćeš na isti prizor. On se može lako prepoznati po neprijatnom osećanju koje te spopada kada ti neko protivureči. To je suština ropstva u kome živimo. „Jer, gde je Duh Gospodnji, onde je sloboda“. (2 Kor. 3:17)
Može li išta dobro izaći iz tog neprestanog kruženja oko sopstvenog ja? Nije li nam Gospod zapovedio da ljubimo bližnjeg svog kao samoga sebe, a da iznad svega ljubimo Gospoda Boga? No, da li tako činimo? Nisu li naše misli ipak stalno obuzete samo sopstvenom srećom?
Budi uveren da ništa dobro ne može proizići iz tebe samog. Ako bi se pak, nekim slučajem, u tebi rodila misao nesebična, možeš biti siguran da ona ne dolazi od tebe, već od samog Izvora dobrote i da je kao takva data tebi: takva misao je dar od Životodavca. Tako isto, sposobnost sprovođenja dobre misli u delo nije tvoja, već ti je odozgo, od Svete Trojice darovana.
O vrtu srca
Novi život koji si upravo započeo često se poredi sa vrtom. Zemlja koju vrtlar obrađuje dar je od Boga, baš kao i seme, sunčeva toplota, kiša i energija koja je potrebna za rast biljke. Međutim, sam rad u vrtu poveren je vrtlaru.
Ako zemljoradnik želi bogatu žetvu, mora rano da rani i kasno da leže, da plevi, provetrava, navodnjava i prska, jer je obrađivanje zemlje propraćeno mnogim opasnostima koje ugrožavaju žetvu. On mora neprekidno da radi, da neprestano bdi, da bude stalno na oprezu, uvek pripravan; ali žetva na kraju ipak zavisi i od prirodnih uslova, to jest od Boga. Vrt koji smo počeli da obrađujemo i da nad njime bdimo je livada našeg srca, a žetva – večni život.
Večni, jer je nezavisan i od vremena i od prostora, kao i od bilo kojih drugih uslova; to je istinski slobodan život, život ljubavi, milosti i svetlosti u kome ne postoje granice prirode, i upravo zbog toga je večan. To je život duhovan, u jednoj posve duhovnoj ravni: stanje bitisanja. On počinje ovde, u ovom životu, i nema kraja, i nijedna sila ovoga sveta ne može ga iznuditi; može se naći jedino u čovečjem srcu.
Osuđuj sebe, veli sveti Isak Sirin, i neprijatelj će odstupiti čim se približiš. Pomiri se sam sa sobom, pa će se sa tobom pomiriti i nebo i zemlja. Trudi se da uđeš u skrivenu odaju svoga srca i videćeš odaju nebesku, jer je to jedna ista odaja, kada ulaziš u jednu, vidiš ih obe. Stepenice koje vode u Carstvo su u tebi samome, skrivene u duši. Odbaci breme greha i ugledaćeš u sebi uzlaznu stazu koja će ti omogućiti ushođenje.
Nebeska odaja o kojoj govori ovaj svetitelj je drugi naziv za život večni. Naziva se još i Carstvo Nebesko, Carstvo Božje, ili jednostavno: Hristos. Živeti u Hristu znači obitavati u večnom životu.
O tihoj i nevidljivoj borbi
Sada kada znamo mesto na kome se mora voditi borba koju smo upravo započeli, kao i šta nam je cilj i gde se on nalazi, shvatamo i zašto se ta borba naziva nevidljivom. Ona se odvija u srcu, u tišini, duboko u nama; i tu nailazimo na još jednu veoma važnu stvar, koju sveti Oci stalno ističu: usne neka su ti zapečaćene ovom tajnom! Jer, ako se otvore vrata od saune, sva toplota odlazi i lekovitost pare nestaje. Prema tome, nikome ne govori ništa o tvojoj novorođenoj nameri. Ništa ne govori o novom životu koji si započeo, ni o opitu, ni o onome što se nadaš da ćeš dobiti. Sve što se događa u tebi, tiče se samo i jedino Boga i tebe. Izuzetak može biti jedino tvoj duhovnik ili ispovednik.
Ovo tihovanje je neophodno, jer svako ćaskanje o sopstvenim brigama pothranjuje sujetu i poverenje u sebe. A upravo je to ono što mora, pre svega, da se iskoreni! U tihovanju raste naše poverenje u Njega koji nas i bez reči sluša. Tvoj zadatak je da Mu se približiš, u Njega polaži svoje nadanje: ti si usidren u večnosti, a u večnosti ne postoje reči.
Od sada nadalje, počećeš da shvataš sve što ti se dešava, velike stvari kao i male, sve što ti je poslato od Boga kao pomoć u toj borbi. On jedini zna šta je tebi potrebno i šta ti u datom trenutku treba: nedaća ili uspeh, iskušenje ili pad. Ništa se ne dešava slučajno, i iz svega što se dogodi može se ponešto naučiti; to odmah shvati u srcu, jer na taj način raste poverenje u Gospoda koga si odlučio da slediš.
