Nije nepoznato da je Ante Pavelić razmišljao da od Banje Luke načini nekakvu prestonicu, sedište diplomatskog kora i vlade NDH. O tome je javno govorio ratnim izveštačima i novinarima, a u jednom mađarskom listu s početka 1943. godine čitamo obrazloženje te ideje. Banja Luka, kako se navodi, ima dobar položaj, „zaštićen visokim planinama“, a njena „istorijska i verska prošlost objašnjavaju zašto je nova hrvatska država izabrala upravo ovaj mali grad za svoju buduću prestonicu“. Banja Luka je, dodaje se, „grad orijentalnog izgleda, smešten u prelepoj dolini i okružen vrtovima“, te kao takva, uz svoj centralni položaj, „više odgovara karakteru nove Hrvatske nego zapadnjački orijentisan Zagreb, koji se nalazi blizu novih državnih granica“.
Odluka ustaškog poglavnika Ante Pavelića da Banju Luku tretira kao buduću prestonicu objašnjava se i prenaseljenošću Zagreba. Planovi su, kako čitamo, već bili pripremljeni, a po njima je Banja Luka trebalo da postane sedište vlade NDH i diplomatskog kora, dok bi Zagreb i dalje ostao privredni i kulturni centar države. U gradu na Vrbasu bila je predviđena izgradnja velike administrativne četvrti, novih vila i stambenih naselja.
Postojeći centar grada bio bi modernizovan i pretvoren u trgovačko središte, dok je na periferiji planirana zona za fabrike koje bi koristile lokalne resurse. Posebno odeljenje hrvatskih državnih železnica dobilo je zadatak da Banju Luku uključi u glavnu železničku mrežu zemlje. Planirana je izgradnja pruge Banja Luka–Bihać, kao i novih veza prema Dalmaciji, te povezivanje sa glavnom prugom Zagreb–Zemun trasom preko Lijevča.
Zanimljivo je da je do danas malo poznato da je za izradu planova „nove Banje Luke“, koja bi se zvala samo „Luka“ (po nekima „Antingrad“), angažovan Kristijan Kreković (1901–1985), već tada priznati slikar i arhitekta, rodom iz okoline Modriče. Kreković je detinjstvo i mladost proveo u Tuzli, a potom studirao slikarstvo i arhitekturu u Beču i Parizu. Bio je veoma darovit, pa je još kao mladić nagrađivan prestižnim međunarodnim slikarskim priznanjima. Sa trideset i nešto godina vratio se u Tuzlu, te radio u Zagrebu i Beogradu (portretisao je i kralja Aleksandra Karađorđevića). Kada je rat zahvatio Evropu, više od hiljadu dela prebacio je u Beograd, ali su ona upravo tamo stradala u nemačkom bombardovanju. Zanimljivo je da Paveliću u odluci da upravo Kreković izradi planove za novu Banju Luku, kao i još nekoliko revolucionarnih projekata preuređenja Zagreba (recimo, kolosalni Hrvatski panteon sa Pavelićem na vrhu na mestu Kolodvora), nije smetao umetnikov brak sa Jevrejkom iz Pariza, Zinom Pevzner, darovitom pijanistkinjom.
Poglavnik je o Banjoj Luci kao glavnom gradu velike hrvatske države, navodno, maštao još pre rata, a u prilog tezi da je po dolasku na vlast imao ozbiljne planove ide činjenica da je već krajem aprila 1941. godine odlučio da se potpredsedništvo Vlade NDH i neka ministarstva stacioniraju upravo u Banjoj Luci. Kasnije se počelo i sa rušenjem nekih objekata u Meštrovićevoj ulici, u blizini Ferhadije, kao i sa polaganjem temelja za vladina zdanja. Ti impulsi dali su krila Viktoru Gutiću — koji je, kako svedoči Hrvoje Magazinović, i sam pred rat najavljivao da će Banja Luka biti nova prestonica — da rasplamsa strasti i glorifikuje značaj takve politike, a time i sebe samog.
Ovde, ipak, valja naglasiti da odluka o novoj prestonici NDH nikada nije zvanično doneta, a ustanci na terenu i ukupan tok rata neminovno su usmeravali fokus poglavnikove politike ka sve intenzivnijem oružanom otporu ustaškoj strahovladi i, uopšte, samom opstanku NDH. To ostavlja prostora tvrdnjama da je čitava priča bila „mamac“ sa ciljem da se za ustašku državu pridobiju bosanskohercegovački muslimani. U svakom slučaju, odluke i poslovi u vezi sa novom prestonicom bili su odloženi za „bolja vremena“, a smatralo se da bi čitav projekat mogao biti završen za nekoliko godina, pri čemu je Pavelić, jasno, računao na pobedu nacista.
Ishod rata je, ipak, bio drugačiji. Bežeći od ruke pravde, Pavelić se našao u „pacovskim kanalima“, a Krekoviću su nove vlasti sudile zbog saradnje sa neprijateljem (neki autori poslednje reči stavljaju pod navodnike — mi nećemo). Zabeleženo je da je 1947. godine i nesuđeni arhitekta „nove Banje Luke“ pobegao iz Jugoslavije, a život i veoma uspešnu karijeru nastavio u Evropi, da bi se 1955. godine, odranije fasciniran civilizacijom Inka, nastanio u Peruu.
Za afirmaciju peruanske prošlosti i kulture dobio je tamošnje državljanstvo i titulu počasnog građanina Kuska, kao i jednu ulicu u tom drevnom gradu. Ubrzo se vinuo među najcenjenije svetske portretiste, a postao je čak i angažovani zagovornik tolerancije među rasama, narodima i religijama, mada se i danas njegovim najpoznatijim delom smatra velika kompozicija „Egzodus dvadesetog stoleća“, posvećena stradanju ustaša u Blajburgu krajem rata.
Portretisao je mnoge svetske uglednike, družio se sa krunisanim glavama, sa Gandijem, papama… Poznat je njegov portret pape Jovana Pavla II sa četvoro dece različitih rasa. Poslednje dve decenije života (1965–1985) proveo je u Palma de Majorki, gde danas postoji Krekovićev muzej, koji je još za njegovog života otvorila španska kraljica Sofija.
O Kristijanu Krekoviću se mnogo zna, ali ne i o njegovoj ulozi u vezi sa Banjom Lukom. Uistinu, konkretniji poslovi sa ciljem pretvaranja Banje Luke u ovakvu ili onakvu prestonicu NDH bili su, kao što smo rekli, ostavljeni za posle rata, ali to ne znači da Kreković nije ništa radio na poverenom mu zadatku. U tom smislu, nije nam poznato da li je načinio bilo kakva idejna rešenja ili skice „nove Banje Luke“ i da li je išta od toga sačuvano. Ako jeste, bilo bi to zanimljivo videti. Ili je možda bolje da tako nešto — ako uopšte postoji — zauvek ostane prekriveno prašinom. Iz više razloga!
Zoran Pejašinović, istoričar