Evo još jednog uputstva koje nam svetitelji nude na našem putešestviju: potrebno je da sebe vidiš kao dete koje tek počinje da uči da izgovara glasove i da pravi prve, nesigurne korake. Sva mudrost ovoga sveta i sve veštine koje možda poseduješ potpuno su bezvredne u borbi koja te očekuje, kao što je bezvredan tvoj društveni položaj i cela tvoja imovina. Imovina koja se ne koristi za služenje Gospodu je teret, a znanje koje ne uključuje srce je besplodno i stoga opasno, jer je umišljeno. Takvo znanje naziva se golim, jer nema topline niti ljubavi. Moraš stoga odbaciti sve svoje znanje i postati lud da bi bio pametan, prosjak da bi bio bogat, slabić da bi bio snažan.
O bescenom biseru
Lišen svakoga znanja, nemajući nijedne dobre misli niti dela, bez sećanja na prošlost i bez želja za budućnost, nepotreban kao pohabana krpa, bezosećajan kao kamen na putu, izgrižen kao crvotočna pečurka u šumi, smrtan kao riba na suvom i tužan do suza zbog ovakvog svog bednog stanja, tako treba da stojiš pred Svevišnjim u molitvi, pred Sudijom i Tvorcem tvojim, Spasiteljem i Gospodom tvojim, Duhom Istine i Životodavcem; i kao Bludni Sin da izmucaš iz dubine sopstvene nemoći: „Oče, sagriješih nebu i Tebi i više nisam dostojan nazvati se sinom Tvojim“ (Lk. 15:21). Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog.
Svoju nemoć znaš i sada ležiš kao zrno prašine pred Svevišnjim, a iz tvoje bede raste ljubav prema bližnjima kao prema stvorenjima Božjim, koja u sebi nose svetlost Njegovu. Znaš da ih On, Nedokučivi, vidi i gleda, i to je dovoljan razlog da i ti sve svoje daješ za njih.
Čudesna stvar se dogodila: što si dublje zalazio u sopstveno srce, sve si više izlazio iz sebe. Spoljni uslovi tvoga života ostali su isti: i dalje obavljaš kućne poslove i staraš se o deci, ideš na posao, primaš platu i plaćaš porez. Činiš sve što pripada tvom spoljašnjem životu budući da si deo društva u kome živiš, i koje ne možeš da ostaviš. Ali ti si u sebi čvrsto rešio da daš jedno, kako bi primio drugo.
… A ako Tebe imam, šta još da tražim? Ništa, odgovara Sv. Jovan Lestvičnik, samo da se molim bez prestanka i da u tišini budem uz Tebe. Neko robuje bogatstvu, neko počastima, a neko sticanju novca. Moja jedina želja je da budem uz Gospoda.
Molitva je, zajedno sa samoodricanjem koje ide uz nju, postala tvoja stvarnost. Od sada pa nadalje, jedino što za tebe ima stvarnu vrednost jeste da po volji Božjoj svagda živiš (1. Moj.6:9), a u to su uključeni svi događaji zemaljski, kao i nebeski. Za onoga koji u sebi nosi Hrista nema smrti, niti bolesti, niti zemaljskih prohteva; on je već zakoračio u večni život, a taj život obuhvata sve.
„Noću i danju nebesko seme klija u tvome srcu i raste, a da ti i ne znaš. Zemlja tvoga srca sama od sebe donese najpre travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu“ (Mk. 4:27,8).
Svetitelji nam govore o nezalaznoj svetlosti. Ova svetlost nije od očiju, već od srca koje nikada ne prestaje da hodi u čistoti i celomudrenosti. Ova svetlost ostavlja iza sebe tamu i neprestano teži punoći dana. Njena trajna osobina je neprestano obnavljanje čistote. To je svetlost večnosti, svetlost neugasiva, koja prosijava kroz koprenu vremena i tvari. No svetitelji nikada ne kažu da je ta svetlost njima data, već da se daje onima koji su očistili svoja srca iz ljubavi prema Gospodu, na uzanom putu kojim su slobodnom voljom pošli.
Taj uzani put nema kraja: njegova je osobina – večnost. Tamo je svaki tren novi početak – sadašnjost sadrži budućnost: dan Suda; sadašnjost uključuje i prošlost: stvaranje sveta; jer Hristos je bezvremeno prisutan svugde, i u adu i na nebu. Dolaskom Jedinoga, nestaje svaka množina u vremenu i u prostoru. Sve se događa istovremeno, sada i ovde i svugde, u dubini srca. U srcu ćeš, dakle, pronaći ono što si tražio: dubinu, visinu i širinu Krsta: Spasitelja i Spasenje.
Stoga, ako želiš da dušu svoju spaseš i zadobiješ život večni, iz trenutka u trenutak se podiži iz svoje učmalosti i govori: pomozi mi, Gospode, da postavim dobar početak, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.
Tit Koliander
iz knjige: „Put podvižnika“
